Između buke savremenog trenutka i potrebe da se ostane veran unutrašnjem glasu, novi album Cosmic Delivery dolazi kao intimna mapa jednog dugog procesa sazrevanja. Za Zoe Kida ovo je zbirka iskustava, emocija i unutrašnjih preispitivanja koja su godinama taložena u prostoru između introspekcije i stvarnosti. Kroz spoj različitih zvukova, album otvara pitanje kako ostati autentičan u vremenu prezasićenom sadržajem, pritiscima i potrebom za neprestanim dokazivanjem. U razgovoru koji sledi, Zoe Kida govori o intuiciji kao životnom kompasu, stvaralačkom miru kao luksuzu budućnosti, odnosu prema industriji i razlozima zbog kojih Cosmic Delivery za nju nije samo još jedan u nizu naslova albuma, nego način kretanja kroz život.
Kako je nastala ideja za album Cosmic Delivery i u kom trenutku si osetila da se sve što si godinama stvarala i proživljavala prirodno spaja u jednu celinu?
Baš tako, Cosmic se nije dogodio, već se događao godinama, kao neki intimni folder emocija, zvukova, iskustava i pitanja koja su se zadržavala, boravila u mojoj glavi. U jednom trenutku sam shvatila da sve te različite faze mog života stvaraju jedinstven kaleidoskop koji sam poželela da zadržim, ovekovečim i pretvorim u nešto trajno. Cosmic Delivery je ime trenutka kada sam to konačno prepoznala. A to ime je zapravo veoma snažna asocijacija za ono što je moj pristup životu i ljudima tj. usaglašenost sa unutrašnjim kompasom.
Naglašavaš i poverenje u intuiciju i unutrašnji tok. Kako danas, iz ove autorske faze, razlikuješ intuiciju od buke spoljašnjih očekivanja i industrijskih trendova?
Možda sam old school, ali trendove pratim samo perifernim vidom, kao i pritiske aktuelnog trenutka koje nam društvo nameće. Uspevam u tome da me ne dotiču prolazni događaji, histerični virali, hajpovi, baš me to ne zanima, ali istovremeno volim sve to da ispratim da bih imala širu sliku. Da bi se desio stvaralački impuls, to zahteva period posta od informacija, histerije i sadržaja. Da bi se metabolisale sve te informacije i isprocesirala realnost potreban je mir. Mislim da će mir u budućnosti biti taj nedostižan ideal, ono što su danas milioni i milijarde. Mir će biti nešto o čemu svi sanjaju. Danas mnogo bolje prepoznajem trenutak kada nešto radim iz stvarne potrebe, a kada samo pokušavam da zadovoljim očekivanje spolja. I sve me manje zanima da ispunjavam očekivanja i dokazujem se.
Singl Cosmic Delivery otvara novo poglavlje, dok Bolje sutra nastavlja priču u formi diptiha. Šta ti je bilo ključno u ideji da dve pesme budu povezane istim refrenom, ali kroz različite emotivne perspektive?
Baš tako, dok Cosmic delivery lebdi, Bolje sutra nas spušta na zemlju i suočava sa otuđenošću i surovim svetom u kom živimo. Bolje sutra govori o trenutku u kojem živimo – vremenu prezasićenom informacijama, novcem, pritiscima i izgubljenim vrednostima, u kojem se čovek lako udalji od sebe i sopstvenog osećaja. To je pesma o generaciji koja pokušava da pronađe smisao i nežnost u svetu koji često deluje dehumanizovano, vidno orijentisano ka sticanju kapitala.
Sa druge strane, Cosmic Delivery otvara jedan drugačiji prostor, meditativno iskustvo povezanosti sa intuicijom, energijom i unutrašnjim signalom koji ne može uvek racionalno da se objasni. Cosmic Delivery je inspirisan poverenjem u sopstveni osećaj, prepoznavanjem energije drugih ljudi i potrebi da se čovek ne zadrži samo na trivijalnoj svakodnevici, već da gradi svoj unutrašnji, duhovni prostor.
Album spaja RNB, soul, pop, elektroniku, kao i diskretne hip hop i bluz uticaje. Kako si nalazila balans između žanrovske raznolikosti i očuvanja sopstvenog autorskog potpisa?
Tako je, spaja R&B, soul, pop, elektroniku, disko, malo hip-hopa i bluz uticaja, ali ta žanrovska raznolikost nije nastala planski niti kao pokušaj da se spoje različiti stilovi po svaku cenu. Mislim da se pak, kroz svaku pesmu prepoznaje Zoe Kida, to mi kažu ljudi koju ga preslušali. Slušam različitu muziku i verujem da se to prirodno prelilo i na album. Zbog toga materijal jeste eklektičan, možda čak na momente i neočekivan, ali meni je potpuno logičan kao celina. Sve te različite atmosfere zapravo pripadaju istom svetu, ali i mojoj prirodi koja je eklektik.
Na koji način tvoji saradnici utiču na oblikovanje tvog zvuka i gde si najviše osetila da čitaju tvoj senzibilitet?
Sad su to već godine poznanstva i iskustva. Slažem se da je najvažnije da te ljudu sa kojima stvaraš muziku, osećaju i prilaze na jedinstven način. To je onda prava stvar. Ono što je u ovom procesu najzanimljivije je sudar inspiracija i činjenica da ne znaš kako će to što si zamislio, da se isprojektuje u tuđoj glavi. Umetničke sinergije stvaraju čudesna dela i najlepše je kada nema ograničenja… Onda stvarno ne znaš šta sve može da nastane. To je beskrajno uzbudljivo. Moram da pohvalim producente A.n.d.r i Bambija sa kojima radim već nekoliko godina, a koji potpisuju aranžmane na albumu, rad sa njima je izrazito kreativan i lep.
Spot za Cosmic Delivery potpisuješ sama i on nastavlja ličnu simboliku pesme. Koliko ti je važno da i vizuelni deo ostane u istom autorskom rukopisu kao i muzika?
Pošto ne jurim trending, klikove, vjuove, važno mi je da poruka koju pesma šalje kroz muziku bude isprojektovana kroz video na pravi način. Da bude tačna, iskrena i u skladu sa mnom. Vizuali, kostim, atmosfera, simboli, ritam kadra deo je iste emocije, diše zajedno. Meni je važno da kada neko uđe u moj svet, oseti jednu celinu i gde se muzika i slika nadovezuju i nadopunjavaju. Konkretno za neke pesme osetim da je možda bolje da osmislim celu priču sama i obično tako bude najtačnije i praktičnije. To se desilo sa Ženom dete i sa Cosmic delivery i nisam se pokajala.
Kažeš da album govori o tvom odnosu prema životu, ljudima i promenama. Šta je za tebe danas Cosmic Delivery kao životna ideja? Da li ga više vidiš kao stanje svesti, proces ili novu ličnu mapu kretanja?
Cosmic Delivery je za mene pre svega jedan unutrašnji način kretanja kroz život. Moj Modus Vivendi. Sećam se trenutka kada sam počela da dobijam poverenje u svoj osećaj i hrabrosti da mu se prepustim. Od tada je krenulo sve na bolje. Intuicija je instinkt koji smo dobili sa majčinim mlekom, ali koji atrofira ako ga ne koristiš. Kada smo mladi često nemamo dovoljno integriteta i poverenja u sebe da bismo taj glas stvarno pratili. Intuicija tada postoji, ali je lako pregaze tuđa mišljenja, potreba za pripadanjem ili osećaj da moraš stalno da se prilagođavaš nečemu spolja.
Vremenom, kroz iskustvo, razočaranja, promene i sazrevanje, shvatiš da je taj tihi unutrašnji glas često jedina stvar koja te nikada nije slagala. I to ne govorim u nekom mističnom smislu. Više mislim na jednu duboku povezanost sa sobom, sa prirodom, sa energijom života i sa nečim što osećaš celim bićem pre nego što umeš racionalno da objasniš.Zato taj naziv za mene nije samo naslov albuma. To je životni putokaz i moto samo je pitanje koliko imamo hrabrosti da ga pratimo.
Foto: Miša Obradović
