Doomscrolling kao performans: Umetnica koja je 24 sata živela našu svakodnevicu

U vremenu u kom pažnja traje kraće od prosečnog videa na Reelsu, umetnost je pronašla novi medij – doomscrolling. I baš tu, između algoritma i umora palca, pojavljuje se Aphex Redditor, umetnica koja je uspela da jedan od naših najbanalnijih rituala pretvori u performans o kom ne prestajemo da pričamo.

Naizgled jednostavno, legla je i 24 sata bez prestanka skrolovala Instagram Reels. Bez pauze, bez dramaturgije, bez spektakla. Samo ona, ekran i neumoljivi niz videa koji nikada ne prestaje.

Ali upravo u toj jednostavnosti krije se nelagodna istina.

Ko je Aphex Redditor?

Aphex Redditor je savremena performans umetnica koja svesno bira da ostane delimično anonimna. Njen pseudonim nije slučajan. Referiše na Aphex Twin, simbol eksperimentalne scene, i Reddit, kao jedno od ključnih mesta internet kulture. Već u imenu spaja dve sfere koje definišu njen rad: umetnost i digitalni identitet.

O njoj se ne zna mnogo, i to je deo koncepta. Umesto lične biografije, u prvi plan stavlja iskustvo koje deli sa publikom. Njeni radovi bave se odnosom tela i tehnologije, pažnjom kao resursom i načinima na koje digitalni svet oblikuje našu svakodnevicu.

Upravo zato njen identitet deluje manje važan od pitanja koje postavlja: šta nam se dešava dok gledamo u ekran?

Kada svakodnevica postane umetnost

Postoji nešto gotovo uznemirujuće u tome kada vidimo sopstvene navike izvučene iz konteksta i postavljene na scenu. Ono što inače radimo usput, u prevozu, pred spavanje, između obaveza, ovde je rastegnuto do krajnjih granica.

Aphex Redditor ne radi ništa što i mi ne radimo. Samo to radi duže, ekstremnije i bez bekstva.

U tom smislu, njen performans ne govori o umetnosti koliko o nama. O generaciji koja je naučila da odmara uz stimulaciju, da beži uz sadržaj i da tišinu popunjava beskonačnim nizom tuđih života.

Telo koje trpi algoritam

Za razliku od klasičnih performansa izdržljivosti, gde su bol i fizički napor očigledni, ovde je iscrpljenost tiha. Ležanje deluje pasivno, gotovo lenjo, ali 24 sata neprekidnog skrolovanja pretvara telo u instrument koji trpi ritam algoritma.

Ovaj rad prirodno priziva poređenja sa umetnicima poput Marina Abramović, ali dok je Abramović istraživala granice prisustva i odnosa sa publikom, Aphex Redditor ide korak dalje. Uvodi tehnologiju kao glavnog aktera.

Algoritam postaje koreograf.

Viralnost kao deo rada

Ironija je očigledna: performans koji kritikuje digitalnu zavisnost postaje viralan upravo zahvaljujući istoj toj dinamici. Klipovi njenog skrolovanja kruže mrežama, komentari se nižu, publika raste.

I tako performans dobija još jedan sloj, nije samo posmatran, već i apsorbovan u isti sistem koji pokušava da ogoli.

Između kritike i prihvatanja

Da li je ovo protest protiv digitalnog zamora ili njegovo tiho prihvatanje? Odgovor nije jasan, i možda upravo u tome leži snaga rada.

Jer dok je gledamo kako skroluje, teško je ne zapitati se: koliko sati dnevno mi provedemo radeći isto, samo bez publike?

Nova estetika svakodnevice

Aphex Redditor pripada generaciji umetnika koji ne beže od digitalnog sveta, već ga koriste kao materijal. Njena estetika nije spektakularna, ona je poznata, gotovo previše poznata.

Telefon. Ekran. Pokret palca.

I možda je baš zato toliko efektna.

Jer u trenutku kada umetnost počne da liči na naš život više nego što bismo želeli da priznamo, postaje jasno da više ne posmatramo performans, već ogledalo.

Foto: Instagram (@welcome.jpeg, @aphex.redditor)