Septembar je na neki način preuzeo ulogu Nove godine, samo što umesto praznih obećanja sada delamo. Bez izgovora. Osveženi, snažno se bacamo u novu sezonu, razrađujemo ideje koje su se javile negde između skoka u more i još jedne breskve. Taj nalet sirove kreative najvidljiviji je u modnom svetu gde septembar praktično predstavlja silovit restart i znak za punom parom napred! Zato ne čudi je je Journal Box u septembru već tradicionalno vezan za modnu scenu. Ovog puta svoju viziju boxa sa nama je podelila kreatorka Ines Janković koja stoji iza brenda Ines Atelier.
Journal x Ines Janković box otkriva nekoliko strana etablirane dizajnerke. Ono što je manje poznato jeste da je ona, pre nego što se posvetila modnom brendu, uspešno radila u svetu enterijera. Danas energiju za dnevne izazove pronalazi u meditiranju, dugačkim šetnjama i promišljanju o svetu oko nas. Na jednistven način uspela je da sve to uklopi u dizajn koji osvajaja svojom svedenošću i jakim kontrastom hipnotišuće plave boje i uzemljene terakota nijanse. Pored toga na kutiji dominira ispis „dobre stvari svaki dan“ koji nije samo lepa poruka, već poziv na kolektivnu promenu energije.
Journal Box je nastao iz susreta dve potpuno različite energije: terakote i električnoplave. Da li veruješ da i boje mogu da promene način na koji razmišljamo i osećamo?
Apsolutno. Za mene boja nikada nije samo estetska odluka, ona je energija koju često osetimo pre nego što je racionalno registrujemo.
U ovom projektu najzanimljiviji mi je bio kontrast između dve boje. Terakota nas vraća zemlji, korenima i stabilnosti, dok plava predstavlja impuls, intuiciju, slobodu i hrabrost da izađemo iz poznatog. Mislim da nam je potrebno i jedno i drugo: da budemo ukorenjeni u onome što jesmo, ali dovoljno otvoreni da pomeramo sopstvene granice. Upravo iz te tenzije nastao je Journal Box i ona najbolje opisuje energiju koju nosi i Ines Atelier.
U tvom radu forma nikada nije samo forma. Iza nje stoje proporcija, pokret, volumen… Postoji li trenutak u procesu kada jednostavno osetiš da je to to?
Mislim da dobru formu pre svega prepoznam po tome kako se ponaša na telu. Može nešto na papiru da izgleda savršeno, ali tek kada žena u tome zakorači, sedne, pomeri se, podigne ruku, forma počinje da govori. Tada vidim da li zaista postoji ravnoteža između proporcije, volumena i pokreta.
Za mene je dobra forma ona koja ne pokušava previše da objasni samu sebe. Ima karakter, ali ostavlja prostor ženi koja je nosi da joj da svoje značenje. Volim kada odeća ima određenu arhitekturu, ali istovremeno ostane živa i prirodna. I da, postoji taj trenutak kada jednostavno osetim da više ništa ne treba dodati ni oduzeti. Obično se dogodi kada nestane potreba za intervencijom. Kada svaki šav, linija i volumen imaju svoje mesto.
- Bavila si se enterijerom pre nego što si izgradila svoj modni potpis, a danas kažeš da si Box posmatrali kao mali arhitektonski objekat. Šta si iz sveta prostora prenela u modu, a šta te je moda naučila da drugačije posmatraš u arhitekturi i enterijeru?
Mislim da sam iz enterijera u modu prenela pre svega način razmišljanja o prostoru. Naučila sam da posmatram proporciju, odnos punog i praznog, ritam, svetlo i način na koji se čovek kreće kroz određeni prostor. Kada sam počela da radim modu, shvatila sam da se vrlo slično razmišlja i o telu. Odeća zapravo postaje mali prostor koji žena nosi sa sobom. Zato mi je bilo prirodno da Box posmatram kao mali arhitektonski objekat. Zanimala me je njegova struktura, volumen, odnos površina.
Tvoje ime se tokom godina vezalo za modele koji izgledaju jednostavno, ali upravo ta jednostavnost zahteva veliku preciznost u kroju i izradi. Da li je danas, kada sve može da nastane brzo, perfekcija u izradi postala svojevrsni luksuz?
Mislim da jeste. Vreme je postalo jedan od najvećih luksuza. Jednostavnost je možda najzahtevnija upravo zato što nema gde da se sakrije greška. Kada nema mnogo detalja, svaki rez, proporcija, pad materijala i završna obrada postaju vidljivi. Zato kod jednostavnih formi preciznost nije dodatak, ona je suština.
Ali perfekciju ne doživljavam kao potrebu da sve bude sterilno i bez greške. Za mene je važnija pažnja. Da se svakom detalju posveti dovoljno vremena, da se nešto uradi ponovo ako nije dobro, da se ne traži prečica samo zato što je brže. Kvalitetna izrada danas zaista je vrsta luksuza. Ne samo zbog samog rezultata, već zato što iza jednog komada stoje vreme, znanje i vešte ruke.
Posle više od decenije rada, šta danas prepoznaješ kao nešto što ne sme da bude urađeno na brzinu, čak i kada bi bilo mnogo lakše i isplativije da bude?
Danas još jasnije nego ranije znam da ne treba ubrzavati ono što traži vreme da sazri. To se odnosi i na sam komad, ali i na ideju iza njega.
Ne bih nikada na brzinu završavala kroj samo da bih ispoštovala rok, niti birala rešenje zato što je jednostavnije za proizvodnju ako osećam da nije ono pravo. Isto tako, ne verujem u potrebu da se svaka sezona ili svaki trenutak stvaranja mora veštački ubrzavati samo da bi se stalno proizvodilo nešto novo.
Neke stvari jednostavno moraju da odstoje. Nekada tek kada se udaljim od ideje shvatim šta joj nedostaje, a još češće šta joj je višak. Mislim da me je vreme naučilo da brzina nije isto što i efikasnost. Ponekad je najefikasnije upravo stati, pogledati ponovo i imati strpljenja da dođeš do rešenja koje može da traje. Ako nešto treba da predstavlja moj rad godinama, onda ne želim da bude urađeno na brzinu samo zato što je tako lakše ili isplativije.
Tvoju estetiku prepoznajemo kroz ženstvenost, ali čini se da se sama žena za koju dizajniraš promenila zajedno sa tobom?
Mislim da se moj odnos prema ženi za koju dizajniram mnogo promenio kroz godine, verovatno i zato što sam se i ja promenila. Kada sam počinjala, imala sam vrlo jasnu sliku te žene u glavi. Znala sam kako želim da izgleda, šta želim da obuče i kakvu poruku želim da pošalje.
Danas je mnogo više slušam.
Kroz sve ove godine upoznala sam toliko žena koje su nosile moje komade i shvatila koliko svaka od njih odeći daje nešto svoje. To me je promenilo. Naučila sam da ne moram uvek ja da kažem ženi ko je ona kroz ono što nosi. Mnogo mi je lepše kada joj dam formu, a ona joj da svoj karakter.
Mislim da sam zbog toga danas slobodnija i u dizajnu. Manje pokušavam da kontrolišem sliku, a više razmišljam o osećaju. Želim da žena obuče moj komad i da se u njemu prepozna, a ne da ima osećaj da mora da postane neko drugi. Na kraju, verovatno više ni ne znam gde se završava žena koju sam ja zamislila, a počinje žena koju sam upoznala kroz svoj rad. I baš mi je lepo što je tako. Jer posle toliko godina shvatam da nisam samo ja oblikovala nju. Ona je, na svoj način, oblikovala mene.
Posle svih kolekcija, šta ti je teže: da osmisliš nešto novo ili odlučiš šta ne treba napraviti?
Iskreno, mnogo teže mi je da odlučim šta ne treba napraviti. Ideja mi nikada nije bila problem. Uvek postoji nešto što me zainteresuje, neki materijal, proporcija, detalj, žena koju zamislim u nečemu što još ne postoji. Mnogo je teže zaustaviti se i reći: ovo nije potrebno. Ili: lepo je, ali nije moje.
Mislim da sam upravo to naučila kroz godine. Na početku imaš potrebu da pokažeš sve što možeš. Vremenom postaneš sigurniji u ono što jesi i onda počneš da razumeš da nije svaka ideja nužno i dobra za tebe. Jer nekada je najteža odluka upravo ne napraviti nešto. I mislim da se tu, na neki način, vidi koliko si sazreo kao dizajner.
„Dobra dela svaki dan“ polazi od ideje da male promene navika mogu da promene našu energiju, a kada se saberu, da promene i mnogo širu sliku?
Mislim da način na koji biramo ono što nas okružuje govori mnogo više o nama nego što smo svesni. Za mene estetika nikada nije samo pitanje lepote. Važno mi je da stvari koje biramo imaju smisao, da ih zaista volimo. Kada nešto dugo traje, kada ga čuvaš, popravljaš, nosiš iznova i svaki put mu se obraduješ, mislim da je i to jedna mala promena.
I baš tu vidim vezu sa idejom „Dobra dela svaki dan“. Možemo da počnemo od onoga što nam je najbliže, od načina na koji kupujemo, šta unosimo u svoj prostor, kako se odnosimo prema stvarima koje već imamo.
Verujem da kada počnemo s više pažnje da biramo male stvari oko sebe, ta pažnja polako počinje da se preliva i na druge delove života. I možda je upravo u tome najveća promena, u tome da počnemo svesnije da živimo, a ne samo da lepše izgledamo.
- Postoji li deo tvog posla koji ti je posebno važan, a o kojem se najmanje govori?
Najmanje se govori o vremenu koje provedeš sam sa sobom pre nego što nešto uopšte postane kolekcija ili komad. O onom delu procesa koji nema fotografiju, nema reviju i nema konačan rezultat koji možeš da pokažeš.
Meni je taj deo jako važan. To su sati razmišljanja, skiciranja, vraćanja na istu ideju, menjanja detalja, ali i odustajanja od nečega za šta sam u početku bila uverena da je dobro. Mnogo toga što na kraju vidimo zapravo je rezultat svega što sam odlučila da izostavim.
Najmanje se vidi koliko je u ovom poslu potrebno strpljenja. Nekada se mesecima vraćam na jednu formu ili detalj dok ne osetim da je stvarno moj. Taj proces spolja može da izgleda kao da se ništa ne dešava, a meni se upravo tada dešava najviše.
Mislim da je to i deo koji danas najviše cenim taj nevidljivi rad. Jer kada se sve završi, ostane samo komad. A iza njega zapravo postoji čitav niz odluka, sumnji, intuicije i vremena koje niko ne vidi.
- Šta danas vidiš drugačije nego kada si ušla u svet mode?
Danas mnogo jasnije vidim koliko je moda zapravo mnogo manje vezana za odeću, a mnogo više za čoveka. Kada sam počinjala, bila sam fokusirana na kroj, materijal, kroj, na to kako nešto izgleda. I dalje mi je sve to veoma važno, ali danas mnogo više razmišljam o tome šta ostaje kada se odeća obuče, da li joj nešto ženi daje sigurnost ili slobodu.
Mnogo više cenim ono što se ne vidi odmah. Dobar kroj, kvalitetan materijal, ruku koja zna šta radi, vreme koje je potrebno da se nešto napravi. Ranije sam više gledala rezultat, a sada me zanima i sve ono što je do njega dovelo.
I možda najvažnije, nemam više toliku potrebu da se dokazujem kroz svaku novu stvar. Naučila sam da je dovoljno dobro ono što je iskreno moje, čak i kada je i jednostavnije. Mislim da sam u modu ušla sa željom da napravim svoj svet, a danas mi je mnogo važnije da taj svet ima smisla i za ženu koja u njega ulazi.
Foto: Ljubo Ašćerić
