Izuzetno je teško intervjuisati nekog koga dugo znaš. Upoznale smo se na pragu odraslog života – umetnica i teoretičarka. Kada je radila Azil, osećala sam se kao da će se konačno desiti rad o kome sam već godinama unazad napisala koncept. Živele smo zajedno, izlazile ali najveći deo naših života zauzima umetnost na kojoj radimo svaka svoje – ona stvara ja pišem.
Svaka novinarska škola bi rekla da mi je Marina Marković previše bliska da bih mogla da razgovaram sa njom. Kazali bi da previše znam. Ali ja ne verujem da je moguće previše znati o nekome. Koliko god da smo razgovarale, uvek se otkrije nešto novo.
Dok sam uređivala ovaj razgovor koji smo vodile u Beogradu i Parizu, plakala sam kao dete – opet je Marina iskazala ono u šta verujem – beskompromisnu posvećenost. I kada smo peglale u podrumu i konobarisale na drugim krajevima sveta – verovale smo u ono što nam je duboko ispod majice, ispod kože i još dublje.
Odakle da počnemo, šta je dalje od detinjstva, reci mi nešto što mi nikad nisi rekla
Počinje i pre rođenja. Moja mama se porodila prvi put kad je radila trudničke vežbe. Samo rođenje desilo se pred publikom. Pojavilo se tridesetak internacionalnih studenata koji su me dočekali aplauzom. Možda sam tada postala umetnica.
Ne znam odakle mi ideja da budem umetnica, niko u porodici nije umetnik. Sa drugog rođendana imam sliku s beretkom – tu sam već govorila da sam umetnica.
Odrastala sam u parohijskom domu, kući kraj crkve. I neposredno kraj moje sobe je bila soba za mrtve. Kao da je moj život odredila ulica gde su i mamina i tatina kuća – jedna sveštenička a jedna komunistička, figurice “mile boge”, ikone i vlaška magija, strogost i sloboda, poslušnost i prestup… Formirala me je ambivalentnost.
U četvrtoj i petoj godini sam crtala svinjokolje. Svinjarski Srem se zaista vrti oko smrti. Svinjokolji su bili manifestacije na kojima učestvuje ogroman broj ljudi sa idejom da ništa ne ostane od svinje. Osećala sam i zazor i gađenje ali i divljenje. Ambivalentnost na taj način kreće da se razvija. I danas gajim ekstremno jaka oprečna osećanja o mnogim temama.
Nije tvoje da biraš
Marina je odrasla u Boljevcima, koji iako su deo Beograda ipak nose obeležje mirnog mesta u Sremu.
Često ljudi romantizuju selo ali život na selu je pun neočekivanih obrta, zar ne?
Nisam znala šta je performans ali sam tako živela. Da živim u drugom vremenu ili mestu, da nisam umetnica sigurno bih bila seoska luda. Volela sam da se igram. U školu sam išla sa velom ili tijarom. Nisam znala ni želela da pravim razliku između fiktivnog i stvarnog.
Moja baka je bila krojačica, i ispunjavala je sve moje falmbojantne ideje i ekscentrični stil. Selo je slovačko i ima posebnu estetiku – tirkizne kuće, floralne dezene i ukrase “ružička na ružičku” i ima kolor paletu koja nije svojstvena ostatku Srbije niti Beograda.
Nisam fetišizovala niti demonizovala selo. Zahvalna sam za spokojno i slobodno detinjstvo. Ali druge strane… Odrastanje u Sremu je kao u Velikom bratu – jer si neprekidno pod nadzorom.
O tome se ne priča u kontekstu malih sredina…
U Boljevcima sam navikla da budem gledana. Osećam se čak prijatno dok sam nadzirana. Ne znam da li je to uopšte dozvoljeno reći. Kada sam radila Azil i živela u galeriji Kunsthalle u Berlinu, pitali su me da li mi je neprijatno.
Osvestila sam da se gledana osećam opuštenije, čak sigurnije. I čak i teorijski postoji ta tema – odnos privatnosti i bezbednosti uvek variraju. Ipak drugačije je kada je to moj izbor – a drugačije je kada govorimo o prisili, prinudi. Tim odnosima se često bavim u kontekstu umetnosti.
Umetnost mi daje glas
Tvoj život karakteriše stalna medijska izloženost, od umetnosti do društvenih mreža i gradskog života, čini mi se da ne postoji osoba koja ne zna ko je Marina Marković – roze umetnica…
Bake su me naučile da budem devetnaestovekovna udavača. Danas bi nove generacije rekle nudilja. Znam sve kućne poslove – vezem, heklam, pravim rezance. Dale su mi pregršt znanja i vrlo cenim taj miraz iako možda nije koristan u današnje doba.
Odrasla sam u kući sa puno ljudi sigurno deset jedanaest ljudi. Volela sam i dalje volim prisnost koju imamo između pet generacija. Odrastanje je obeleženo inauguracijom u žene koje piju kafu. Kafaroški kružok je mesto gde žene svih generacija pričaju uz kafu i te priče su neverovatne – volela bih da to nekad pretočiš u roman.
Morodavila sam mamu da me svaki vikend vodi u Školigricu na Dorćolu i u druge likovne škole. Dok sam ja razvijala svoje likovne talente u trećoj godini – ona je ispred sedela i čekala. Razumeš, žena koja je cele nedelje radila vrlo odgovoran posao, ona je arhitektica u birou, vozila se vikendom autobusom sa ćerkom iz Boljevaca do Beograda da bih danas bila ono što jesam. Zato je ona carica.
Jeste – ljudi uporno i posebno u oblasti umetnosti zovu talentom ono što je neprekidni rad, neprekidne odluke, puno podrške i svesni izbori…
Zanimljivo kod rada The Void – osvestila sam da sam prva koja bira. U porodici. Prva imam mogućnost izbora. Nije kako da znam odgovor. Sad radim jedan rad za izložbu Neprikladni sadržaji. Moja mama prekraja moj portfolio da bude primeren, prikladan. Kao što ona kaže “flomasterom da crtaš tetovaže”, jer njoj smeta moja radikalna priroda. Ja mogu sve za umetnost. Istovremeno sam dala i svim babama da tumače moje radove. Bolje je od bilo kog teorijskog teksta – kidanje!
Hrabra sam u umetnosti, a privatno ne toliko. Sećaš se da smo pričale kako smo kao u ogledalu. Stidim se da se skinem u kupaći, a u umetnosti nemam nikakav osećaj stida u odnosu na telo – što se i vidi u umetnosti. Shvatila sam da nemam hrabrosti da pričam o bilo čemu van umetnosti. Kad uradim neki rad, umetnost mi daje glas progovorim.
Ti si stvarna sirena, imaš glas samo u moru umetnosti.
Da, ne mogu da govorim u ovom svetu, kada sam među ljudima. Razmišljam šta bi rekle mame, babe, partner, rodbina… Najplastičnije – meni umetnost daje glas. Tvoj glas je tvoj glas – a meni je potrebno da umetnički proživim da bih progovorila. Kada govorim u umetnosti – umetnost je moj glas. Tada govorim o svemu bitnom i što me se tiče – o anoreksiji, rađanju, pritisku koji osećam da budem žena. Progovorim tek kad radim. Sve teme su mi takve da nemam tačan odgovor i ambivalentan, nerazrešen odnos – i zato je umetnost odgovarajući medij. Mogu da govorim, ali ne mogu da odgovaram. Tenzija je moja pokretačka snaga. Ne bi mi palo na pamet da pravim umetnički rad da izrazim jasan stav. Ako imam jasno izraženo mišljenje, nema tu mesta za umetnost.
Fenomenalno je to što si rekla – umetnost nije izražavanje.
Umetnost je konflikt. Moja mama se udala preko puta pa se razvela preko puta. Imali su različite pristupe. Tata nije imao nikakve granice a mama je bila strožija – razumem da nisu mogli zajedno ali su mi pružili spektar različitih vrednosti. Dan kad sam trčala kros i stigla druga, tata je bio najponosniji na mene, jer je bio fudbaler. Mama je arhitektica koja je negovala u meni ljubav prema znanju. Odmalena sam naučila da budem poslušna i jednom i drugom – moj prvi performans, prva manipulacija. Kasnije u životu sam vrlo teško otkrivala svoje stvarne želje. U tekstu o radu Pressure me – ti si to nazvala granicom slobodne volje i prinude, i ona se ni kod jedne žene ne vidi jasno – ali kod mene datira još iz detinjstva.
Danas se vodi polemika o zaustavljanju puberteta, ali čini mi se da ljudi nisu dovoljno svesni koliko su duboke traume ranog ulaska u svet odraslih, surovosti dece, kao da je nasilje koje doživljavamo i internalizujemo u mržnju (prema delovima sebe, drugima, temama…) nedovoljno poznato
Odbijam da budem žrtva ali bila sam predmet sekualnog i vršnjačkog nasilja. Moje telo se rano razvilo, već sa 9 godina izgledala sam kao žena. Zvali su me Maksi, brzo sam bila ove visine i građe – što je zbunjivalo muškarce. Stariji muškarci su me posmatrali predatorski i uvek sam težila da izbegnem taj male gaze o kome piše Laura Mulvey.
Čini mi se da ga i danas ga dekonstruišem, odbijam. Vršnjaci su me zlostavljali – gasili svetlo i nabijali u ćošak gde su me pipali i štipali. Svaki dan za školu, selotejpom sam lepila grudi, pravila sam bindere i nosila široke karirane košulje. Pokušavala sam da poništim ženstvenost jer sam gubila autonomiju i kontrolu nad sobom.
Telo je bujalo a ja sam bila maltretirana i trpela sam posledice. Nastavnici su naravno opravdavali nasilje lakonskim odgovorima “to su dečaci”. Branila sam se time da budem neprivlačna. Primetila sam da mi se grudi smanjuju ako ne jedem. Anoreksiju sam dobila u pokušaju kontrole nad telom. Ta vrsta disciplinovanja mi je bila neophodna kako bih se izborila sa nasiljem.
Čini mi se da obe ceo život pokušavamo da pronađemo način da savladamo telo – Elizabeth Grosz kao muza ali jedino možda umetnost može više od teorije…
Svo to vreme bavila sam se umetnošću. Od drugog razreda sam govorila da sam umetnica, znala sam da ću otići u Njujork i sve. I u dizajnerskoj i na akademiji, radila sam autoaktove, imala sam fascinaciju telom. Istovremeni prezir i divljenje. U drugoj godini sam postala hodajuća instalacija “Cmon Barbi lets go party”, tada je Dnevnik anoreksije bio projekat jer sam mislila da ću uspeti da kontrolišem telo. Bila sam izuzetno mlada i nisam imala znanja o korišćenju tela u umetnosti, strategijama performansa. Intuitivno sam došla do performansa ali sam ugrozila život kada se sve otelo kontroli. Nije potrebno reći da mladi ne treba to da pokušavaju, ja sam dokaz da može da se umre iz nepažnje, naivnosti i neznanja o prirodi umetnosti.
Oduvek si se bavila telom, kad smo se upoznale bila si aktivna saradnica u borbi protiv poremećaja ishrane. Ti si me naučila da su i anoreksija i bulimija pre svega u domenu mentalnog zdravlja i nemaju puno veze sa onim što se najčešće priča – uticajima modne industrije.
Šta misliš danas o tome?
Nema veze s modom, niti idealom lepote. Od moje dvadesete do četrdesete godine smo promenili ideal lepote nekoliko puta od heroin-chic premršavosti devedesetih do predimenzioniranih grudi i guza i apsurdno malih stručića danas – a poremećaji postoje oduvek.
Anoreksija je duboki psihoemotivni poremećaj i transcendira kroz vekove, nema nikakve veze sa trendom, niti modnom industrijom. Monahinje gladovale u jedanaestom veku, to stanje nazivalo se anorexia mirabilis. Njihov alibi nije bio Fashion TV, već religija – zvale su sebe Hristove neveste. Kao devojčice u jedanaestom veku, borile su se da pobegnu od već unapred određenog života, pravnog svođenja na nivo deteta i nasilja koje ih čeka u braku i rađanju. U pokušaju da preuzmu kontrolu nad telom – odlazile su u manastire i poništavale su seksualnost – samopovređivale su se.
Društvo, počev od porodice, škole i ljubavnih odnosa oduzima telo ženama i posebno LGBT+ mladima i danas – i mnoge devojke pokušavajući da povrate kontrolu, sebe povređuju na različite načine. Poremećaji ishrane i samopovređivanje su često odgovor na represiju. Neuspešni pokušaji da se povežemo ponovo sa telom. Moda, sport ili balet mogu biti odgovorni što vrednuju i normalizuju poremećaje u ishrani – ali ih ne izazivaju.
Često kažu kako umetnost pomaže, ali umetnost koja služi lečenju ili bilo kom cilju je loša umetnost. Zato ističeš važnost psihoterapije?
Tek sam sa dvadeset godina, posle meseci i meseci na Institutu za endokrinologiju – bila zalečena, kad mi život nije bio ugrožen. Usledile su godine psihoterapije i čak i dalje ja moram da radim na sebi. Vrlo brzo fokus više nije bio na hrani – kad sebe raskrinkaš retko ponavljaš istu grešku. A kada su isti uzroci još tu, ako nisi postigla stabilnost i celovitost ličnosti, sledi novi problem u drugačijem ruhu. Poslušnost, buntovnost, kontrola i opiranje su bili mehanizmi anoreksije ali su danas artikulisani u radu.
Umetnost ispod kože
U ciklusima Pressure me i The Void baviš se pritiscima u vezi sa idealima lepote van konteksta anoreksije, normalizacijom društvenih pritisaka, a jedan od njih je i majčinstvo. Kao i prethodne teme – društvenih očekivanja, tela, izgleda i lepote, i pitanjem majčinstva bavile smo se zajedno. U radu The Void – prazna materica pulsira viđena kroz ultrazvuk a glasovi žena iz porodice šapuću uglas.
Kao umetnica ti veoma dobro artikulišeš tu finu nijansu pritiska društva i sopstvenog izbora. Da li je pritisak lepote ili pritisak majčinstva veći tabu?
Prve tetovaže pojavile su se u Pressure me i bile su mere 90-60-90. Ideja je o širenju i rastezanju tih standarda – telo ima moć da devormiše mere. Nije tačno da samo društvo reguliše telo. Telo materinstvom deformiše ideale lepote.
U mojoj umetnosti i telo može da uzvrati da odgovori na pravila društva – bilo da iskrivi idealne mere, da ružno i odbojno postaje lepo ili da lepota pokaže svoju bolesnu ili štetnu, perverznu stranu.
Tema majčinstva je na isti način ambivalentna, ali daleko komplikovanije od teme izgleda. Biološki je zadata a kulturološki favorizovana – bez obzira na izgled, najveću verifikaciju dobijaš kad postaneš majka. Materinstvo ima moć da poništava grehe – prestaješ da budeš kurva, postaješ majka, kao klackalica. Ceo život, u estrogenskom delu meseca – jedino što želim je da budem majka. Kroz život donosim izbore koji ne dovode do toga – jer o majčinstvu ne odlučuje samo naša materica već i društvo u kom se nalazimo.
Kružok žena u mojoj familiji mi je dragocen i u mojoj glavi žive njihovi glasovi. Ista kakofonija kao u radu The Void. Sve žene oko mene su gajene u teškom patrijarhatu i fasciniralo me je kako uporno ponavljaju ono čemu su naučene. Sve do jedne imaju iste citate – a sa druge strane su i buntovne i borkinje i postoji isti dualizam.
Moja nana popadija priča u dvoglasju. Počne od toga da treba da nađem muža da ga slušam dok istu rečenicu završava time da su muškarci nesposobni jadnici.
Svake nedelje na kafi, moja materica je bila centar njihovih aspiracija i želja. A predstavljaju spektar različitih ideja materinstva – od toga da tako mora, do okrivljivanja karijere “ako su radovi tvoja deca ko su moji unuci”…
Pritisak koji imamo dolazi od najmilijih žena. I kada govore da mi je materica „zaparložena“ to su žene koje volim najviše. I tako je i u prijateljstvu, jedva sam čekala da budem trudna…
Ako su radovi naša deca ko su naši unuci
I rađanje je jedna od tema koja nam je bolno zajednička ja sam se oduvek plašila rađanja a ti kažeš hej ne brini rodiću ja umesto tebe. Odnos prema telu, hrani, sadizmu i mazohizmu, privatnom i javnom – kada smo se upoznale postale smo svesne da postojimo kao u ogledalu.
Kako je tebi to delovalo?
Moja prva reakcija je odmah bila kako bih rodila tvoje dete, i da verujem da smo isto biće ali u ogledalu. Na svako pitanje odgovaramo isto iz svog ugla. Ogledalo je važno. Imala sam dve lutke zvala su se Marija i Karija. Riđa i Plava. Jedna je ostala je bez očiju, pa sam joj vraćala oči. Karija je imala baš sjeban pogled na sve.
Ne postoji veće priznanje nego da reči koje kažeš zauvek ostanu – i više – da budu ispisane u telu, kako je uopšte došlo do teorije ispod kože?
Uporedo sa radom The Arrangement, gde galerije koje me angažuju biraju deo mog tela na kome će stajati njihov logo, počela sam i druga upisivanja u telo. Umetnost u mediju tetovaže – specijalnom, mojom roze bojom. Deo po deo tela zauzima se logitipima galerija u kojima sam izlagala. Moje telo je moj CV i to je možda samo malo radikalnije vidljiva teza o međuzavisnosti umetnika i sistema umetnosti – galerija i institucija.
Kao što postoji galerijski okvir moje umetnosti, postoji i teorijski kavez, korset sastavljen od reči koje su me odredile. Tu našu rečenicu volim najviše na svetu – zauzima krug oko kuka a govori suštinu mog bavljenja telom.
There is no reality besides corporeality since the female body is a threshold where nature and science confront culture and politics.
Upravo zato što je zajednička, nisam verovala da sam sama napisala nešto tako tačno – jesi imala nekad taj utisak koliko često nam je teško da poverujemo u nešto dobro što stvaramo?
Verujem umetnosti – umrla bih za umetnost. Kad sam otišla u NYC mislila sam da sam neka druga osoba i da vrlo želim slavu. Ali kad god mi se otvorilo nešto, djavolče pružilo ručicu, ja sam se povlačila jer nisam imala stomak za to, nisam htela na taj način. Ne iz moralnih razloga nego zato sto sam osetila da to nije moje. Cenim svoje iskustvo i uživam u njemu stepenik po stepenik. Ja želim kad budem umirala da mi soundtrack u glavi bude I did it my way.
Umetnost nije bilo koja karijera.
Nije svima karijerni peek između trideset i četrdeset. Postoje ljudi kojima je to sigurno šezdeseta ili posle, pa Louise Bourgeois je uradila najviše u osamdesetoj. Ne plašim se starenja. Volim da uživam na svakom od stepenika. Jednom sam napisala u dnevniku – želim iskustvo celine, svojim tempom.
Iskustvo celine
Kakav je tvoj odnos prema uspehu prema slavi, prema prodaji radova, svemu lepom?
Dugo nisam mislila da mogu da živim u umetnosti. Radila sam kao učiteljica u radionicama, u Americi tek – radila sam u modi, bila izbacivačica u klubu, peglala s radnicama u podrumu jer za mene je bilo ključno da opstanem u Njujorku. Znala sam zašto to radim – da bih mogla da stvaram. Kupovala sam svoju slobodu da se umetnošću bavim beskompromisno. Vredna sam, brzo učim i nije bilo teško.
Kad mi je prvi ugovor za galeriju bio ponuđen – odbila sam ga.
Taj ugovor je komercijalizovao moj rad u trenutku kad nisam dovoljno formirana i znam da neću da se zadržim na tom nivou i radim jedno isto za novac. Iako su danas mlade generacije brže – važno je da misle o tome šta žele da rade. Kada sam pregovarala radeći u modi, pojavila se Ksenija Marinković i ponudila mi da radimo zajedno – pod uslovima koji su bili fer. Fer uslovi su važni.
Meni treba novac da bih mogla da stvaram. Ne treba mi novac za markiran kaput. Volim da putujem ali zbog prirode posla stalno putujem. Umetnost je za mene potpuno samoodrživa i pruža mi mogućnost da radim i živim, da mislim i bavim se temama koje su mi važne. Želim samo vreme da crtam. Crtanjem osvajam to vreme.
U fazi kada radim, isključim se i crtam po dvadeset sati. Svi znaju da se neću javljati na telefon. Kada radim performanse više sam ekstrovertna. Budim se srećna i crtam, a ponekad me nervira što svi drugi idu negde i zbunjuju me. Lock-down mi je omogućio tri meseca rada, sada kada se zatvorim, u X-Vitaminu to ne zovemo policijski, već galerijski čas.
Kako si počela saradnju sa galerijom X-Vitamin?
Ksenija Marinković i ja smo se lako složile. Jedina prava pobuda da imaš galeriju je da se ceo život ložiš na umetnost i da se stalno usavršavaš. Moraš da obožavaš umetnost i veruješ u nju. Galerija nije način da brzo stekneš novac ili prestiž. Rekla sam to već, kod mene nema preskakanja stepenica. Kod nas su pre Ksenije postojali samo kolekcionari koji kupuju mrtve slikare, proverene vrednosti, verovali su u vrednost umetnosti – a ne u samu umetnost. Kao da nije bilo ljudi koji o umetnosti mogu da govore – a da je ne tretiraju kao proizvod, antikvitet. Umetnost kojom se bave istoričari…
Danas postoje neki ljudi kojima smo okružene, oni postaju budući kolekcionari. Ljudi koji razumeju, vole i kupuju naše radove postaju poznavaoci savremene umetnosti kroz galeriju X-Vitamin.
Završavaš doktorske, radiš u edukaciji, često si mentorka i saradnica mladih umetnica, koliko je pored učenja važna sredina u kojoj se umetnost pregovara, koliko su saradnje umetnica važne?
Uvek sam puno sarađivala, ako bih počela da nabrajam sigurno bih nekog propustila, ali vidi se iz mog portfolija. U poslednje vreme najviše sarađujem sa Ivanom Ivković i Selmom Selman. Smatram ih najznačajnijim umetnicama današnjice, ne samo na ovim postorima.
Zajednički rad, Palata – pokazala je koliko su naši pristupi i uloge različite iako se bavimo istim medijem – performansa i sličnim temama, propitivanjem iskustva žene.
Rule your body as a palace, treat your body as a palace, serve your body as a palace.
Sarađujem sa najboljim drugaricama jer zajedno promišljamo i učimo. S tobom volim da sarađujem – ti si me otpočetka ispisala. U svemu smo mirrorovane.
Nedavno si radila na filmu Lost Country, koji će ove godine biti premijerno prikazan na Kanskom festivalu? Kako ti uz umetnost izgleda rad na filmu?
Rad na filmu Lost Country i saradnja sa scenaristom i rediteljem Vladimirom Perišićem mi je veliko otkrovenje. Data mi je prilika da se oprobam u sferi art direkcije a moje filmski needukovano, likovno oko je nadam se doprinelo estetici ovog izvanrednog kinematografskog ostvarenja. Nestrpljivo čekam premijeru.
Pored Njujorka, Pariza, celog sveta u kome si živela, kako ti se čini Beograd?
Ne osećam leptirice u stomaku u Beogradu. Postoje mesta gde se osećam zaljubljeno u predeo poput Coney Islanda na primer, mog omiljenog mesta na planeti.
Kada bi crtala mapu Beograda kuda bi se kretala – koja su to mesta tebi najvažnija?
Najviše volim opskurna mesta. Mesta koja imaju što je moguće manje veze sa stvarnošću. Eklektična mesta, uvek su različita. Kada negde uđeš, da to bude portal u novu dimenziju. Sećaš se kada smo išli u Pleasure, Beograd koji nema veze sa Beogradom. Uđeš i pena pada sa plafona, drag queens stoje na ulazu i batice koje izgledaju kao da će nekog prebiti ali neće jer su i oni gej. Sreću se i siromašni dečak sa sela i političar i poznata ličnost.
Kao u kafani kod autobuske koja je sada srušena – lezbejka levičarka se grli sa likom koji ima istetoviran Ostrog, vojno lice u uniformi i venecuelanska advokatica, sitni lopovi i pevač izbacivač. U tim oazama granice se brišu i zato su mi važne.
Fotografije: Ivan Zupanc, Milica Kolarić, Instagram
