Pod rukopisom Dimitrisa Papaioannoua Rosalijina turneja postaje savremeni umetnički performans

U trenutku kada savremena pop produkcija sve češće podrazumeva spektakl zasnovan na hiperprodukciji pokreta, Lux Tour umetnice Rosalíje uspostavlja radikalno drugačiji odnos prema telu, vremenu i sceni. Umesto da koreografija funkcioniše kao prateći element muzičkog izraza, ona postaje njegov temeljni nosilac značenja. Ključ za razumevanje ove promene leži u prisustvu Dimitrisa Papaioannoua, autora čiji rad već decenijama briše granice između plesa, vizuelne umetnosti i performansa.

Papaioannou nije koreograf u konvencionalnom smislu – njegova praksa ne počiva na konstrukciji plesnih sekvenci, već na oblikovanju scenskog jezika. U tom smislu, njegov doprinos ne ogleda se u prepoznatljivim rutinskim momentima, već u načinu na koji telo postoji na sceni. Usporeno, fragmentisano, često svedeno na granicu između pokreta i statičnosti. Takav pristup direktno je suprotstavljen dominantnoj logici pop industrije, gde koreografija teži spektaklu, reproduktivnosti i viralnosti. Ovde, međutim, pokret nije sredstvo za amplifikaciju energije, već prostor kontemplacije.

I was perfect

Struktura same turneje dodatno potvrđuje ovu promenu paradigme. Umesto linearne set-liste, Lux Tour je organizovan kao niz činova koji prate unutrašnju transformaciju izvođačice. Početna faza oslanja se na disciplinu i kontrolu, često evocirajući baletski vokabular, ali bez njegove dekorativnosti. Telo je sabrano, gotovo asketsko, podvrgnuto strogoj ekonomiji pokreta. Kako se narativ razvija, pokret se destabilizuje – postaje oštriji, povremeno nelagodan, čime se uvodi tenzija između forme i njenog raspada. U završnim segmentima, koreografija se dodatno redukuje i gest pada deluje kao kulminacija tog procesa, prizivajući završnicu filma Black Swan i urezanu scenu u kojoj Natali Portamn izgovara: I was perfect.

U tom kontekstu, značajno je razumeti da koreografija ne nastaje kao autonoman sloj, već kao posledica unapred definisanog koncepta. Papaioannou postavlja pravila: kvalitet pokreta, njegovu težinu, trajanje i odnos prema prostoru. Konkretna realizacija, međutim, razvija se kroz kolektivni rad sa plesačima, što rezultira formom koja deluje istovremeno precizno i otvoreno. Ovakva metodologija udaljava se od hijerarhijskog modela pop produkcije i približava praksama savremenog plesa i performansa, gde je telo instrument istraživanja, a ne reprezentacije.

Vizuelni identitet turneje dodatno učvršćuje ovu poziciju.

Scene su komponovane kao žive slike, u kojima telo funkcioniše kao skulpturalni element, često evocirajući klasičnu umetnost i mitološke arhetipove. Nije slučajno što se u radu Dimitris Papaioannou prepoznaju reference na antičku estetiku – njegova poetika počiva na ideji tela kao nosioca univerzalnih narativa, oslobođenog od isključivo savremenih kodova. U susretu sa senzibilitetom Rosalía, taj pristup dobija novu dimenziju: spoj visoke umetnosti i pop kulture ne funkcioniše kao kontrast, već kao koherentan izraz. Ono što Lux Tour čini posebno relevantnim jeste upravo ta sposobnost da redefiniše ulogu koreografije u popularnoj muzici. Umesto da odgovara na ritam, pokret ga osporava. Umesto da prati strukturu pesme, on je preoblikuje. Time se otvara prostor za drugačije iskustvo gledanja – sporije, zahtevnije, ali i dublje. U vremenu ubrzane percepcije, takav gest deluje gotovo subverzivno.

Posebno se ističu aluzije na antičke skulpture, poput Venus de Milo, koje naglašavaju eleganciju, statičnost i idealizovanu formu tela. Pored toga, vizuelni kodovi uključuju aluzije i na filmske zvezde, poput Rite Hayworth u filmu Gilda, čime se povezuje sa kolektivnim imaginarnim arhetipom ženstvenosti. Scenska dramaturgija takođe uključuje elemente religijske ikonografije, poput svetaca ili figura iz hrišćanske tradicije (Nuestra Señora de Lourdes, Guadalupe), što unosi dimenziju svetosti i introspektivne kontemplacije u performans.

Kako bilo, može se reći da je Lux Tour manje koncert, a više studija tela u pokretu – ili, preciznije, studija njegovog ograničenja. U toj napetosti između pokreta i njegove suspenzije, između spektakla i njegove negacije, nalazi se prostor u kojem se susreću Rosalía i Dimitris Papaioannou. Rezultat tog susreta nije kompromis između dva sveta, već njihova transformacija u nešto treće – formu koja istovremeno pripada i izmiče savremenoj pop kulturi.

Foto: Instagram (@rosalia.vt, @papaioannou_d)