Savremena domaća muzika sve ređe se može definisati kroz žanrovske okvire, a sve češće postoji kao prostor između njih – kao atmosfera koja se gradi više nego što se definiše. Trap, pop i alternativni izrazi više nisu odvojeni sistemi, već postoje u stanju međusobnog prožimanja kroz autore koji ne polaze od unapred predviđene formule. Noir pripada upravo toj generaciji. Njegova muzika ne insistira na narativu, već na prisutnosti. Pesme ne objašnjavaju, već ostavljaju trag raspoloženja, kao da zvuk pokušava da zadrži trenutak svesti pre nego što se on razgradi u značenje.
Singl Monsuni nastavlja tu liniju mišljenja o muzici. Umesto jedne centralne ideje, on se gradi kao niz unutrašnjih pomeranja – fragmenata koji nisu nužno povezani pričom, ali jesu istim emocionalnim pritiskom. To je materijal koji teži osvrtanju prema promeni – od tišine do gustine, od distance do intime, od zadržanog daha do njegovog oslobađanja. U razgovoru koji sledi, Noir govori o muzici kao procesu koji se stalno izmiče formi, o odnosu između strukture i osećaja i o poziciji mladih autora koji stvaraju u prostoru koji još uvek nema čvrste postulate, ali već ima sopstvenu težinu.
Pesma Monsuni već samim naslovom sugeriše cikluse, promene i nestabilnost. Da li je vidiš kao lični dnevnik ili kao širi komentar na generaciju kojoj pripadaš?
Mislim da sva moja muzika spada u kategoriju lični dnevnik, ali takođe mislim da muzika nužno igra ulogu komentara. Način na koji tretiram svoju muziku je način na koji tretiram i svijet oko sebe, tako da moje iskustvo, u kombinaciji sa reakcijom publike, postaje kolektivan odgovor na naše okolnosti. Volio bih da moj pristup umjetnosti izaziva u ljudima refleksiju i želje za promjenom na bolje. Ako išta, bar jedno: to je to.
Koliko ti je važno da muzika bude slušanje raspoloženja, a koliko da zadrži strukturu klasične pop/trap pesme? Gde povlačiš granicu između eksperimenta i forme?
Savršen balans između raspoloženja i strukture je nešto što još učim, i smatram da je kreativac usavršio zanat kad zna sa lakoćom da hoda po toj finoj liniji. Vidim i jedno i drugo kao podjednako bitne faktore, a granica do koje ja tražim taj balans je tačka kada igranje sa tim konceptom postane lutanje.
Postoji li deo tvoje muzike koji si morao da pokvariš da bi pesma postala bolja, a da ti je to u početku bilo teško da prihvatiš?
Da, vrlo brzo sam vidio značaj koncepta less is more. Na početku sam mislio da mnogo elemenata, što detaljnija produkcija, što više nagomilanih ukrasa, to je pjesma bolja… Sad idem u suprotnom smjeru, hoću da bude što ogoljenije i jasnije, da ideja radi i bez ukrašavanja. To je zahtijevalo upravo kvarenje nekih pjesama, oduzimanje mnogih lijepih, sitnih poteza zarad kvalitetnije cjelokupne slike.
U razgovorima sam često čula da te opisuju kao domaćeg The Weeknda – kako ti gledaš na takva poređenja i koliko misliš da ona uopšte uspevaju da uhvate tvoj zvuk i identitet?
Pošto mi očigledno jeste inspiracija, prija mi više nego kada bih asocirao ljude na nekog drugog. Ono čemu se divim kod njega je sposobnost da kroz sav rast u popularnosti, zadrži svoj umjetnički integritet i identitet, i to se trudim da i sam postignem. Uzimajući to u obzir, kao i njegov zvuk, mislim da postoji dovoljno sličnosti da to poređenje ima smisla.
Kako vidiš poziciju mladih izvođača na domaćoj sceni danas – da li osećaš da postoji prostor za eksperiment i autentičnost ili je i dalje potrebno prilagođavanje postojećim pravilima?
Prostor za autentičnost uvijek postoji, sad možda više nego ikad. Prilagođavanje pravilima nikad nije neophodno. Sva umjetnost zahtijeva hrabrost, i svi izvođači, a pogotovo mlađi, ako vrijede, moraju da šire okvire tih pravila. Ne priznajem bezličnost i kukavičluk u stvaralaštvu, toga je bilo i previše.
Da li postoji nešto što nikada ne bi pustio u svoju muziku, bez obzira na trendove ili publiku?
Nemam konkretan primjer, ali nešto što nije dio moje ličnosti nikada neće završiti u mojoj muzici. Slušanje publike je važno, ali uvijek ću da im nudim samo nešto što stvarno jeste Noir, i želim da samo to i očekuju od mene.
Kada bi neko preslušao samo jednu tvoju pesmu da razume kako razmišljaš kao autor, koju bi izabrao i zašto baš tu?
La Haine. Mislim da, za sad, ona obuhvata najviše to sto jesam.
Foto: Luka Milanović
Kreativna direkcija: Anđela Bucalović i Luka Milanović
Produkcija: Anđela Bucalović
Stajling: Ema Krsmanović
Odeća: @11000archive
@diesel @fashionandfriendsofficial
