Kristina Kika Jovanović jedna je od najprepoznatljivijih mladih umetnica na domaćoj sceni — glumica snažnog emotivnog izraza i muzičarka jedinstvene energije. Publika je poznaje po brojnim televizijskim, filmskim i pozorišnim ulogama, ali i po autorskom muzičkom radu kroz koji je izgradila prepoznatljiv zvuk i upečatljiv scenski identitet.
Nakon dva albuma i niza zapaženih singlova, Kika potvrđuje status multitalentovane autorke koja hrabro menja forme, istražuje žanrove i uvek ostaje autentična.
KIKA · Ja ću da igram
Povod za naš razgovor je njen novi singl Ja ću da igram. Numera koja donosi snažan emotivni naboj, pulsirajuću energiju i crno-beli vizuelni identitet. U nastavku Kika govori o inspiraciji iza pesme, kreativnim procesima, odnosu glume i muzike, ali i o ličnom putu koji oblikuje i menja njen umetnički izraz.
Kika najavljuje i dva predstojeća koncerta: 11. decembra u Sprat baru u Cetinjskoj, i 26. decembra u Novom Sadu, u pabu Mamurni ljudi.
Povod za naš razgovor je nova pesma Ja ću da igram. Sniman na dečjem igralištu, u crno-beloj estetici ovaj video deluje kao da je izveden u jednom kadru. Šta te je inspirisalo da upravo taj prostor i takvu formu izaberete za vizuelni identitet pesme? Koju emociju ili poruku si želela time da istakneš?
Jeste, sniman iz jednog kadra. Ideja nam je bila da ovoj pesmi damo što jednostavniji, a s druge strane što tačniji vizual koji će gledaocu možda pružiti još jedan način da čuje i razume pesmu. Namerno je crno-beo, pada kiša. A i sada smo u vremenu ekstrema i jakih polariteta, pa mi često deluje da je sve mračno i bezizlazno. Zato smo želeli da u tom svetu prikažemo da ipak imamo slobodu da, makar i sami u sebi, nađemo radost i odlučimo da nas crnina ne uvuče, već da se očuvavanjem radosti, igre i ljubavi spasimo i kada deluje da su šanse male.
Ono što smo dobili kao reakciju ljudi jeste da smo uspeli da, iako je estetika slike mračnija, on probudi radost. To smatram velikim uspehom. Dečije igralište je jasna simbolika. Snimano je u kraju u kome sam odrasla i u kome živim, kao i Vojin Vilotijević koji je u potpunosti zadužen za ovaj video. Mi smo drugari iz vrtića tako da nam je i osmišljavanje i izvođenje ovog spota bilo pravo uživanje. Verujem da je i to doprinelo njegovoj energiji.
Iako pesma nosi snažnu, energičnu pulsaciju i daje osećaj nade, odlučili ste se za crno-belu, vrlo svedenu estetiku spota. Zašto ti je bilo važno da upravo takav vizuelni ton uparite sa tekstom i atmosferom pesme? Šta je ta kombinacija omogućila da naglasite?
Želeli smo da kažemo – ne dozvoli mraku oko tebe da probudi mrak u tebi. Mislim da nas sve ovo vreme vrlo iskušava da pokleknemo i da delamo iz nemoċi, besa, jer stvarno je teško ostati smiren. Ali ja zaista verujem da je najveća snaga pobediti to u sebi i raditi stvari iz ljubavi. Strpljivo, razumno, dostojanstveno, smireno i odlučno. Uvek imamo izbor. Na nama je da se potrudimo da biramo ono dobro i ispravno, čak i kada nas ponesu strasti. Da nam se ne zamagli um i da biramo istinu.
Iza tebe su pesme More, Utorak, Ti si tu, koje jasno pokazuju razvoj tvog muzičkog izraza — posebno u novom EP‑ju Magistrala. Kako danas gledaš na ove numere kada ih uporediš? Šta su one značile u trenutku kada su nastajale, a šta predstavljaju sada, iz perspektive onoga što si naučila i promenila u svom stvaralaštvu?
Mislim da smo sa EP-jem Magistrala otključali vrata novom zvuku i izrazu koji nam se dopada. Ono što me raduje je da sada još lakše stvaramo, istražujemo i brže objavljujemo. Odnosno više ne čekamo da objavimo muziku koju stvaramo već, pogotovu sa ovom pesmom, objavljujemo u trenutku dok je i nama sveže i dok je aktuelna. Mislim da sam se otarasila straha i perfekcionizma i olakšala sebi život.
Imaš uspešnu karijeru na dva fronta — glumu i muziku. Kako ove dve sfere međusobno utiču na tvoj stvaralački proces i na koji način jedna inspiriše drugu?
Obe me čine boljim ljudskim bićem. Jedna kroz autorefleksiju, druga kroz upoznavanje ljudske psihe, mehanizama i duše. Tako da, šta me unapredi u jednom obliku izražavanja nužno utiče pozitivno i na drugi. Ovo sada zvuči kao neka formulacija iz fizike. Ali zapravo je tako. Muzika i gluma su po meni usko povezane. Oba poziva zahtevaju da upijamo život, njegove nijanse, ekstreme i da to nekako zabeležimo. Obe profesije zahtevaju da smo prisutni i da zaista živimo i osećamo ovaj život.
U filmu Frka koji je izašao ove godine i imao zapažen uspeh u regionu igraš Nike. Mladu ženu iz teške socijalne priče u Osijeku koja se tokom jedne noći sukobljava s dugovima i opasnim ljudima. Kako si se pripremali za tu ulogu i na koji način te je lično pogodila njena priča?
Dok smo probali i pričali o scenariju i likovima otkrivali smo njihovu suštinu. Dosta je sam lik, kroz postupke sam sebe otkrio, mada sam zapravo tek kada sam otišla u Osijek shvatila tu neku njenu srž. Zapravo, kada sam došla do tog njenog stalnog straha (Nike), osećanja ugroženosti i nepripadanja sam shvatila u potpunosti njene postupke.
Pogodilo me je to da se mladi ljudi tako osećaju. Da odrastaju u društvu koje je otuđeno i da imaju osećaj da su potpuno prepušteni sami sebi. Kao tako mladi, nesigurni i uplašeni ulaze u situacije i donose odluke koje mogu biti kobne. Mislim da svi mi znamo takve primere i to je tužno i jako potresno.
Pratiš li aktuelnu svetsku muzičku scenu i postoji li nešto što te posebno inspiriše u ovom trenutku? Kako objašnjavaš fenomen umetnica poput Rosalíe i, šire, snažnih ženskih glasova koji trenutno dominiraju savremenom muzikom — šta misliš da publika danas u njima prepoznaje i traži?
Rosalía je stvarno jako uzbudljiva i sjajna, i mislim da je primer sjajne tehnike, eksperimentisanja i autorstva. Mislim da generalno ima sve više ženskih i izvođača i muzičarki koje sviraju, pišu, produciraju. Generalno raste broj žena u muzičkoj industriji i to je prelepo. Muzika je savršena platforma da se čuju različita mišljenja, različiti izrazi, pristupi, životi i pogledi na svet, a svakako žene imaju itekako šta da kažu.
Možemo li uskoro da te očekujemo na koncertnoj sceni uživo, i da li je možda u planu i neka nova glumačka uloga?
Za sada organizujemo dva koncerta. Jedan u Sprat baru u Cetinjskoj gde smo prošle godine imali tri prelepa koncerta – on će biti 11. decembra. Dugo planirani koncert u Novom Sadu, u pabu Mamurni ljudi, biće održan 26. decembra. Tom nastupu se posebno radujemo, jer nas je prošli put novosadska publika potpuno raspametila.
Ako bismo gledali unazad na sve tvoje dosadašnje projekte — kako muzika i gluma zajedno oblikuju tvoj identitet umetnice, i šta smatraš najvažnijim iskustvom koje si naučila radeći na oba polja?
Pokazuju mi na čemu je potrebno još više raditi. Pokazuju mi gde pripadam, a šta nije moje, i gde se ne bih vraćala. Pokazale su mi da jesu deo mene i da ne mogu tek tako da amputiram taj deo sebe. I najvažnije, kroz vreme i projekte sam shvatila da to stvarno i iskreno volim. Da bih to radila bez obzira da li to može da me prehrani ili ne. Ali isto tako sam i naučila koje stvari prihvatam i sa kojima rezoniram, kao i to da otpustim taj plašljivi perfekcionizam i da uživam u igri. Jer, sada zaista to mislim, i gluma i muzika jesu mesta gde možemo da se igramo, istražujemo, i lečimo.
Foto: Vojin Vilotijević
