Razgovarali smo sa slovenačkom autorkom Majom Šebenik – Sheby o novom albumu „Umami“

Na savremenoj slovenačkoj muzičkoj sceni, koja se još uvek kreće između jasno podeljenih polova alternative i popa, Maja Šebenik – Sheby zauzima poziciju koja je istovremeno međuprostor i manifest. Njena karijera nije se razvijala linearnim putem – od školovanog glasa ka sigurnom žanrovskom identitetu — već obrnuto. Od instinktivnog stvaranja ka svesnom oblikovanju izraza. Upravo u tom obrnutom redosledu leži ključ njenog autorskog integriteta. Sheby pripada generaciji koja je muziku učila gledajući, upijajući i osećajući je kroz vizuelnu kulturu, ali je vremenom izgradila odnos prema zvuku koji prevazilazi estetsku dopadljivost. Njeno stvaralaštvo počiva na tenziji između introspekcije i energije, ličnog fragmenta i konceptualne celine. Eklektičnost nije stilistički ukras, već metod rada. Način da spoji nespojivo, da u jednoj pesmi koegzistiraju ranjivost i bunt, pop senzibilitet i eksperimentalna hrabrost.

U trenutku kada regionalna scena sve otvorenije prihvata autorsku autonomiju i produkcijsku samostalnost, Sheby gradi model umetnice koja ne pristaje na zadate okvire. Njena muzika ne traži pripadnost žanru, već traži prostor — i u tom prostoru insistira na autentičnosti kao vrednosti, a ne kao trendu. Povod za razgovor je, pak, njen novi album Umami.

Tvoj muzički put krenuo je kroz grupni format, a danas si autorski potpuno samostalna. U kom trenutku si osetila da zaista pronalaziš sopstveni zvuk?

Kada sam bila mlađa, muzika me je privlačila pre svega kroz nastupe, prepoznatljivost i to naivno sanjarenje o sceni. Nisam imala odnos prema muzici kakav imam danas. Kod mene je sve išlo obrnutim redosledom u odnosu na ono što je uobičajeno – najpre sam počela da stvaram, a tek kasnije da se obrazujem i slušam išta više od MTV hitova. Ipak, od samog početka moj kreativni impuls bio je da eksperimentišem. Volim suprotnosti, volim da spajam nespojivo i kroz tu eklektičnost tražim sopstveni zvuk. Rekla bih da sam sa tim pristupom krenula još dok sam radila na svom prvom albumu, pre deset godina.

Tvoja muzika balansira između popa, R&B-ja i urbanih uticaja. Da li ti je žanr ograničenje ili samo polazna tačka?

U svojim pesmama često deluješ emotivno ogoljeno. Koliko ti je važno da publika prepozna tvoju ranjivost, a koliko želiš da zadržiš deo intime samo za sebe?

Tekstovi su u velikoj meri lični i vrlo intimni, a upravo sam na ovom albumu shvatila da mnoge stvari koje napišem zapravo razumem tek kasnije. Kroz stihove pišem o osećanjima koja još nisam do kraja osvestila ili koja sebi možda ni ne priznajem. Kao da tokom pisanja mogu da zaronim dublje. Dok pišem pesmu, uopšte ne razmišljam o tome da će je neko drugi slušati, pa time nisam ni opterećena. Čini mi se da je ta neopterećenost u stvaralačkoj fazi ključna za nastanak autentične muzike. Ipak, onaj prvi put kada nekome pustim neobjavljenu pesmu uvek je vrlo ranjiv trenutak i tada kritiku ne podnosim najbolje. Vremenom se taj osećaj smiri i uspem da se distanciram, tako da sam u trenutku objavljivanja već spokojna. Pišem na način koji slušaocu ostavlja dosta prostora za interpretaciju, pa u tom smislu „detalje“ zadržavam za sebe, dok je emocija potpuno ogoljena.

Bile smo opsednute tvojim modnim brendom I Have No Focus i sad je jasno da ti je vizuelni identitet snažan – spotovi, stil, estetika. Koliko promišljeno gradiš taj vizuelni narativ i šta ti je važnije: zvuk ili slika?

Novi album je tu – u čemu će se on razlikovati od dosadašnjih singlova? Da li donosi zaokruženiju priču ili je i dalje reč o ličnim fragmentima?

Album nosi naslov Umami. Konceptualno istražuje peti ukus – onaj koji objedinjuje sve ostale. U pitanju je zaokružena priča, ali istovremeno vrlo razigrana, koja prepliće različite muzičke stilove, kao i zvučne i emotivne pejzaže. Rekla bih da je album svojevrsni emotivni vrtuljak – skup ličnih fragmenata koji zajedno čine celinu. Upravo zato i nosi taj naziv, pa sve dobija smisao. Mislim da singlovi koji su već objavljeni dobro predstavljaju album, jer su međusobno veoma različiti, a upravo je ta raznolikost suština ovog izdanja.

U kom emotivnom i životnom periodu je nastajao novi album? Da li bi rekla da je više introspektivan ili okrenut energiji i buntu?

Album je nastajao u za mene prilično teškom periodu, ali je u isto vreme bilo i mnogo lepih trenutaka. Svega po malo – i to vrlo intenzivno. Tokom rada na njemu naučila sam muzičku produkciju, tako da je čitav proces bio potpuno nov i sam po sebi inspirativan. Nastajao je kroz duži vremenski period, pa sam sebi dala prostora da ga dovršim promišljeno i bez žurbe. Rekla bih da su tekstovi uglavnom vrlo introspektivni, dok je zvuk usmeren ka energiji i pobuni – tako da album objedinjuje oba ta sloja.

Kako danas vidiš slovenačku muzičku scenu – da li pruža dovoljno prostora mladim autorkama da eksperimentišu i grade autentičan izraz?

Mislim da mladi sve više slušaju slovenačku muziku, što svakako otvara prostor za više eksperimentisanja i autentičnosti. Sama scena donekle nudi prostor, ali veliki deo tog prostora moraš da izboriš sam. Pre svega bih volela da vidim više ženskih izvođačica i muzičarki, kao i veću žanrovsku raznolikost. Ipak, za malo tržište poput slovenačkog specifično je to što postoji veliki jaz između alternative i popa. Ja se uvek nađem negde između te dve krajnosti – što je istovremeno i izazov i prednost.