Mladen Hrvanović za Journal: Virtuelna
izložba o potpunom stvaralačkom ulogu

Samostalna izložba ALL IN umetnika Mladena Hrvanovića otvorena je 22. maja u Galeriji Neon u Beogradu, gde je publika imala priliku da uđe u prostor između materije, tehnologije i unutrašnjih emocionalnih stanja. Kroz skulpture, svetlosne instalacije, crteže i digitalno generisane radove, Hrvanović istražuje odnos manuelnog rada i digitalnog koda, kontrole i haosa, stvarajući postavku koja funkcioniše kao intenzivan lični i prostorni proces.

Izložba simbolizuje potpuni stvaralački ulog i stanje maksimalnog unutrašnjeg intenziteta koje umetnik opisuje kroz koncept MHR – Maximum Heart Rate. Ovom prilikom Mladen Hrvanović i Marina Lučić nas sprovode kroz virtuelnu izložbu ALL IN za Journal.

Mladen Hrvanović · Q&A

J _ 01 Da li možete da nam kratko objasnite koncept izložbe koja se otvara u Galeriji Neon?

ALL IN je stav pre nego što je naziv izložbe. To je egzistencijalno sve ili ništa. Potpuna predanost procesu, bez rezerve i bez plana za povlačenje. U Galeriji Neon publika će moći da vidi prijateljstvo, fascinaciju, igru, ljubav, pleme, prijateljstvo, izmenjenu svest, tenzije, ljubav, rastrganosti, nemire, razočaranja, ljubav, obmane, nesigurnosti, prijateljstvo, lojalnosti, izdaje, sećanja, ljubav, potiskivanja, konstrukcije, dekonstrukcije, potonuća, ljubav, boli, pročišćenja, iscelivanja, ljubav, iskupljenja, empatiju, drugarstvo, nesebičnosti, velikodušnost, ljubav, podršku, zajedništvo i prijateljstvo.

MHR – Maximum Heart Rate je granica između života i kolapsa i to je ona tačka na kojoj telo radi punim kapacitetom. Na toj tački nastaje ALL IN. Konceptualno, izložba je organizovana u tematske celine koje zajedno pretvaraju sirovi industrijski prostor u polje istraživanja materijala, procesa, rizika i emocija. Karbon  – hemijski element ugljenik, je ovde centralna metafora u istraživanju kreativne transformacije. Isti element, pod različitim pritiscima, postaje ili čađ ili dijamant.

Ta transformacija nije bezbolna i nije brza. Ona pretpostavlja vreme, pritisak i tamu u procesu stvaranja, na putu ka delu. Publika će videti takođe tenziju i komunikaciju između karbonskog koda, kao osnovnog koda svega živog i silicijumskog koda koji stvara i razvija biće satkano na karbonskom kodu.

J _ 02 Kako izgleda proces izrade jednog vašeg rada? Da li verujete da umetničko delo može da oslobodi emociju iz koje je nastalo?

Proces nikada ne izgleda isto dva puta i to je jedina konstanta. Ono što ostaje nepromenjeno je da delo za mene nije proizvod. Nije objekat predviđen da jednostavno postoji. To je trag trenutka u kome su se misao, emocija i materijal sjedinili i koji se više nikada neće ponoviti na isti način.

MHR – Maximum Heart Rate je opis stanja  u kojem uglavnom mašina radi. Postoje trenuci u radu koji izgledaju kao  čistilište i oni trenuci koji izgledaju kao igralište. I da, verujem da delo može da  oslobodi emociju iz koje je nastalo. Oslobađanje ove energije emocija ne služi isključivo kao katarza za  umetnika. Emocija utkana u materijal koji je u celosti ili delimično načinjen od karbona, privlači gledaoce i nove sagovornike. U trenutku tog susreta, proces oslobađanja počinje iznova.

J _ 03  Da li umetnost danas nužno podrazumeva određenu vrstu ličnog rizika i izloženosti?

Bez rizika i izloženosti ostaje samo zanat, koji može biti vrhunski, ali nije umetnost. Rizik o kome govorim nije poziranje ranjivošću i fragilnošću. To je stvarni ulog. Stavljaš sebe, svoja unutrašnja stanja, svoje polaritete i napetosti na materijal koji će to pokazati svetu. MHR -Maximum Heart Rate je i umetnička granica. Kada pređeš tu granicu, nema povratka u sigurnu zonu. ALL IN kao naslov nije slučajan. ALL IN je sam po sebi čin izloženosti na maksimalnom pulsu. Alternativa tome bila bi ne izlagati se, a to nije izbor.

J _ 04 Tokom karijere radili ste podjednako na galerijskim instalacijama, festivalima, urbanističkim projektima i velikim javnim događajima. Šta vas privlači radu u tako različitim formatima?

Isti impuls, različiti jezici.

Arhitektura me je naučila kako telo navigira kroz ideju. Scenografija me je naučila da praznina nije neutralna i da svaki materijal nosi dramaturški naboj. Galerijski prostor me naučio da jedan čovek ispred jednog dela može biti jednako moćno iskustvo kao hiljade ljudi na rave-u. MHR ne poznaje hijerarhiju formata. Spektakl ili beli pravougaonik –  energija je ista, pritisak je drugačiji. Kao sa karbonom.

Ono što sve te formate povezuje u mom shvatanju je  pitanje koje se iznova postavlja: kako ovaj prostor, ovaj trenutak, ovaj objekat, ovo platno postaje nešto što do sada nije postojalo. Ovo  pitanje dolazi mi nagonski, viscelarno. U pronalasku odgovara definiše se i format. Uvek dolazi iz sadržaja. Nikada obrnuto.

Virtuelna izložba

Piše: Marina Lučić

Foto: Nemanja Branković, Vojislav Gelevski