Jovana Krneta za Journal Spring Box:
Dobrodošlica proleću, suncu i cveću

Dugo je trajala ova zima – taman se ponadamo sunčevim zracima i opet nas oblije sivilo. Ipak, uprkos subjektivnom doživljaju, konačno je stiglo proleće. Sada sa lakoćom prihvatamo dane i još lakše se prepuštamo toplijim noćima. Dolazak proleća obeležava i Journal Spring Box, naš voljeni sezonski projekat u saradnji sa domaćim umetnicima. Ovaj put je to Jovana Krneta, top model i umetnica koja beleži novi pravac na lokalnoj (i svetskoj) umetničkoj sceni.

Na pauzi od života u Tokiju, sastali smo se sa Jovanom u prostoru gde živi i kreira i razgovarali o crtežu osmišljenom za Journal Box, o novim izvorima inspiracije i o tome zašto je prostor za pravljenje grešaka zapravo najveća sloboda. Pun boja, skrivenih značenja i simbola u kojima svi možemo da se pronađemo, prizivamo novo poglavlje u ovoj godini uz Jovanin osvrt na Journal Box.

J _ 01 Mnogo mi je drago što si baš ti umetnica koja stoji iza našeg prolećnog box-a i jedva sam čekala da vidim tvoj rad u ovom formatu! Kakav je osećaj videti svoju sliku u malo drugačijem izdanju?

Meni je jos draže. Osećaj je definitivno nov i samim tim osvežavajući. Dugo postoji ideja da svoje crteže realizujem u vidu nekog produkta, međutim nisam još pronašla pravo rešenje u kojem bi moj crtež oživeo. Ovaj projekat me je samo dodatno motivisao i inspirisao da se zapravo pokrenem ka tome. Kutija je uvek bila simbol nečega što čuva, oklop nečega dragocenog – prva asocijacija mi je pandorina kutija. To dodatno ima smisla jer su moji crteži kao takvi dosta simbolični i prisutno je dosta empatije dok vlada neki balans, tako da nisam mogla da poželim bolji oblik u kojem moji crtež postaje trodimenzionalan i živ. Hvala na tome.

J _ 02 Ovim tvojim radom prizivamo proleće. Da li nas možeš sprovesti kroz slojeve koji se kriju u ovoj slici – od devojke koja slavljenički drži čašu do zvezdanog neba unutar same kutije?

Na crtežu su prisutne dve devojke povezane svojim dugim kosama, gde kosa predstavlja veme, rast i kontinuitet. To je zapravo jedna osoba koja, nakon duge zime i proslava zimskih praznika, sada nazdravlja ali u isto vreme izlazi u prirodu, u livade na sunce i cveće, pozdravljajući (po mom mišljenju) početak najlepše sezone.

Kutija može da se gleda sa obe strane jer su devojke postavjene kao u ogledalu, ka unutrašnjosti kutije, tako da se ta tranzicija savršeno vidi kako se kutija okreće. Zvezdano nebo je uvek prisutno u mojim radovima. Predstavlja noć, ležanje u travi i gledanje u zvezde – jedna od mojih najomiljenijih aktivnosti koja upravo dominira početkom toplijeg vremena. Gledanje u zvezde za mene budi jaku maštu jer mi stvara sliku da je sve smešteno u svemirski, beskonačan prostor. U tom prostoru sve dobija jednaku važnost, i odatle potiče mir. Možda crna kao boja nije prolećna ali proleće upravo i predstavlja balans, a noć i mrak nisu nužno tamni. Ako spolja imamo sunce, prolećne noći donose mir i predivna sanjarenja.

J _ 03 Trenutno živis na relaciji Tokio – Beograd. Kako se pristup prema umetnosti razlikuje tamo u odnosu na ovde?

Tokio je veliki grad malih stanova, ne bi li spakovao što više ljudi. Samim tim veličine stanova diktiraju formate. Kada sam planirala izložbu u Tokiju početna ideja mi je bila da pripremim velike slike jer mi galerije daju tu slobodu, ali me je kustoskinja odmah posavetovala da izlažem više malih formate ukoliko želim da privučem publiku. Beogradske galerije vole velika platna. Takođe, prisutnost boja, jaki kontrasti i dominantna ilustracija su nešto što uvek prolazi u Tokiju. Čini mi se da Srbija i dalje više voli neku melanholiju, intenzivnost kroz pokrete više nego kroz linije i boje, čak bih rekla sigurnost. Možda grešim, doduše sada sam se setila da je u Galeriji Novembar bila fenomenalna izložba Tadije Janičića koja kontrira mojoj izjavi.

J _ 04 Ipak, šta ti najviše nedostaje kada nisi u Beogradu?

Nedostaje mi sloboda i greške. U Tokiju je to zamaskirano, a nije da nije prisutno. To me često nervira, ta težnja ka savršenstvu koje ne postoji.

J _ 05 Koji osećaj (ili doživljaj) najčešće želiš da preneseš kroz svoju umetnost? Da li su tvoji radovi neka vrsta autoportreta?

Da, veoma su autobiografski i nastaju iz ličnog iskustva, bilo da su to stvarni događaji ili unutrašnje borbe. Uvek mi je bilo zanimljivo kada moji radovi komuniciraju sa posmatračem, a najčešcće svako vidi neku svoju priču ali su ponovo na emotivnom nivou toliko povezane jedna sa drugom i slične mojoj početnoj ideji. Ta spoznaja nekog kolektivnog nesvesnog me je uvek fascinirala i privlačila.

J _ 06 Fotografisali smo te u tvom prirodnom ambijentu, kod kuće, u prostoru se krije bezbroj referensa na umetnost. Koji te umetnici danas najviše rade i zbog čega?

Nekada sam znala iz topa da odgovorim na ovo pitanje. Verovatno bih rekla David Hockney, Matisse, Gauguin – oni su možda moji omiljeni slikari. Međutim što sam starija i što više putujem, čitam, gledam, istražujem, mnogo više inspiracije tražim u knjigama, rečima, rečenicama, pasusima sa kojima mogu da se poistovetim, koje osetim i razumem na 1000 načina. Kada sam krenula seriju radova za vreme korone 2020. godine, moja najveća inspiracija je bila knjiga od Junga Arhetipovi i kolektivno nesvesno. Sada su to James Joyce, Virginia Woolf, pa čak su me i neke nove aktuelne spisateljice pokretale poput Han Kang i mnogi drugi.

J _ 06 Šta te najviše raduje kod proleća koji dolazi?

Sedenje satima u parkovima i prirodi, po mogućstvu negde pored jezera ili reke, dok pišem crtam, čitam i sanjarim. Nove ideje zajedno sa tim.

Kreativna direkcija: Anja Paspalj i Tatjana Sedlaček

Foto: Ljubo Ašćerić

Stajling: Ema Krsmanović

Garderoba: Distante