Madonna je, svi znamo, kraljica reinvencije. Decenijama joj je nezasita muzička radoznalost omogućavala da surfuje na talasu duha vremena, često uvodeći nove uticaje u pop mnogo pre nego što bi postali mejnstrim. Kad god bi osetila da je glavni tok postao previše vešt u imitiranju trendova koje je sama postavila, promenila bi pravac.
Svojevremeno su je kritičari optuživali da te transformacije – seks-simbol, Material Girl, produhovljena putnica, kaubojka, dominatriks – koristi kao dimnu zavesu za ono što su nazivali nedostatkom pravog talenta. Očigledna besmislica: njena muzika oduvek je odražavala uzbuđenje novog i hrabrog.
Zato je jedan školski nastavak bio poslednje što je iko očekivao.
Ipak, za svoj 15. studijski album vratila se svom desetom izdanju – Confessions on a Dance Floor iz 2005. godine. To je bio njen poslednji istinski klasik, himna oslobađajućoj moći kluba. Mestu gde je jedna od najprepoznatljivijih žena na planeti mogla da se stopi s masom tela i izgubi u muzici.
Na omotu Confessions II, Madonnino lice zaklanja ljubičasti veo. Ponekad volim da se jednostavno sakrijem u senkama, kaže na samom početku albuma. Da stvorim novu personu, drugačiji identitet. Mogu da budem ko god poželim.
Madonna je već jednom ponudila svojevrsni nastavak albuma Confessions on a Dance Floor. Bio je to MDNA, album iz 2012. godine na kojem je prigrlila sintetičke ekstaze i sasvim stvarne padove EDM-a, tada dominantnog zvuka američke rejv kulture. Turneja je počinjala njenim izlaskom na scenu u ispovedaonici uz reči: Toliko želim da budem dobra.
MDNA nije bio dobar: sa top-lista je nestao gotovo jednako brzo kao što je i stigao.
Koproducent William Orbit, koji je stajao iza njenog remek-dela Ray of Light, kasnije je nagovestio da je pevačica bila previše zaokupljena drugim obavezama. Od tada je nestao iz njenog profesionalnog života.
Za Confessions II Madonna se ponovo udružila sa Stuart Priceom, još jednim britanskim producentom koji je imao važnu ulogu u njenoj karijeri, između ostalog i kao muzički direktor njene nedavne turneje Celebration. Govoreći za Interview, Madonna je rekla da su se njih dvoje složili kako novi album mora da bude jednako dobar ili bolji od originala.
Poput svog prethodnika, svih 16 pesama na Confessions II povezano je u neprekidni tok nalik DJ setu.
Ništa ne dostiže visine pesme Hung Up, kultnog hita sa prvog Confessions albuma koji je semplovao Abbu, iako joj se Danceteria približava briljantno osmišljenim omažom njujorškoj klupskoj sceni iz koje je Madonna potekla osamdesetih godina.
To je ujedno jedna od numera koje se pojavljuju u fabulozno kič kratkom filmu koji prati album, uz kratka pojavljivanja Kate Moss u dekadentnom izdanju, Colea Palmera za pisoarom, Benedicta Cumberbatcha koji sa očiglednim entuzijazmom pleše i trupe igrača koji, naravno, ispaljuju lasere iz svojih međunožja.
Danceteria se nalazi u prvom delu albuma, među pesmama izgrađenim na usponima i padovima house i techno ritmova.
Sabrina Carpenter odaje počast kraljici popa prihvatajući sporednu ulogu u pesmi Bring Your Love. Kolumbijski pevač Feid gostuje na Read My Lips, vešto oblikovanoj vežbi iz savremenog latino popa.
Kada se u pesmi The Test pojavi pevačicina ćerka Lourdes Leon, lako je pomisliti da sledi još jedan primer zvezdane samodopadljivosti. Međutim, rezultat je osvežen energičnim UK garage ritmovima i Madonninim ispovednim izvinjenjem zbog roditeljskih grešaka. Završni deo albuma okreće se upravo tom intimnijem tonu. Fragile je balada posvećena njenom preminulom bratu Christopheru Cicconeu, smeštena na suzdržanu drum and bass podlogu.
Luksuzna paleta elektronskih zvukova oslanja se na uticaje čikaškog housea i detroitskog techna iz dana kada je Madonna obilazila klubove u mladosti.
Pulsirajući, hipnotišući i svetlucavi bitovi Pricea ukrašeni su njenim zaraznim pop melodijama i refrenima koji se odmah urezuju u pamćenje. Album nosi osećaj neprekidnog kretanja unapred – intenzitet raste, tempo se ubrzava, a energija gotovo da ne popušta. Price je otkrio da je Madonna nove pesme testirala u teretani, što je lako poverovati čim ih čujete. Ovo je muzika projektovana da vas natera da se krećete – ili, još preciznije, da se preznojite.
Ukupan utisak, međutim, više pripada zlatnom dobu EDM-a nego najsavremenijoj klupskoj elektronici.
Pesme se brzo prebacuju iz jednog ritmičkog registra u drugi, uz uzbudljive gradacije i eksplozivne padove. Veštački obrađeni duboki vokali suprotstavljeni su čistijim melodijama u višem registru, kao da zrela Madonna vodi dijalog – i komentariše – svoju mlađu verziju. Numere su prepune referenci na njene stare hitove (Everybody, Vogue i Ray of Light), kao i na prijatelje i ljubavi iz prošlosti.
Zanimljivo je da se u jednoj od pesama Madonna odriče same ideje komercijalnog uspeha. Kažem: ‘Ne pokušavajte da mi odvlačite pažnju brojkama’, jer sam ovaj album započela bez razmišljanja o top-listama i strimingu, rekla je za Vogue Italia. Rad isključivo prema algoritmima i veštačkoj inteligenciji ne ostavlja prostor za rizik, a to je potpuna suprotnost stvaranju umetnosti.
Posebno se izdvaja Betrayal, koju je koproducirao Mirwais – još jedno poznato lice iz Madonnine karijere, saradnik na albumu Music iz 2000. godine. To je jedna od najranjivijih pesama koje je ikada snimila.
Numera je izgrađena oko prelepe klavirske kompozicije Gnossienne No. 1 Erika Satieja iz 19. veka – mističnog dela inspirisanog okultizmom – koje je ovde pretvoreno u očaravajući motiv koji se neprestano ponavlja, odražavajući Madonnino kontemplativno raspoloženje.
Otvori branu, peva ona. Pusti vodu da nahrupi. Pusti je. Pusti je. Pusti je.
Ako postoji rečenica koja sažima Madonninu nameru na ovom albumu, onda je to upravo ta. Njegova centralna tema jeste katarza, oslobađanje i sloboda koja dolazi nakon toga. Kao da Madonna konačno pušta prošlost da ode.
A rezultat je verovatno najbolji album u poslednje dve decenije.
Foto: Instagram (@madonna), Spotify
