Razgovarali smo sa Zonom o emotivnim čairima, putu kroz oproštaj i sazrevanju kroz iskustvo

U vremenu u kojem se muzika neretko proizvodi i konzumira u ritmu algoritma, kao brza i potrošna emocija, retki su autori koji uspevaju da izgrade opus zasnovan na promišljenosti, unutrašnjoj disciplini i istinskoj emotivnoj artikulaciji. Tijana Trivić, poznatija pod psedonimom Zona, pripada upravo toj generaciji umetnika koja odbija da se zadovolji površnim efektom. Iako mlada, ona nastupa sa jasno oblikovanom estetikom i zrelim razumevanjem sopstvenog izraza. Njena muzika ne računa na trenutni impuls, već na trajanje – na spor, ali dubok proces rezonovanja sa publikom. U Zoninim pesama introspekcija nije puki stilistički izbor, već metod rada. Tekst i melodija funkcionišu kao međusobno uslovljeni sistemi značenja – svaki stih nosi emocionalnu preciznost, a svaki aranžmanski sloj gradi prostor za tišinu, sumnju i razmišljanje.

Publika ju je upoznala kroz IDJ Show, gde je već tada bilo jasno da ne pripada generaciji izvođača koji se oslanjaju isključivo na trenutni efekat. Njeno prisustvo na sceni odlikovala je smirenost i promišljenost, osećaj mere koji retko prati mlade autore na početku karijere. Danas, sa vidljivim umetničkim pomakom, Zona se takmiči na Pesmi za Evroviziju sa pesmom Čairi – kompozicijom koja potvrđuje kontinuitet njenog razvoja i jasno definisan autorski pravac. Sam naslov nosi snažnu simboliku. Čair je otvoren prostor, livada pod nebom, mesto bez zaklona i bez granica. U toj slici sadržana je dvostrukost – izloženost i sloboda, ranjivost i širina. U množini, čairi sugerišu niz unutrašnjih prostora kroz koje čovek prolazi tokom emotivnog sazrevanja. To su faze u kojima se suočavamo sa razočaranjem, preispitivanjem i konačnim prihvatanjem. Prostori u kojima se emocije ne dramatizuju, već polako talože i dobijaju jasan oblik.

Pesma tako funkcioniše kao promišljanje procesa, a ne kao ispovest jednog trenutka. Oproštaj se ne prikazuje kao nagli preokret, već kao odluka koja dolazi nakon tihe borbe – kao čin vraćanja lične ravnoteže i dostojanstva. Izbor da se ovakva tema iznese na sceni PZE, koja podrazumeva veliku vidljivost i snažan scenski identitet, govori o doslednosti njenog umetničkog stava. Umesto da pojača dramatiku zarad utiska, Zona bira suzdržanost i jasnoću, potvrđujući da zrelost u muzici često leži u sposobnosti da se emocija oblikuje precizno, bez viška, ali sa punom svešću o njenoj težini.

Koja je prva misao koja ti je prošla kroz glavu kada si shvatila da ćeš učestvovati na PZE?

Uh, vau, teško pitanje. Mislim da u takvim trenucima nisam toliko svesna svojih misli, već sam više pod nekim stanjem šoka. Mada moram da priznam da sam svakako očekivala da ću se u nekom trenutku prijaviti za PZE. Možda ne baš ove godine – definitivno nisam očekivala da će biti baš sada. Rekla bih da je to jedan celokupan osećaj, u smislu: okej, definitivno je počelo da se ostvaruje. Sve ono o čemu sam ranije sanjala, zamišljala i vizualizovala dok sam gledala, dok sam bila mala i konstantno pratila Evroviziju i PZE, stalno zamišljajući sebe na takvoj sceni, u takvom ambijentu – nekako mi je logično da se to ostvarilo, odnosno da je počelo da se ostvaruje. Ali bila mi je interesantna ta realizacija da je ovo možda baš egzaktan trenutak u kome se to dešava.

Pa zapravo, apsolutno nisam. Baš zato što sam nekako očekivala da će se to dogoditi. Uvek sam zamišljala da ću pisati pesmu posebno namenjenu za PZE, eventualno Evroviziju, i da će doći trenutak kada će to imati smisla. Generalno mislim da evrovizijske pesme aranžmanski imaju neku specifičniju postavku, pa nije čudo što određene numere imaju evrovizijski vajb. Čak su i moju pesmu ljudi, prvi put kad su je čuli, komentarisali kao nešto što bi moglo dobro da prođe na Evroviziji.

Dakle, pesma je nastala potpuno spontano, drugačije od onoga kako sam zamišljala i očekivala.

Pa, hajde da krenemo onda od samog početnog impulsa – kako je sve zaista počelo?

Pesma Čairi je nastala nakon što sam završila svoje učešće u prvom muzičkom takmičenju u kojem sam ikada učestvovala – IDJ Show. To je za mene bilo svojevrsno javno probijanje leda, i kao pevačice, i kao autorke. Tamo sam prošla kroz razna iskustva, i pozitivna i negativna, ali definitivno je to bio prvi put da neko, u tom pevačkom smislu, ocenjuje mene. Prošla sam kroz različite komentare, mišljenja… Ali na kraju mi je najbitnije bilo kako se ja osećam povodom celog tog iskustva. U tom trenutku možda nisam bila potpuno sigurna ni u svoja osećanja, ni u sebe kao autorke. Imala sam neku dozu nesigurnosti i, iako su drugi sudili o meni, osećala sam potrebu da konačan sud ipak bude moj.

Otišla sam u studio, one last time [smeh], da pokušam da dokažem sebi: ej, da li je ovo slučajnost? Da li zaista postoji taj moj kvalitet? Imala sam neki blagi impostor sindrom u tom trenutku. Iako sam u takmičenju prošla vrlo dobro, i publika i žiri su bili zadovoljni, meni je uvek najvažnije kako ja doživljavam svoj uspeh. U studio sam otišla u čudnom rasploženju – tada se nisam osećala prijatno, i bilo je teško. Ali rekla sam sebi: okej, sada ako nastane nešto, više se ne preispitujem. Samo radim. I igrom slučaja, hvala Bogu, nastala je prva melodija za pesmu Čairi, koja se čuje i na početku pesme. Taj prvi snimak sam želela da ostavim u finalnoj master verziji, kao podsetnik i obećanje sebi, live u audio obliku. Ta priča se dalje odvijala spontano, i drago mi je što sam verovala procesu. Odlučila sam da je ne izbacujem odmah, već da verujem sebi i ljudima sa kojima radim, da napravim pauzu od dve godine javnog pojavljivanja i da radim na svojoj muzici.

Pesma je nastala spontano i nije odmah izašla… Rekla bih da se u tim stihovima krije nešto zaista važno što si želela da podeliš. Koju emociju bi želela da preneš publici sa pesmom Čairi?

Volela bih da ljudi imaju prostor da moju muziku tumače onako kako je njima bitno, jer jedan od možda najvećih razloga zašto je meni muzika toliko važna je upravo taj momenat isceljenja kroz nju. Zaista osećam taj proces lečenja dok slušam druge izvođače i njihove numere, taj trenutak procesuiranja emocija koji se dešava. I dok stvaram svoju muziku, dok iz mene izlaze melodije, dok pišem tekstove i prosto izlazim svoja iskustva, opet prolazim kroz njih, izbacujem ih na papir i time ih nekako izlečim. Definitivno, publika to može da doživi i slušajući moje pesme.

Pesma Čairi ima taj okvir storytellinga – volim da pišem pesme kao priče, koje ne počinju od sredine, što je karakteristika mnogih hitova. Nisu tu da previše razvlače priču, da kreću od Kulina bana pa da tek u refrenu stignu do poente. I stvarno volim da podvlačim taj storytelling – Čairi zaista počinje od početka i završava na kraju. Prva reč pesme je moment, i ja sam zaista mislila na taj tačan trenutak u vremenu kada osetiš najveću bol i razočaranje. Definitino mi je ova pesma pomogla da shvatim šta mi u tim momentima daje snagu. To je dopuštanje sebi da prođem kroz razne emocije – tugu, strah, razočaranje koje onda prelazi u bes. Na kraju dolazi do dela prihvatanja, realizacije šta je stvarno, i konačnog oproštaja. Rekla bih da možda nisam dovoljno shvatala važnost oproštaja i zašto ljudi toliko potenciraju to. Možda zato što nisam imala ozbiljne konfliktne situacije u kojima bih morala da oprostim. Pesma Čairi su moj prvi primer koliko mi je oproštaj zaista značio – da izlečim svoje rane i da nakon celog iskustva, nakon te pesme, mogu da kažem da sam prezahvalna, da sam oprostila i da sam iz čitavog procesa izašla mnogo jača, snažnija, zrelija i emotivno stabilnija.

Da li bi možda mogla da izdvojiš jedan stih koji najbolje oslikava ono o čemu pričaš – taj oproštaj, taj osećaj oproštaja, nešto što najviše odražava tvoje lično iskustvo?

A rekla bih da se to najviše oseća u tom nekom vapaju koji se dešava kroz refren. Konkretno, u refrenu stoji tekst: Oprostila sam, zlato, i to je, rekla bih, poslednja poruka. Nakon toga pesma najviše govori o čairima. Za mene su čairi simbol ravnodušnosti. Volela bih da ljudi imaju mogućnost da to dožive na svoj način, ali za mene su čairi taj osećaj kada, na primer, preboljevam nekoga. Veoma dobro znam da dajem šanse i poslednje šanse, ali sam istovremeno svesna kada je poslednja šansa zaista poslednja. I kada se dogodi taj trenutak, kada podvučem liniju… Tada, kada sam potpuno ravnodušna prema osobi i kada nemam ni preterano dobre, ni preterano loše emocije – kada imam pustoš u sebi, što su upravo čairi – to je za mene znak preboljevanja. Iz tih emocija izlazila sam jača, dobijala snagu.

U stvari, to je pravi oproštaj – ne samo izgovoren, nego stanje potpune unutrašnje slobode kada više ništa ne osećaš.

Da.

Hajde da pređemo na nastup. Koji je jedan aspekt pripreme koji te je možda iznenadio ili promenio tvoj pristup s obzirom na to da već imaš dosta iskustva? Postoji li trenutak kada si pomislila: Aha, okej, ovo je malo drugačije, dok ipak pripremaš nastup za publiku koja te možda ne poznaje dovoljno još uvek?

Pripreme za PZE su novo iskustvo i jedno od najzahtevnijih u kojima sam do sada učestvovala. To je sigurno. Ipak, prethodno takmičenje, IDJ show, stvarno mi je mnogo pomoglo da se upoznam sa sličnim tipom produkcije – u smislu pravljenja kratkih nastupa iz nedelje u nedelju. Mislim da je ono što je najzahtevnije u svim tim procesima upravo mala količina vremena. Zaista se trudimo da pripremimo ozbiljne nastupe, a jedan ozbiljan nastup zahteva temeljnu produkciju, pažljivo osmišljenu koreografiju i vizuelni koncept. Tu su i ledovi, i osvetljenje, i naravno, ja moram da budem spremna – psihički, fizički i pevački – na sve moguće načine. Tako da je to definitivno najzahtevnije, a opet nemamo ni tri, ni pet meseci za pripremu, nego mesec-dva. Mnogo mi pomaže moja kultura rada i funkcionisanja. Volim da sve započnem na vreme. Srećom.

Na snimanju ovog editorijala sam imala utisak da si control freak. U pozitivnom smislu. Koliko zaista učestvuješ u celokupnom procesu, ne samo u muzičkom delu? Koliko je sve što publika vidi zapravo rezultat tvoje lične vizije?

Jesam control freak kada imam mogućnosti da budem, ali moram da priznam da sam, baveći se ovim poslom, shvatila da to nije moguće uvek i u svakom trenutku. Pogotovo kada si u muzičkoj, u producentskoj kući, gde postoje drugi ljudi zaduženi za određene delove – činjenica je da svaka odluka nije samo moja.

Imala sam veliku pomoć oko osmišljavanja samog nastupa, i to nije bila primarno moja odgovornost. Moja najveća odgovornost od početka do kraja bila je da napišem pesmu, pripremim je i pripremim sebe – što je opet možda najvažnije. Moja produkcijska kuća IDJ, odlučila je, u dogovoru sa mnom, da pošaljemo pesmu i odredila je ljude koji će učestvovati u kreiranju i stvaranju samog nastupa. Naravno, oni su sjajni profesionalci i dopustili su mi da se i ja uključim. Ipak, znala sam svoju meru i shvatila da treba da im dozvolim da realizuju njihov deo posla. Sve je rađeno timski.

Koliko ti je važno poverenje u timskom radu?

Mislim da je u današnje vreme neophodno znati funkcionisati u timu. Pogotovo u ovakvoj industriji, gde je mnogo umetnika – mnogo umetnika koji stvaraju nešto svoje, koji su vezani za svoj rad i možda ne sagledavaju uvek dovoljno objektivno sebe. Tada se dešavaju situacije koje bi drugi mogli da protumače kao egoizam ili sujetu. Zaista se trudim da makar delimično promenim tu kulturu, kako sa sobom, tako i sa svojim timom. Pored muzike kojom se bavim, po struci sam i producent.

Ono što sam, u stvari, želela da kažem jeste da se trudim da svima dam šansu i obezbedim prijatno okruženje za rad, da im omogućim dovoljno prostora da razvijaju svoju kreativnost – jer znam koliko je meni važno da mogu da pustim mašti na volju. Samo poverenje dolazi kasnije, kroz iskustvo. Volim da dam šansu, a ako se neko pokaže kao sjajan, super – idemo dalje. Hajde da radimo još više i još bolje. Poverenje gradim vremenom, kroz zajednički rad.

Vratila bih se malo na početak, kada si pričala o pesmi i tome kako je nastala ranije. Tvoj muzički stil je bio eksperimentalan, ali se lepo razvijao od početka IDJ Show takmičenja do danas – imao je kontinuitet, a opet si dovoljno eksperimentisala. Sad me zanima, da li uočavaš koliko je tvoja muzika sazrela i kako to prepoznaješ baš u ovoj pesmi koja je izašla dve godine kasnije?

Mislim da to mogu najbolje da sagledam upravo zato što poznajem sve pesme koje sam u međuvremenu napravila, a koje publika još nije imala priliku da čuje. Sa pesmom Čairi sam, iskreno, pomalo bila nesigurna. Uvek je čudno kada artist izbaci pesmu nakon dužeg vremena – ne daj Bože i više godina. Tokom tog perioda prolaziš kroz različite emotivne procese. S jedne strane, posle toliko preslušavanja, pesma ti se donekle i smuči, a s druge strane, vremenska distanca ti jasno pokazuje koliko si napredovala. To se kod mene prirodno desilo i zahvalna sam na tome.

Naravno, zadovoljna sam i pesmom Čairi i sada, nakon dve godine, jer sam tokom ovog perioda učila kako da pišem kvalitetniju muziku. Stvarno se trudim da ne pišem pesme koje će biti trendi samo u ovom trenutku, nego pokušavam da razumem muziku i sam trenutak pisanja, na neki dublji i profesionalniji način. I bila bih najsrećnija kada bi moja pesma sutra zaista imala taj vanvremenski vajb – u smislu, nije bitno da li je slušamo 2015, 2025. ili 2175. godine. Prosto, želim da aranžmani i muzičke konstrukcije budu takvi da pesma može da se sluša bilo kada.

Čini mi se da mnogi misle, posebno kada je reč o našim generacijama u muzici, da shvatamo stvari previše olako i da nemamo u glavi tu ideju koju ti imaš – o nečemu što zaista traje. Kako si uspela da, u svetu u kojem se pesme od minut i po vrte na loop-u i postaju viralne na TikToku, zaista razviješ sopstveni osećaj za trajanje?

Muzika koju su moji roditelji slušali imala je veliki uticaj na mene. Dugo sam se bavila i klasičnom muzikom – osam godina sam svirala klavir – i definitivno vučem neke korene još od tada. Ali ono što je najbitnije jeste što sam imala dobre mentore i sreću da se upoznam i da sarađujem sa sjajnim muzičarima. Moj put sa primarnom produkcijom, sa kojima sam počela da radim pre nekoliko godina, kroz vreme se razvijao u prilično različitim pravcima. Budući da oni nisu stalno u Beogradu, moji odlasci u studio su bili specifični – morala sam da putujem, ostajem po nekoliko dana, pa se vraćam. Organizacija nije bila jednostavna, ali su me mnogo čemu naučili. Prolazila sam sa njima kroz lekcije o strpljenju, jer oni imaju veliko iskustvo i prošli su kroz situacije kroz koje ja sada prolazim, i mogli su da me uče o lekcijama koje ja tek upijam. Ja sam neko ko je kao sunđer – trudim se da upijem i tuđa iskustva, a ne plašim se ni svojih. Ponekad možda i previše jurim novo iskustvo, ali to je deo mog procesa učenja.

Pored njih, imala sam i jednog sjajnog mentora iz Španije. To je bila sudbinska koincidencija – pobegla sam iz Beograda u Barselonu na dva meseca da se sklonim od sopstvene energije u kojoj sam se tada nalazila. Otišla sam iz potpuno drugih razloga, ali me život opet vratio na muzički put. Tamo sam još jednom shvatila – gde god da odem, šta god da radim, muzika je ono čime zaista treba da se bavim. Ukratko, imala sam sjajne mentore koji su me usmeravali. Ja sam štreber, volim da učim i tek planiram da napredujem u svom muzičkom razvoju.

Priča o Španiji me podseća na distancu – slično kao što si imala distancu sa pesmom Čairi. Koliko ti je važno da ponekad sagledaš sebe iz potpuno drugačijeg ugla, koji do tada nisi imala? I kako sve to, na kraju, utiče na tvoju muziku i na tvoju karijeru uopšte?

Sve to utiče i to je nešto što zaista preporučujem svima, samo što to volim da formulišem malo drugačije. Volim da kažem da se nadam da će ti neko srušiti sneška što pre i da će ga srušiti mnogo puta, jer sam i sama imala ljude u životu koji su mi rušili sneška – odnosno, rušili neku predstavu koju sam do tada imala o sebi. Na primer, jedan mentor iz Španije, Francesk, bio je presudan. Kada sam ga prvi put upoznala i razgovarala sa njim o svojoj muzici, izašla sam totalno razočarana, van sebe, misleći da sve što radim nema nikakvu vrednost i da je sve što sam mislila pogrešno. Ali sve su to zapravo sjajne polazne tačke – za sticanje novih znanja, za shvatanje vrednosti i za građenje sopstvenih resursa.

U tom periodu meni je najbitnije bilo da shvatim šta je moja najveća vrednost, šta niko nikada neće moći da mi oduzme i šta je ono što najviše cenim kod sebe. U tom prvom razgovoru sa Franceskom smatrala sam da je moja specifična emocija moj najveći kvalitet. On se nasmejao i objasnio mi da emocija nije nužno nešto specifično – da se može veštački stvoriti i čak matematički izračunati u muzici – i da to nije moj najveći kvalitet. Vremenom, situacija po situacija, pad po pad, pesma po pesma. Kroz mnogo loših pesama i loših tekstova – shvatiš šta je tvoja prava vrednost. Kod mene je to velika upornost i istrajnost. Naučila sam da nikada ne odustajem, već da na kraju dam još više sebe. To se ogleda u muzici, u načinu na koji radim i razvijam svoj autorski rad, u spremnosti da stalno napredujem, negujem svoje kvalitete i učim da budem što bolja muzičarka.

Kako je taj period pauze uticao na tvoj kreativni proces i planove u vezi sa muzikom?

Prvo sam imala ideju da radim na EP-ju odmah nakon IDJ Show takmičenja i htela sam da objavim četiri pesme. Zaista sam ušla u ozbiljan proces snalaženja i završavanja svega toga, ali prosto, kada neke stvari nisu suđene da se dese u tom trenutku, jednostavno ne treba da se dese. To je apsolutno bio slučaj sa tim EP-jem. Sve je išlo teško, nismo mogli da se dogovorimo ni sa kim, energija je bila teška, tmurna, i počela je da mi svakodnevni život pretvara u pakao. Taj period me je zaista učinio nesrećnom. Hvala Bogu, imala sam dobre mentore. Sećam se jednog ozbiljnog večernjeg razgovora o meni i o tome šta da radim sa svojom muzikom i životom u tom trenutku. Donela sam jednu od najtežih odluka – potpuno suprotnu od onoga što sam očekivala – odlučila sam da, nakon što sam se predstavila publici i dobila neku pozornost, tu pažnju ne prihvatim.

Tada sam odlučila da se povučem na dve godine, da ne objavljujem ništa, već da radim na novim pesmama i na svom velikom projektu, kako ja volim da kažem. Ta odluka je bila ključna i definitivno prekretnica u mojoj karijeri. Da sam tada odmah izbacila pesmu Čaire, ušla bih u taj neprestani loop koji često zamara umetnike – kad izbacite jednu stvar, već morate da razmišljate o sledećoj i lako se upadnete u haos. Srećom, napravila sam dobru odluku – dugo sam radila na muzici i sada ne moram da razmišljam o sledećem koraku naredni period. Mogu opušteno da nastavim da stvaram i jedva čekam da ljudima pokažem šta već imam spremno.

Kako iz današnje perspektive, gledaš na ceo taj period? Kako sebe vidiš iz ugla te tadašnje verzije sebe?

Taj period mi sada izgleda izazovno i teško. Volim da kažem da je jedna od mojih najvećih lekcija do sada upravo lekcija o strpljenju. Nisam osoba koja je po prirodi nestrpljiva – umem da sačekam – ali za sve što se tiče muzike, imala sam osećaj da sam ceo život nešto čekala. Počevši od klavira koji sam upisala sa pet godina i osam godina čekala da ga završim kako bih mogla da počnem da pevam. Onda su došla nova čekanja, i još novija, uključujući i pokušaje da završim i objavim EP. Ništa tada nije išlo kako sam planirala, pa sam odlučila da još prolongiram svoje čekanje. Te dve godine su mi, zapravo, najviše pomogle da shvatim zašto je to tako – da to čekanje nije prepreka, već da vreme zapravo radi za mene. To je rečenica koju pokušavam da ucrtam u svoj mozak i shvatim na hiljadu različitih načina, na koje sve načine vreme radi za mene. Tokom tih godina definitivno sam shvatila mnogo tih načina, i ta spoznaja mi daje ogromnu sigurnost

Sa svim tim znanjima, šta bi poručila maloj Zoni?

Poručila maloj sebi da veruje – da veruje u proces i da se možda malo više preda. I drago mi je što sam prošla razne faze i što sam ih osetila na svojoj koži. Imam osećaj da tek kada ih zapravo doživiš, možeš prepoznati svoje najveće vrednosti i izgraditi samopouzdanje.

Ovo je sjajan šlagort za naredno pitanje – priča o upornosti kao tvom najvećem kvalitetu. Šta sebi neprestano ponavljaš pred prvi nastup na PZE?

Iskreno, razne misli mi se motaju po glavi. Imam osećaj da su ovakva iskustva upravo trenuci u kojima treba da primenim svo znanje koje sam sticala prethodnih nekoliko godina. U tom smislu performansa, i svega što podrazumeva tehničke obaveze na festivalu, najvažniji su mi emotivni procesi kroz koje sam prošla – načini na koje sam naučila da razumem život, da radim u timu, da funkcionišem pod ogromnim stresom i da smirim sebe. Sve te misli i iskustva sada mi pomažu. Definitivno, u najtežim trenucima – a to su možda i sada periodi tik pred veliki događaj – što više dani prolaze, oseća se i veći pritisak. Ipak, trudim se da ostanem prizemna, da ostanem smirena i kažem sebi: Ej, prošla si kroz toliko iskustava. Sada je trenutak da se skoncentrišeš i iskoristiš sve što si naučila.

Šta ti je, zapravo, bio najveći izazov u svemu ovome? I koji ti je bio najlepši deo celog iskustva? Možemo ih sagledati zajedno, kao jedno novo, celokupno iskustvo.

Stvarno mi je važno da ne protrčim kroz sve ovo, nego da zaista uživam u procesu. Kada nešto toliko dugo čekaš, i konačno se dogodi, mi imamo tu tendenciju da jednostavno otvorimo oči, zatvorimo ih i to je već prošlo. Volela bih da se to ne dogodi, nego da iz ovog iskustva ponesem mnogo lepih sećanja, prijateljstava i stvari koje će mi zauvek ostati u sećanju. Ono što je najzahtevnije nije ništa posebno – samo ogromna količina obaveza i pritisak da bih volela da imam više vremena da se posvetim onome što mi je najvažnije, a to je muzički deo. Volela bih da sam imala tri meseca da završim pesmu ili šest meseci da spremam sebe i svoj nastup. Realnost je, međutim, drugačija, pa sada imamo zaista mnogo zadataka i obaveza – i to je možda najizazovnije.

S druge strane, ono najlepše tek dolazi. Sve što sam do sada doživela donelo mi je priliku da izgradim dublje i lepše odnose sa ljudima sa kojima sam ranije sarađivala, da provodim više vremena sa njima i da ih bolje upoznam. Upoznala sam i nove, sjajne ljude. Definitivno bih rekla da je ovo do sada ono što bih najviše istakla. A pravi rezultati – i za mene i za ljude koje sam pomenula – tek dolaze.

Foto: Tatjana Sedlaček
Kreativna direkcija: Anja Urošević
Stajling: Aleksandra Kundačina
Šminka i frizura: Isidora Kojović