Journal x Marina Marković Pink Box: Tetoviranje kao markiranje granice, unapred učitana značenja roze boje i moć ženstvenosti

Šta je uopšte ženstvenost? Šta ona predstavlja, kako izgleda?

Za sve nas, ona je drugačija. Za neke je ružičasta, vrckava, dok je drugi vide mračnu. Ona može biti deo tela, način ponašanja, osećaj. Dolazi u raznim oblicima – ali šta se dešava u trenucima kada društvo govori da odlazi? Šta je žena bez ženstvenosti? Da li je i dalje žena?

Lepota kao fenomen i koncept žene kroz vizuru bića koje udovoljava svima koje poznaje i ne pozaje datira od najranijeg prepoznavanja ženstvenosti. Često je gledamo kroz tuđe oči, vidimo njenu snagu u onome što nismo i sebe teretimo na mnogim poljima. Poput nekog urođenog mazohizma, trudimo se da budemo ženstvene i savršene po tuđim pravilima – u tuđoj igri.

Pored toga što nismo naučene da govorimo kada nam je teško, kada nas boli i kada nismo one koje mogu sve, ne govorimo dovoljno ni o onim procesima koji umeju da stanu na put toj ženstvenosti koju nam nameće društvo. Bolest raka dojke se i dalje tretira kao tabu tema – nemoć i sram neretko čine ključne osećaje kod većine žena koje su se suočile sa ovom bolešću, kao da su je same sebi zacrtale.

U trenucima kada nešto što ne možeš da kontrolišeš menja oblik tela u kom živiš od kad znaš za sebe, sve vreme je prisutan pritisak društva, kroz neme osude, nedostatak poverenja i sve one koji biraju da okrenu glavu.

U znak podrške svim ženama koje su se susrele sa bolešću raka dojke i podizanja svesti, kreirali smo prvi Journal Pink Box, koji će od sada pa nadalje postati sastavni deo naše godišnje agende.

Ružičasti prvenac potpisuje svetski priznata umetnica Marina Marković, čije stvaralaštvo vizuelno prati fenomen ženstvenosti – momente nesigurnosti, otuđenosti tela, odnosa sa ženskom zajednicom ali i povratka svoje moći. Sa Marinom razgovarali smo o njenim kreativnim procesima, kalupima roze boje, odnosu sa telom, ali i fenomenu žene u 21. veku.

• Da li se sećaš prvog crteža koji si ikada nacrtala? Šta si kroz njega izrazila?

Opsesivno crtam od kada znam za sebe (da ne kažem i pre nego što sam znala za sebe). Vrlo prepotentno, ali umetnicom sam se samoproglasila čim sam naučila da govorim – i u to je od cele moje vrlo neumetničke porodice poverovala samo moja mama, inače arhitektkinja. Ona me je, na moje beskonačno insistiranje, svakog vikenda vodila sa sela u Beograd u školice crtanja i čekala na klupici dok ja stvaram. Mama je nekako intuitivno i brižljivo čuvala sve moje crteže i kroz tu arhivu je danas užasno zanimljivo pratiti genezu mog crteža.

Prvi crtež mi je bio oblak – i još stoji uramljen u porodičnoj kući. Fun fact: između pete i sedme godine crtala sam isključivo masovne, skoro brojgelovske kompozicije sremačkih svinjokolja. Njih ću definitivno iskoristiti u nekom budućem projektu.

• Kasnije si radila i kao savetnica za poremećaje u ishrani. Koji mehanizam si uvidela kod svih devojčica koje si tamo saslušala? Šta ih je spajalo? Od čega su bežale?

Ono što svi vide kod anoreksije je mala kilaža, hrana, telo – ali to su samo simptomi. U suštini, anoreksija je način da se preživi pritisak savršenstva, potreba da se sve kontroliše, da ništa ne isklizne. Uglavnom su to male gospođice savršene — najbolje đaci, people pleaseri, odgovorne, fine, uvek pouzdane. Ono što spolja izgleda kao disciplina, zapravo je pokušaj da se preživi osećaj gubitka kontrole i da se makar na jednom mestu uspostavi granica — da se povrati osećaj moći nad sopstvenim postojanjem.

• Seksualizovana si od ranih godina. Pritisak društva naveo te je da svoju ženstvenost nipodaštavaš i kriješ. Kada si, i da li si, zaista zavolela svoje telo?

Moj fizički razvoj išao je potpuno neusklađeno sa mojim emotivnim i psihičkim razvojem. Imala sam telo žene dok sam još bila dete i nisam znala šta da radim s tim. Pogledi i komentari bili su nasilni, i od vršnjaka i od odraslih. Prirodna reakcija bila je da se sakrijem – da se smanjim, da nestanem. Anoreksija je iz toga nastala, kao pokušaj da povratim kontrolu i da se sakrijem, iako mi je trebalo dosta borbe i vremena da otmem svoje telo nazad sebi. Danas zaista uživam u svojoj koži.

• 90 60 90 bile su tvoje prve tetovaže koja se nalaze i na Journal Pink Box-u, tada smo prvi put imali priliku da svedočimo performansima po kojima si poznata. Koliko se percepcija savršenstva ženskog tela promenila od tada do danas? Da li primećuješ razliku u standardima lepote?

Pressure Me je deo višegodišnjeg projekta u kojem sam se bavila različitim mehanizmima soft nasilja kroz koje se, uvek iznova, implementira ista modla na žensko telo. Deo tog projekta bila je serija performansa u Njujorku, Beogradu i Bernu, tokom kojih sam telo uvezala roze tetovažama na idealne mere – 90, 60, 90 – oko grudi, struka i kukova.

Implementirala sam istorijski model ženskog savršenstva koji je tada propagirala modna industrija, naročito Fashion TV, kao simbol globalno nametnutog ideala. Za mene je tetoviranje markiranje granice gde prestajemo mi i gde počinje društvo, iako jedno drugo stalno penetriramo. Sam čin tetoviranja je inicijacija — trenutak kada rad zaista počinje. Želela sam da se te mere razvlače sa mnom, da žive sa mnom, da s vremenom omekšaju i mlitave, i da se na kraju ponište zajedno sa mnom. U tim radovima, poput 90- 60-90 i Pressure Me, koža postaje površina na koju se upisuju društvene fantazije, norme i zabrane, ali i prostor kroz koji se one mogu razgraditi.

• Kakav je tvoj odnos sa tvojim telom danas – u ovom trenutku?

Više nemam odnos prema telu jer ne postoji razdvojenost između mene i tela.  Nisam više zabornica tog kartezijanskog modela u kojem se telo i duh posmatraju kao odvojene celine. Kako bi rekla Elizabeth Grosz, telo je interfejs između biološkog i društvenog – prostor gde se sudaraju iskustvo, značenje i moć. Kroz njega osećam, mislim i postojim. Korporealnost u svom radu uzimam kao okvir, framework, u kome se sve promene, pritisci, težnje, očekivanja mogu identifikovati kroz telesne transformacije ili transkripcije.

• Da li misliš da je roze boja i dalje vrsta kalupa, i da li će to ikada prestati da bude?

• Procenat seksualne aktivnosti kod nove generacije je sve manji, žene se sve češće odlučuju na samoću i savremenu vrstu celibata. Šta je u tvom životu doprinelo specifičnom vidu aseksualnosti i kako si je okončala?

U mom slučaju to je bilo odsustvo veze sa sopstvenim telom. Dismorfija nosi i dozu disocijacije jer telo je tu, ali ne pripada tebi. Kada sam kroz rad počela ponovo da ga koristim, da ga osećam, vratila se i prisutnost, pa samim tim i želja. Ne mislim da žene postaju aseksualne, već svesne. To nije odsustvo želje, nego odbijanje da bude potrošena u tuđem narativu.

• Da li misliš da su žene danas slobodnije ili da je pritisak i dalje prisutan u svakoj fazi odrastanja?

Žene danas jesu svesnije po raznim pitanjima, ali ne nužno slobodnije. Telo je i dalje teritorija  na kojoj se sprovodi nasilje samo su metode sofisticiranije. Nekada su stid i sram bili vezani za fizičku izloženost, danas su prebačeni u digitalni prostor. Gde je nekada ležao stid, sada leži algoritam, pogledi drugih nisu nestali, samo su se umnožili. Devojčice danas znaju da njihovo telo pripada njima, ali se istovremeno suočavaju s njegovim beskrajnim umnožavanjem i nadzorom. Sloboda nije stanje, nego stalno pregovaranje.

• Kako izgleda tvoj kreativni proces tokom crtanja, a kako tokom rada u drugim medijima? Koliko se razlikuješ u ovim procesima – i koji ti je draži?

Često se šalim da imam podvojenu ličnost. Kad crtam, potpuno se povučem, ne izlazim danima, radim u pidžami s prljavom kosom i zaboravim da postojim napolju. Svi drugi mediji zahtevaju suprotnu vrstu energije – komunikaciju, planiranje, koordinaciju, ljude. Ne mogu da funkcionišem u oba stanja istovremeno. Ili sam potpuno autistično u sebi, ili sam all over the place. Ta dva režima se nikad ne preklapaju, ali mi oba trebaju.

• Šta bi izdvojila kao najemotivniju stvar koju si upisala na svoje telo?

Nijedna od mojih tetovaža nije emotivna u sentimentalnom smislu, one nisu lične. Sve su one deo istog rada, iste kože i procesa u kojem telo postaje prostor upisa: tuđih tekstova, pogleda, mišljenja, diskursa. Ako bih morala da izdvojim jednu, to bi bila rečenica Nije tvoj da biraš, istetovirana na mestu materice. Preuzeta je iz video-rada Void, u kojem se prikazuje vaginalni ultrazvuk, dok se u zvuku čuju glasovi žena iz moje porodice – prabake, bake, tetke, ujne – koje govore o ženskim ulogama i obavezama. Rečenicu Ko ti je rekao da biraš? ponavlja se kao mantra, kroz različite tonove i stavove. Istetovirala sam je prabakinim rukopisom, što otvara dvosmerno čitanje: ja je nosim, ali čita i onaj ko gleda. Dok sam radila Void, shvatila sam da sam verovatno prva žena u svom porodičnom nizu koja zaista ima mogućnost izbora (iako još uvek ne znam šta da izaberem). Ta ambivalencija me zanima više od jasnog stava — u njoj postoji prostor, za pregovor.

• Predaješ na Fakultetu za medije i komunikacije i svakodnevno si izložena idejama nove generacije i njihovom pogledu na svet. Da si u nekoj od njihovih koža, šta misliš – kako bi danas izgledao tvoj odgovor na pritisak društva? Kako bi se odvijao performans?

Obožavam rad sa studentima. Naš odnos je otvoren i dvosmeran  ja učim njih, oni uče mene. Trudim se što više da im prenesem pasiju, jer mislim da je to njihovoj generaciji Z često manjka. I da ih usmerim na kritičko promišljanje, ali bez nametanja svog pogleda. Podržavam ih da razvijaju sopstvene poetike i estetike, da pronađu svoj jezik i ritam. Mislim da baš znam da im iščačkam mesto u njima iz kojeg će da stvaraju. Hm, a da sam danas na njihovom mestu, verovatno bih reagovala više kroz digitalni prostor. To je definitivno njihova scena.

• Biti žena, za tebe je biti…?

Biti žena znači iznova preispitivati sve što ti je upisano.

Kreativna direkcija, koncept i produkcija: Iva Vuković
Foto: Ljubo Ašćerić
Šminka: Jovana Marković