Uske ulice popločane kamenom, a u njima kuće, bele i čiste, sa prozorima ukrašenim drvenim kapcima tirkizno plave boje. Maleni balkoni ispunjeni cvećem u terakota saksijama – čuvari duha arhitekture Mediterana, sa kojih se pruža pogled na Jadransko more, dok se nad njima uzdižu moćna utvrđenja, barokne palate i raskošne katedrale.
Svi ti dragulji graditeljstva u istorijskom jezgru gradića Monopoli na jugu Italije – od crkve San Salvatore, preko zamka Karla V, pa do manastira San Leonardo – od avgusta ove godine, deseti put zaredom, postali su domaćini Internacionalnog festivala umetničke fotografije PhEST.
This is us – a capsule to space
Pod sloganom This is us – a capsule to space, inspirisanim jednim od najsnažnijih simbola ljudske potrage za dijalogom – Zlatnim diskom koji je NASA lansirala u svemir sa misijom Voyager 1977 – festival se ove godine osvrće na univerzalna pitanja komunikacije i pamćenja. Disk, koji sadrži zvukove i slike raznolikosti života i kultura na Zemlji, namenjen je inteligentnom izvanzemaljskom životu ili ljudima budućnosti koji bi ga jednog dana mogli pronaći. Na tom tragu, PhEST (2025) donosi vizuelni i imaginativni arhiv. Ispunjen glasovima, pogledima, sećanjima i snovima, a namenjen simboličkom prostoru budućnosti.
Zajedno čineći mozaik priča koje se kreću između stvarnosti prostora i fikcije snova, od Mediterana do svemirske eksploracije, od ruralnih pejzaža do unutrašnjih sazvežđa, deseto izdanje festivala donosi 38 izložbi međunarodno priznatih vizuelnih umetnik. Ali – i mladih talenata.
Da This is us – a capsule to space nije samo naziv ovogodišnjeg izdanja, već i okvir u kojem se oblikuje čitav kulturni model PhEST-a – onaj koji stoji nasuprot masovnom turizmu – svedoči i činjenica da umesto brzog obilaska velikih muzeja i uniformisanih atrakcija, festival podstiče sporije i intimnije upoznavanje sa gradom, otvarajući gotovo trideset lokacija od kulturnog značaja.
Upravo u toj širini i raznolikosti vizuelnih narativa i izlagačkih prostora, leži i lepota, ali i izazov PhEST-a. Odnosno – nemogućnost da svi autori koji ga čine budu obuhvaćeni u samo jednoj zajedničkoj slici, perspektivi ili tekstu.
Iz tog razloga, ovaj prikaz, akcenat stavlja na dvojicu savremenih umetnika, Martina Parra i Sama Youkilisa. Njihove slikovne poetike savršeno odražavaju duh ovogodišnjeg izdanja, jer njihov rad stvara vizuelnu kapsulu našeg vremena. Svedočanstvo o svetu kakav on zaista jeste, a koje bismo, da služi onima koji će posle nas doći, poželeli da pošaljemo u svemir.
Martin Parr: Ironija svakodnevice
Rođen u posleratnoj Velikoj Britaniji, odrastajući u predgrađu Londona, Martin Parr, jedan od najpoznatijih dokumentarnih fotografa i fotožurnalista današnjice, sa svojim bogatim opusom i prepoznatljivim satiričnim stilom, publici ovogodišnjeg PhEST-a donosi scene iz svakodnevnog života, pretežno srednje klase. Njegov često humoristički pristup dokumentarnoj fotografiji, prepoznatljiv po upotrebi zasićenih boja, bliskim kadrovima i ironičnom tonu, fokusira se na širok dijapazon aspekata ljudskog identiteta. Parr istražuje potrošačke navike, turizam i društvene norme. Kroz svoje beleške lokalnih običaja, govori i o fenomenu socijalne kontradikcije i nejednakosti.
Svojim objektivom, poslednjih pet decenija, beležeći sve ono što ljude čini ljudima, ovaj britanski fotograf, na desetom izdanju Festivala umetničke fotografije, posetiocima nudi svojevrsni vizuelni pregled promena u društvenom ponašanju kroz dekade kojima je imao priliku da svedoči.
Kroz 50 fotografija, tematski raspoređenih u čak tri izlagačka prostora PhEST-a, Parr nas vodi na putovanje kroz koje postajemo svedoci njegovog umetničkog sazrevanja i razvoja izraza.
Njegove najranije crno-bele fotografije iz 1970-ih godina, koje danas služe kao dragoceni zapis jednog prošlog društva sa severa Engleske, pružaju nostalgičan i poetski uvid u živote običnih ljudi u svakodnevnim situacijama. Bilo da govore o tradicionalnim društvenim manifestacijama, poput sajmova ovaca, o dubokom uticaju katoličke crkve, ili o scenama razonode i rekreacije prosečnih ljudi u barovima ili na lokalnim kupalištima – u centru Parrovog stvaralaštva 1970-ih, utkane su emocije koje izazivaju duboko poštovanje i tugu za prošlim vremenima.
Nakon perioda crno-belih studija, Parr prelazi na fotografije u boji, što je označilo prekretnicu u njegovom stvaralaštvu. Njegov objektiv sada je hvatao britanski život u živopisnim, često dubokim tonovima, ističući kontraste između banalnog i spektakularnog, svakodnevnog i absurdnog. Serije poput The Last Resort prikazuju letovališta severne Engleske, gde uživanje u suncu i moru koegzistira sa znakovima propadanja i dekadencije.
U prve dve decenije 21. veka, iz prepoznatljivog vizuelnog jezika — spoja ironije, dokumentarnog realizma i spontanog šarma — rodilo se i interesovanje sveta mode za Martinov pogled na savremenost.
Njegova sposobnost da prepozna lepotu u trivijalnom, kao i da banalnost pretvori u vizuelni komentar epohe, privukla je pažnju vodećih brendova kao što su Gucci, Balenciaga, Prada i Chanel. U saradnji s Guccijem, Parr je zabeležio jednu od svojih najpoznatijih fotografija. To je portret starije dame koja na narandžastom peškiru, obasjana letnjim suncem, nosi Gucci-jeve naočare. Ta scena, istovremeno duhovita i elegična, sažima sve ono što Parra čini jedinstvenim. Sposobnost da spoji luksuz i svakodnevicu, satiru i empatiju, stvarajući slike koje, iako ukorenjene u sadašnjem trenutku, postaju trajni simboli savremene kulture.
Sam Youkilis: Poezija svakodnevice
Nasleđujući duh britanskog dokumentarizma koji je Martin Parr oblikovao još u drugoj polovini 20. veka, Sam Youkilis, njegov znatno mlađi savremenik, donosi novi, digitalni impuls u posmatranje svakodnevice. Dok Parr svojim objektivom secira društvene rituale kroz ironiju i blagu distancu, Youkilis, rođen u eri interneta, momente beleži sa izvesnom toplinom i neposrednošću, pretvarajući banalne trenutke u poetične prizore života. Njegov rad nastavlja dijalog sa Parrovim. Ali, iz perspektive generacije odrasle u globalizovanom svetu, gde granice između dokumentarnog i intimnog više ne postoje.
Nasuprot Parrovom satiričnom i analitičkom pogledu, rad Sama Youkilisa donosi nešto drugačiji ton, prožet intimnošću, nežnošću i neposrednošću.
Ovaj mladi američki fotograf i video-autor, italijanskog porekla, poznat po svom specifičnom vizuelnom jeziku koji spaja dokumentarističku preciznost sa emocionalnom toplinom, predstavlja novu generaciju umetnika čiji rad nastaje u dijalogu sa svakodnevicom.
Dok Parr kroz svoj objektiv razotkriva društvene obrasce i kontradikcije, Youkilis istražuje poeziju običnog. Trenutke koji bi, da ih nije zabeležio, prošli neopaženo. Njegov fokus nije na spektakularnom, već na gestovima, svetlu, pokretima tela, prolaznim izrazima lica. U centru njegovog stvaralaštva je čovek u svom najprirodnijem stanju. Dok jede, razgovara, pliva, pleše, ili jednostavno, samo posmatra horizont.
Najpoznatiji po svom video sadržaju, koji objavljuje na Instagramu, Youkilis je uspeo da redefiniše način na koji se savremena dokumentarna fotografija i pokretna slika doživljavaju u digitalnom dobu. Njegovi kratki video zapisi, gotovo uvek snimani telefonom, imaju ritam i strukturu vizuelnih dnevnika. Tako spontani, senzualni, i često bez reči, oni funkcionišu kao meditacije o svakodnevnom životu.
Za razliku od Parrovog ironijskog odmaka, Youkilis ulazi u srce trenutka.
Njegova kamera ne komentariše, ne sudi, ne razotkriva. Ona jednostavno posmatra, sa pažnjom i ljubavlju. Upravo u toj jednostavnosti i neposrednosti leži snaga njegovog rada, koji s lakoćom povezuje dokumentarnost sa lirskim.
Youkilisova umetnost nastaje u pokretu. Između gradova, kontinenata i sezona. Njegov rad je istovremeno putopis i introspekcija, vizuelni dnevnik savremenog nomada koji beleži univerzalne prizore. Letnje turiste na plaži, parove u prolazu, starce na klupama, svetla uličnih pijaca, penu talasa, pokrete ruku, dodire, poglede. Sve ono što čini ritam života, ali što u svakodnevnoj žurbi najčešće promiče.
Njegove fotografije i kratki video zapisi ne teže nužno dokumentovanju konkretnih događaja, već hvatanju atmosfere. Mirisa leta, vibracije ulice, melanholije sumraka. Svaka scena odiše spontanošću i toplinom. Istovremeno jednostavna i slojevita, često prožeta specifičnim osećajem nostalgije za sadašnjošću. Onim trenutkom koji još traje, ali već polako odlazi.
Iako pripada generaciji koja živi u svetu hiperprodukcije slika, Youkilis uspeva da u svojim radovima vrati vrednost pažnje. Njegovo stvaralaštvo podseća da je i dalje moguće posmatrati svet sa radoznalošću, divljenjem i empatijom. Odnosno, kvalitetima koji fotografiji vraćaju humanost.
────
Martin Parr i Sam Youkilis, svaki na svoj način, predstavljaju dve vremenske tačke jedne iste vizije. Objedinjene potragom za značenjem u svakodnevici.
Parr svojim britkim humorom razotkriva rituale svakodnevice, obrasce potrošnje, paradokse savremenog društva i ljudske slabosti. Youkilis u istom tom svetu pronalazi tragove nežnosti i prelepog smisla.
Na ovogodišnjem PhEST-u, njihova dela zajedno, stvaraju svojevrsnu kapsulu vremena. Vizuelno svedočanstvo o tome ko smo, kako živimo i šta za sobom ostavljamo. U dijalogu između analogne prošlosti i digitalne sadašnjosti, Parr i Youkilis nude priliku da prepoznamo sebe u svetu koji neprestano menja lice. Ali – ne i svoju suštinu.
Tekst: Milan Rogić
Foto: Jelena Pantelić
