Ognjen Milanović je talentovani likovni umetnik čiji radovi su viralni na Instagramu. Njegov autentični stil, prepoznatljiv pod imenom @ognjenasi, obuhvata tanke linije, poetične crte i mešanje kreativnih izraza. Kako izgleda portret nevidljivog čoveka, kako izlazi iz umetničke blokade i šta tada radi, koja knjiga ga je promenila, saznajemo u šetnji Beogradom tokom koje smo imali prilike da ga upoznamo bolje. U nastavku donosimo transkript razgovora i foto-hroniku jednog dana.
-
Po jedna reč koja opisuje Ognjena juče, danas i sutra?
Juče sam bio povučen, danas sam opsesivan a sutra siguran u sebe i svoj put.
-
Da li si više jutarnji ili noćni tip, i na koji način to utiče na tvoje stvaralačke procese?
Kada stvaram volim period kad zalazi Sunce. Čak i kad ne crtam, inspiraciju jurim od trenutka kad se probudim sve dok ne zatvorim oči a snovi mi često šalju znake za dalji put u životu i stvaralaštvu.
-
Kada bi birao da ovaj dan prati neka muzika, šta bi to bilo?
Ako bih birao neku pesmu uz ovaj dan to bi bilo nešto što bi unosilo pomirenje i tihu radost, nešto što me podseća na ljubičasti zalazak Sunca.
-
Putovanje koje te promenilo?
Put u Meksiko. Dalek je put i od tad više nisam isti.
- Kupuješ kartu u jednom pravcu, za gde?
Otišao bi u neki deo Meksika koji izlazi na Pacifik, volim nemirno more koje pravi velike talase.
- Da li tvoje priče i iskustva o ljubavi i sreći utiču na tvoj umetnički proces i izražavanje?
Sve što radim je deo moje priče. Ne pokreće me rad samo zbog estetike. To što crtam ili pišem je uvek vezano za emocije i konkretne životne situacije. Bila to ljubav, sreća ili tuga svaki rad me podseća na nešto što sam proživeo, kao neka vrsta dnevnika.
- Poslednja stvar koja ti je iznenadno ulepšala dan?
Dobio sam od prijatelja rukavice za boks. Svoje nisam imao i pozajmljivao sam ih iz teretane da bi udarao u vreću. Sad imam svoje i još su žute kao Sunce.
-
Da li postoji neka anegdota iz detinjstva koja oblikuje tvoje umetničko izražavanje danas?
Kad sam ostao u bolnici zbog bronhitisa kao malo dete. Na tom odeljenju tada su branili majkama da viđaju decu da se deca ne bi uznemirila. Suočavanje sa samoćom i da možda mogu da izgubim zdravlje i sigurnost je definitivno ostavilo traga i možda me poguralo u izražavanje kroz umetnost.
-
Knjiga koja te promenila?
Zločin i kazna od Dostojevskog. Taj unutrašnji dijalog, moralne dileme i put ka pokajanju me i dalje inspiriše.
-
Kako se nosiš sa promenama i nepoznatim situacijama u životu, kao što su novi ljudi, mesta i iskustva?
Ne volim nove situacije ali stalno se postavljam u njih, koliko mi to karakter dozvoljava i telo pre svega. Upijam kao sunđer pa doziram. Uvek mi treba period meditacije i povlačenja da bi preradio sve što sam doživeo i to integrisao u svoju novu ličnost.
-
Šta za tebe predstavlja fotografija?
Praktičan način da se ulovi i zarobi neki magičan momenat da bi sledeće generacije osetile kako smo nekad živeli.
-
Završio si likovnu akademiju. Na Instagramu te vidimo kao umetnika, ali i pisca. Kako ti sebe doživljavaš, i kako bi definisao svoje predstavljanje na mrežama?
Sebe bi definisao kao nekog ko crta i radi vizuelnu poeziju. Moje prisustvo na internetu je način da brzo iskomuniciram sa ljudima i pošaljem svoju poruku. Ne bih crtao da nemam kome da pokažem.
-
Da li smatraš da ti je Instagram kao platforma donela popularnost na kojoj si zahvalan ili ponekad osećaš frustraciju zbog širokog dosega tvojih radova i publike koja ih konzumira?
Baš sam zadovoljan kako ide. Ali voleo bih da moj rad bude širi od toga. I da sebe izgradim kao likovnog umetnika koji ne zavisi od interneta.
-
Kako izlaziš iz umetničke blokade i šta tada radiš?
Imam osećaj da je umetnička blokada svaki dan prisutna i jednostavno samo radim. Zato imam različite pristupe i ne oslanjam se na samo jedan stil. Uvek smišljam sledeći rad. Blokada je sastavni deo stvaranja, bez toga nema izazova.
- Još jedan običan dan se završava. Biraš boju kojom ostavljaš svoj pečat. Koja je to boja?
Ljubičasta, magična je.
Foto: Ljubo Ašćerić
