Journal intervju: Arya o novoj pesmi „MIDNIGHT BLUE“, pripadanju i tome šta biramo da pokažemo drugima

Ime može biti mnogo više od imena. Može biti identitet, alter ego, način na koji se predstavljamo drugima, ali i prostor u kojem konačno dozvolimo sebi da budemo ono što jesmo. Za Aryu, koja već više od decenije živi i stvara u Americi – najpre u Teksasu, a odnedavno u Njujorku – promena imena upravo je bila početak jednog takvog preispitivanja. Darja Tomanović je ostala deo nje, ali je Arya postala ona verzija sebe koja je smelija, glasnija i spremnija da uradi sve ono o čemu bi nekada previše razmišljala.

Sada, sa pesmom MIDNIGHT BLUE, taj razgovor o identitetu dobija još jedan sloj. Pesma nastala između dva jezika i dva kulturna prostora govori o pripadanju, malim lažima koje ponekad govorimo nepoznatim ljudima, ali i o onom trenutku na plesnom podijumu kada sve što nas inače određuje prestaje da bude važno. Kada ostane samo muzika, pokret i energija koju delimo sa nekim koga možda nikada više nećemo sresti.

MIDNIGHT BLUE, ipak, vraća je na mesto gde je sve počelo – Beograd. Nakon više od deset godina života u Americi, Arya je spot za novu pesmu snimila sa domaćom ekipom i gradom iz kojeg je krenula, ali ovog puta iz perspektive nekoga ko ga posmatra sa određene distance. Beograd tako u njenoj novoj priči nije samo mesto porekla, već grad koji kroz njen pogled dobija potpuno novu vizuru.

U razgovoru za Journal, Arya govori o tome šta je pronašla kada je pokušala da se „sakrije“ iza novog imena, o životu između engleskog i srpskog jezika, razlikama između plesnog podijuma u Teksasu, Njujorku i Beogradu, ali i o tome zašto joj je danas sve teže da prihvati ideju da mora da bira između dva dela sebe.

U prvoj rečenici pesme govoriš o tome kako su neka slova tvog imena „izostavljena“ kada se predstavljaš drugima. Kako je od Darja došlo do Arya i šta smatraš da tu možda „izostaje“?

Pre nego što sam odlučila da promenim umetničko ime u Arya, skoro godinu dana sam istraživala šta uopšte znači alter ego i šta želim da mi taj novi identitet donese. Mislim da mi je u početku ideja bila da se sakrijem iza imena, ali je ta odluka zapravo imala potpuno suprotan efekat. Arya mi je pomogla da se “otkrijem”, tako da danas imam osećaj da je taj alter ego mnogo više dodao nego što je oduzeo.

Darja je odrasla kao prilično povučena i introvertna devojka. Išla je na takmičenja iz klavira, bila odličan đak i često donosila odluke na osnovu tuđih očekivanja umesto svojih želja. Arya mi je omogućila da uđem u ulogu u kojoj bi mi kao Darji bilo mnogo teže da se pojavim. Ona je smelija, društvenija, ništa joj nije glupo i spremnija je da uradi stvari koje bi Darja inače previše analizirala.

Not to get all woo-woo, ali sam i blizanac, tako da mi je ta dualnost oduvek bila zanimljiva. To su možda na prvi pogled dve kontradiktorne ličnosti, ali zapravo odlično koegzistiraju i imaju isti cilj. Arya nije neko ko skriva Darju, već deo Darje koji sam kroz muziku naučila da pustim iz sebe.

U pesmi pričaš o tome da u klubu neretko slažeš o tome kada te pitaju odakle dolaziš. Da li tvoj Instagram username @aryaisalie (arya je laž) otkriva više od samo dobro osmišljenog ig handle-a? Da li smatraš da je to univerzalno iskustvo naših ljudi u dijaspori?

U početku je @aryaisalie bila više igra reči koja je proizašla iz promene imena. Koliko god da se neko na društvenim mrežama predstavlja kao iskren i autentičan, to je i dalje samo slika koju odlučuješ da predstaviš o sebi. Nije sve nužno onako kako izgleda.

A što se tiče iskustva ostalih ljudi iz dijaspore i poneke bele laži ljudima koje ne poznajem, ne znam baš kako je drugima i ne bih rekla da je ovo univerzalno iskustvo. Mislim da možda najviše zavisi od toga gde živiš, jer je moje iskustvo u Teksasu, kada kažem da sam iz Srbije, potpuno drugačije od iskustva koje imam sada u Njujorku.

Dok sam živela u Teksasu, razgovori o tome odakle sam često su imali potpuno isti tok, i to ume baš da smori posle nekog vremena. Kako se ime piše i izgovara, pa gde je Srbija, kako sam završila u Americi, zašto baš Teksas… U jednom trenutku sam već mogla da predvidim sledeće pitanje i bilo mi je zamorno da vodim iste konverzacije.

Naravno, lepo mi je kada su ljudi iskreno zainteresovani i žele da čuju nešto o Beogradu, ćevapima, rakiji, splavovima ili kada su spremni da čuju o studentskom pokretu, kada procenim da želim da se unesem u ono „a kako je u Srbiji“. Ali ne želim da svaki put budem osoba koja nekome drži lekciju o svom poreklu. Nekad samo želim da budem još jedna random osoba u klubu, Arya iz Teksasa i to je to. Ne moraju svi sve da znaju.

Šta je za tebe „midnight blue„? Da li su to svetla u klubu, trenutak u danu ili je ipak stanje uma?

Za mene je to onaj trenutak kada se izgubiš u plesu i više ne postoje ni vreme ni prostor. Dok sam pisala to su bila svetla i tama kluba ali sad je možda više preraslo u stanje uma. Povežeš se sa nekim na podijumu bez potrebe da znate bilo šta jedno o drugom. Ne očekujete ništa, ne morate da se upoznate. Postoji samo energija koju u tom trenutku razmenjujete. Sve ostalo je nebitno.

Kakva je razlika plesnog podijuma u Americi u odnosu na onog u Srbiji? Gde se osećaš više svojom?

Najviše se osećam svojom kada sam dobra sama sa sobom, nevezano za mesto. A razlika plesnog podijuma nema nužno veze sa zemljom. Više zavisi od konkretnog kluba ili kafane, muzike i ljudi koji su se te večeri našli unutra. Kada pronađeš pravi prostor i prave ljude, mislim da se ta razlika između zemalja potpuno izgubi. Tada je podijum jednostavno podijum.

Koliko je bitno biti u mogućnosti da stvoriš projekat koji je na engleskom, ali i delom na srpskom?

Do sada sam izbegavala da kombinujem engleski i srpski jer su mi ljudi često govorili da treba da se držim jednog ili drugog. Meni je to, međutim, sve teže da prihvatim kao pravilo. Ja sam oba. Zašto onda ne bih napravila pesmu koja je oba? Mislim da upravo promena jezika može da kaže nešto o meni što ni jedan od ta dva jezika sam ne bi mogao. A tu je i činjenica da nisam jedina osoba sa ovih prostora koja živi između jezika i kultura.

Ovo je za sada prva pesma u kojoj imam srpsku strofu i deo refrena. Ali sam letos u BG-u napisala par pesama ful na srpskom tako da…više o tome neki drugi put 🙂

Šta je mogućnost snimanja spota u Beogradu predstavljalo za tebe, ali i posebno, za ovu pesmu?

Ovo je prvi put da sam saradjivala sa našom ekipom u ovom kapacitetu na vizualima, a posebno mi je drago da se to desilo baš za ovu pesmu. MIDNIGHT BLUE se bavi identitetom, jezikom i tim osećajem da negde pripadaš, a da si ipak uvek malo sa strane. Zato mi je bilo lepo da je vizuelno vratim u Beograd, mesto iz kog sam krenula, ali da ga prikažem na svoj način, iz perspektive osobe koja je otišla i sada ga gleda malo drugačije. Prija mi i da ljudima u Americi pokažem Beograd kroz svoj filter, umesto da im ga samo objašnjavam.