Boban Stojanović izdao je prvu zbirku pesama „Ovo je mogla da bude naša dnevna soba“. Ipak, njegova književnost je poznata, o njoj su pisali Jergović i mnogi drugi. Nedavno smo u Journalu imali intervju sa njim. Boban Stojanović je aktivista koji se u Beogradu intenzivno bavi feminističkim, mirovnim i antimilitarističkim aktivizmom. U Kanadu se preselio 2016. kada je sa dugogodišnjim partnerom Adamom dobio azil zbog nasilja koje je trpeo u Srbiji. U Kanadi radi na unapredjenju položaja izbeglica. Dobitnik je brojnih nagrada od kojih se posebno izdvaja Platinasta medalja kraljice Elizabete.
Kakav čudan način života ima ovo moje srce
ne umem da plačem
kad neko umre
probao sam
ne ide mi
loš sam
da tugu pravim
ako tuge nema
iskreno
ne razumem zašto je
smrt toliko strašna
rodiš se i umreš
samo ono izmedju
jedino je važno
ujutru jave
mama mi je umrla
kažem dobro
i kažem isto
ja više nemam mamu
znam da je za nju
bolje da umre
jer jedino je razvila
vellike mape samostradanja
umorila se sirota
od strategija osvajanja patnje
za nju je smrt
jedina mogućnost
da sebe samu pobedi
isto je za tatu
isto i za babu
od mog oca majku
umrla pored kreveta
deda sedi senilan
kaže da su babu
ubili nemci
druga je baba
mamina majka
umrla lako
tog je dana njen sin
obukao crninu
i postao stoka
dodje sa posla i kaže
daj kevo da jedem
i onda kaže
zašto masno opet
zašto slano opet
mene to veoma nervira
kad su mi rekli da sam bolestan
ni tad nisam plakao
nisam plakao
ni kad su mi obili kuću
nisam plakao
ni kad me neko pogodio
ledenom grudvom u glavu
prvog januara
oči mi se pune suzama
kad neko dobije azil
zato što je to lepo
i nedavno sam plakao
posle dugo vremena
kad sam čuo ženu iz bosne
kako peva portugalski fado
kaže da voli jednu pesmu
koji peva amalia rodrigež
kakav čudan način života
ima ovo moje srce
ako ne znaš kuda ideš
stani
prestani kucat
jer ja te više
pratit ne mogu
to je baš za plakanje
pa sam plakao
jednom sam u lisabonu
video izložbu amelijinih haljina
slikao sam se medju njima
to je baš lepo
i kad umrem za jedanaest godina
to će biti lepa slika
koji ću uvek
nositi sa sobom
O slikama u boji
Pesma o meni kao mišu koji se smeje
Ne razumem ljude koji kažu
Ja ne mogu više ovako
Ne znam gde ću i kako ću
Znam da kad mi je najgore
Na tacni od zlata
Nudi mi se lakoća
Da krenem dalje
U gde god
Jer od lošeg i najgoreg
Sve je moglo samo
Bolje da bude.
Na primer
Mali sam i moji se svadjaju
Ja sam zahvalan
Jer mene ne primećuju
Poredjam na krevet
Sve moje medvede
I onda bez reči razgovaramo
Oni se obično raspričaju
Toliko glasno
Da ih zamolim za malo tišine i reda
Ne možemo svi u jedan glas
Nismo primitivna rulja.
Ili na primer
Kad je nešto kako ne bih da je
Gledam u oblake i tražim oblike
Tamo
Ako otvoriš jako
One nevidljive oči
Što se nalaze iza ušiju
Možeš da vidiš
Kako zec izlazi
Iz korneta za sladoled
Maneov Doručak na travi
Bar stoput sam ga video
Ili od oblaka pufnasti telefon
I dok sve to gledam
Oblaci se rasprše
I naprave nešto novo
Onda ja smišljam
Šta je to novo
I zavidim tom svetu oblaka
Jer se tako brzo menja
Kad može oblak
Što ne mogu ja
Jednostavno je.
Ima i to da od kad sam porastao
Želim da se smanjim
Kad me okupira strah
Zamišljam da sam mali miš
Koji živi u zgradi
Norveške opere u Oslu
Tumaram kroz krojačnicu
I grickam mrvice od čokolade
Koje su ispale krojačici
Dok je tokom pauze
Jela onu sa suvim voćem
I još na sve to zamišljam
Kako gricnem onaj sapun
Za iscrtavanje krojeva
I onda se u krojačnici pitaju
Koji li je miš to pojeo
A meni smešno
Sve se sebi smejem.
I ako je baš nešto teško
Napišem pismo nekome
Ko je mnogo poznat
Retko ko odgovori
Evo
Naomi mi nikad nije otpisala
Ali to nije razlog za tugu
Već za neko novo pismo.
Moja je baba
Bila mudra žena
I govorila je
Ja da kupim zejtin
Za ceo život ne mogu
I stvarno
Kad se to spozna
Sve bude lakše.
Photo: Kevin Stenhouse, Adam Puškar, Boban Stojanović private archive, Rende, Instagram, Facebook,
