Šta je žena? Pitanje toliko slojevito da smo vekovima pokušavali da ga ukrotimo. Dodeljivali joj uloge, propisivali oblike, razlagali je na spektar mogućih identiteta. Povlađivali smo joj, podmlađivali je, pojednostavljivali zarad višeg cilja dominatne ideologije socijeteta u kojem se definicija žene utemeljivala. Najveća (možda i prva) zabluda koje se sećam iz adolescentskih dana bila je da postoje unapred zadati obrasci po kojima se postaje, pa i ostaje žena. Druga je bila još podmuklija – žena je sve. Zašto bi morala da bude sve? I koja žena uopšte ima privilegiju da bude sve, osim kao projekcija tuđih očekivanja? Biti sve često je samo eufemizam za beskonačno prilagođavanje. Pregolema definicija koja na kraju ne ostavlja prostor ni za jednu stvarnu egzistenciju. Žena ostaje pregršt značenja u večitoj eksperimentalnoj fazi.
Sa GG sam se upoznala u kafeteriji koja nam je bila u kraju. Nismo došle pripremljene. Nisam ponela pitanja, nisam došla da je intervjuišem. Za mene je ona oduvek bila performativno, gotovo mitsko biće digitalnog doba. Lik koji sopstveno postojanje pretvara u čin. Manifestacija umetničkog izraza u epohi bez primata etičnosti i one autentičnosti o kojoj neprestano govore oni čija metafizicka faza mišljenja nije ni na startnoj liniji. AI riba pre AI ribe.
GG je izbacila EP „EP“. Jedan tautološki gest dovoljan da relativizuje mehanizam kojim domaća muzička scena proizvodi sopstveni elitizam. Rekla mi je da ga je snimala sa bivšim sa kojim ima dete. „Jebote, šta ti je žena“, pomislih. Bilo mi je jasno da je ovaj EP dokument jednog složenog odnosa koji je tokom vremena prolazio kroz različite oblike bliskosti. Nastao je iz specifične kategorije intimnosti u kojoj dvoje ljudi više ne moraju da igraju uloge jedno pred drugim. Bez idealizovanja ljubavne dinamike. Posmatrala sam gotovo nadrealan prizor ispred sebe. Ne mogu da tvrdim da sam čula svaku izgovorenu reč. Utonula sam u najlucidniji san svesna da ću sopstvenu potrebu za kontrolom nad okruženjem iskoristiti kako bih ispričala njenu priču. Priču o onome što nazivamo ženom, a što se uporno opire svakom pokušaju konačne definicije.
„Još u četvrtom razredu osnovne pročitala sam pesmu Vislave Šimborske o Lotovoj ženi i od tada nisam zaboravila ni ime pesnikinje ni osećaj koji su ti stihovi ostavili u meni. Vraćala sam joj se gotovo svake godine, sa sve jačim uverenjem da sam oduvek razumela tu figuru žene koja nema sopstveni identitet, već postoji samo kao “Lotova žena” – kao nečija, nikada potpuno svoja“, nastavila je GG o teoretisanju na račun žena.
U tom sistemu verovanja GG je otelotvorenje Lotove Žene?
„Ne kao biblijskog ili mitološkog motiva, već žene koja ostaje bez imena, svedena na pripadnost muškarcu i određena pogledom ka Sodomi i Gomori koji joj je zabranjen“, žustrije je odgovorila i nastavila: „Oduvek sam osećala korene svih svojih pra-žena, koje su dugo, dugo naricale tužbalice kroz mene. Pisati muziku je bio jedini način da one izađu, a videla sam ih u mnogim ženama. To su ratnice, predatorke, lovci, i kao takve – u svojoj istinskoj ženskoj energiji. Opasno je pisati tužbalicu, šta ako se odbiju i vrate pa postanu deo mog autentičnog – životnog narativa? U glavi mi je uvek Tesla, takođe sinesteta, sa pismima o mauritanskoj tužbalici koju sanja, repetativni zvuk i predoseća katastrofu“.
Kada pominješ Teslu, zanimljivo mi je što ga ne postavljaš kao genija koji proizvodi ideje, već kao nekoga ko ih prima – kao neku vrstu antene za kolektivno nesvesno. Čini mi se da slično pristupaš i njoj. Kako danas čitaš Lotovu Ženu? Da li je ona za tebe figura izdaje ili figura nemogućeg izbora – žene koja je kažnjena zato što nije uspela da preseče vezu sa sopstvenom prošlošću?
„U mojim tekstovima figura Lotove Žene postaje savremeni artificijalni lik: žena oblikovana estetikom grada, noći, nasilja, erotike, glamura i samodestrukcije, ali iznutra vođena istim arhetipskim konfliktom. Ona ne može da prestane da gleda u ono što je uništava, iz samo jednog poriva – potrebe da se protiv zla bori. Postoji prelep uvod Žižeka u knjizi “O nasilju”, kad objašnjava Sartrov “Egzistencijalizam je humanizam” tj. dvojbe mladića iz Francuske 1942. koji se dvoumi da li da ostane i pomogne nemoćnoj majci koja je sama ili da ode u rat. Na mikro i makro planu u datom trenutku oseća moralnu odgovornost. Čovek je osuđen na slobodu, slobodu izbora za koju mora da trpi posledice odluke, čak i kad ona nije pogrešna.
Nekako, Lotova Žena, iako tako jednostrano predstavljena, za mene lično počiva između odluka, po cenu da ponese krst izdajnika. Ne pravdam je, ni najmanje nemam taj motiv, ona je moj kanal svega destruktivnog i mračnog, niskog a opet uzvišenog u tim velikim nabojima. Ali se često pitam je l’ mogla da strada makar noseći svoje ime? Imena i godine su mi jako važni. U tom smislu, moji tekstovi nisu ispovest samo jedne osobe, već i moj pokušaj da kroz muziku spoznam i oslobodim Lotovu ženu kroz univerzalnu poziciju, ženu koja istovremeno želi spas, ali ostaje emotivno vezana.
Ona je proizvod sveta u kojem se identitet gradi kroz performans, poželjnost i moć, ali ispod svih tih slojeva ostaje ista ona nema žena iz biblijskog mita: žena koja se okreće unazad jer ne može da napusti ono što voli, čak i kada zna da će je to pretvoriti u spomenik sopstvenog sagorevanja. U meni njeno stradanje otvara jedan bunar tuge jer je prepoznajem i u sopstvenoj majci. Valjda je taj poriv da o Lotovoj Ženi pišem, ujedno i neki kanal da nadomestim neko odsustvo. Interno, za mene, ovo je decenijski rad, koji je pulsirao samo da bih došla do jedne spoznaje, da je Lotova Žena možda ipak, heroina svog doba ili nepopularno – moja heroina“.
Kada je svoj alter-ego, svoju ličnost pre ličnosti, svoj drugi akt, preformulisala u GIGI LOTTA, bilo mi je jasno da je ovaj pseudonim postao ime jedne metolodogije. Figure koja odbija da bira između suprotnosti, jer zna da ne postoje jedna bez druge. Njeni motivi ne nikada nisu kretali pravolinijski, sve je oduvek bilo cirkularno. Svaka destrukcija vodila je ka mogućnosti obnove, svaka dekonstrukcija skrivala je pokušaj očuvanja, svako udaljavanje novu vrstu bliskosti. Naučeni smo da je jedini način za poputno oslobođe raskidanje sa prošlošću. I to je amanet koji nosimo kao amajliju, gotovo nikada ne dovodeći u pitanje njegovu istinitost. Zato je dom u njenoj umetnosti istovremeno i trauma i utočište, i mesto iz kojeg se odlazi i mesto kojem se neprestano vraća. Rasklapa dom kako bi razumela od čega je sazdan, ali ga nikada ne ruši do kraja. GIGI LOTTA je, možda, heroina našeg doba.
„Oduvek sam bila inspirisana Goranom Stefanovskim, makedonskim dramskim piscem. U jednom intervjuu razlaže tezu doma, “Dom je tamo gde boli”, gde obrazlaže da dom možemo emotivno locirati. Tad sam počela da razmišljam o ideji Jugoslavije i transgeneracijskom besu. U jednom od procesa bavila sam se istorijom bića mojih roditelja, kako je to čudno, odrasteš a ipak ne znaš ništa o njima. Saznanje o njima počiva na pričama koje i oni sami rekonstruišu kroz svoja sećanja. Praktično o roditeljima znamo tek onoliko koliko su spremni da pripovedaju. U tom procesu uradila sam film o ocu u relaciji s temom Jugoslavije, raspadom i ratom kao posledicom raspada i naše porodice, i ta tema me nikada nije pustila. Kontekstualizacija sistema i vremena na makro polju, kako razgrađuje mikro svetove, porodice i mentalni kapacitet jednog malog deteta, mene. Te teme prelile su se i u EP, čini mi se da iznova i iznova filtriram sopstvenu realnost i nadgrađujem je kao rediteljka. Iz disciplina koje čoveka posmatraju kroz emocije, ponašanja, neurološke procese i obrasce mišljenja, vremenom me je sve više počelo zanimati pitanje mehanizma, ne toliko šta osećamo, već kako se određena stanja proizvode“.
Govoreći o domu, zapravo stalno dolazimo do istog pitanja: šta ostaje kada se forma promeni? Kako nešto može da završi svoj primarni oblik, a da ipak ne prestane da postoji? Posebno mi je instrigantno što iz jednog odnosa koji je prošao kroz raspad određene forme nastaje umetnički rad koji govori o poverenju.
„Naš odnos ruši klasične granice između privatnog i profesionalnog, što je i moje večito polje istraživanja u kontekstu biopolitičkih praksi. Brisanje granica artificijalnog i živog, u objektivnoj realnosti. Studio više nije samo mesto produkcije, već ekstenzija zajedničke istorije, zbog čega mi je bilo bitnije da zvuk bude proživljen, a ne izgrađen ili dovršen. U samom procesu snimanja i građenja pesama postoji deljena memorija, akumulirano znanje o tišinama, reakcijama, strahovima, navikama i emocionalnim ritmovima druge osobe. To je veoma važan aspekt u mom radu – intima kao production method. Ne intimnost kao tema, ili onakva kakvom je većina poznaje, već kao tehnika rada. Kada dvoje ljudi prođu kroz toliko različitih uloga jedno u životu drugog, oni razvijaju specifičan oblik slušanja. Lane je potpuno usvojio moj metod rada i na koji način donosim zvuk i stvaram i beskrajno sam zahvalna na toj beskompromisnosti koju mi je prećutno omogućio“.
Nasmejala sam se kada si rekla da je intima za tebe production method. U toj rečenici postoji nešto gotovo buberovsko – ideja da se čovek, pa samim tim i umetnost, ne oblikuje u izolaciji, već u prostoru stvarnog susreta sa drugima. U jednom trenutku sam pomislila da vi u studiju zapravo više čitate jedno drugo nego što pravite muziku.
„U studiju slušam disanje, hesitation, mikro-promene u energiji. Zato na EP-ju nema osećaja forsiranja. Mnogo toga ostaje suptilno, nedorečeno i atmosferično, jer je sam proces nastajao iz međusobnog čitanja koje prevazilazi klasičnu muzičku saradnju. Bilo je poletno, destruktivno, ozbiljno i zabavno. Mi se ozbiljno zajebavamo. Drago mi je da smo se ukrstili i prepoznali baš u toj struji međuprostora, gde zajedno učestvujemo u fenomenu brisanja subkulture, tumačenja raznih pojava, potpuno rasterećeni. Imala sam podršku da učim i dekonstruišem zvuk koji me loži, zanima, koji stvaram, da tumačim odakle dolazi. Bavila sam se paralelno genealogijom ili metagenealogijom koju i Jodorovski utemeljuje u svojoj knjizi i došla do raznih spoznaja koje su mi baš bile inspirativne za proces. Nekako su sve moje babe i dede pevali kroz mene. Lane i ja smo se uvek prepoznavali u tim temama zajednice, tradicije, porekla i nasleđa“.
Kada sve to saberemo (godine odnosa, različite oblike bliskosti kroz koje ste prošli, dekonstrukciju zvuka, ali i sve ono nasleđeno što ulazi u proces stvaranja) kako definišeš svoj prvi EP?
„EP nosi energiju najčistijeg oblika odnosa, mogućnost da ljubav ne nestane onda kada prestane da bude romantična u klasičnom smislu. Kroz muziku se pojavljuje ideja da bliskost može evoluirati, menjati formu i ipak ostati kreativno plodna. To projektu daje dodatnu emotivnu i konceptualnu složenost. Iza površine atmosfere nalazi se veoma konkretna ljudska arhitektura poverenja. Mi ne insistiramo na ispovesti, već na prisutnosti i želim da pokažemo da najdublja umetnička saradnja nastaje iz odnosa koji su naučili da prežive transformaciju“.
Nepodnošljivo dug uvod o ženi, mogao bi vas, nepravedno, navesti na pomisao da sam rada da ponudim odgovore. Možda sam se nadala toj naivnosti svake od nas kako biste pročitale intervju do kraja. Koristim rodno (veoma) osetljiv jezik. Umesto toga, ponudiću vam izlečenje. Ko je rad da konzumira umetnost radi umetnosti, taj kvaziuzvišeni larpurlatizam, neka to i učini. Kontraindikacije se nalaze na papiru. Istraživanje sopstvenog ja dovodi do produbljivanja umetničkog izraza, koji na kraju procesa vodi ka izlečenju. Ne insistiram na tome da moraš biti umetnik da bi se izlečio, insistiram na tome da moraš da konzumiraš umetnost.
Neko je nekada bio dokoniji, znatiželjniji. Sjebaniji. Uveliko nam je dao sebe, možda nije pronašao odgovore, ali je imao potrebu da ostane dovoljno dugo uz sopstvena pitanja. U tome možda i jeste najdragoceniji čin umetnosti. Neko drugi je već prošao kroz određeni prostor tame, već je mapirao sopstvene strahove, opsesije, gubitke i preobražaje. I ostavio nam mogućnost da u tom draftu prepoznamo sopstvenu teritoriju. Još uvek smo tu, posmatram je dok precizno govori o svojim metodologijama stvaranja. Nakon nepuna dva sata, GG je otišla. Ostala sam sa Đurđinom Samardžić.
„Moj rad temelji se na decenijskoj praksi ukrštanja različitih naučnih oblasti, teorije i umetničkog istraživanja o primalnom bolu i neurotičnoj – psihofizičkoj manifestaciji u izostanku zadovoljenja potreba ili mapiranju simboličkih ponašanja. Rad, stvaralaštvo, jedno je od ponašanja sa te liste. Ranije sam više bila fokusirana na psihologiju i medicinu, danas su to pak fizika i mehanika. Započela sam da rekonstruišem doživljaj sopstva, emotivna (telesna opažanja, lična) intimna sećanja i umetničke prakse – inicijacije, u cilju mapiranja simboličkih ponašanja kao rezultata emotivnih povreda. Razlažem tezu baveći se doživljajem ličnog deformiteta (rascepa) kroz fenomen poremećenih objektnih odnosa dete – roditelj i trijade otac – majka – dete, da bih, pre svega razumela simbolička ponašanja pa tako i sopstvene partnerske odnose koji su za mene najpotentniji prostor za usvajanje i dekonstrukciju sebe u potpunosti pa tako i core neke nove porodice koju izabereš, tačnije stvaraš. Iskustvo primala i svest o dominantnoj, emotivnoj praznini, konstruisanoj pozitivnim i negativnim senzacijama začetih u vremenskim okvirima: prenatalni život – rođenje – rano detinjstvo, oblikuju naš unikum. Ali sve je uvek bilo iskustveno, intuitivno započeto istraživanjem zvuka. To je definitivno moj prvi alat. Svoj rad u muzici i sada već ustaljenu metodološku praksu i rad smatram radikalnim – empirijskim iskustvom i znam da sam se u tom procesu izlečila“.
Kada kažeš da si se u procesu muzike izlečila, zanimljivo mi je što izlečenje ne postavljaš kao pasivan trenutak oslobađanja od nečega. Više je rezultat dugogodišnjeg rada, istraživanja i intervencije u sopstvene obrasce. Kao da za tebe umetnost nije samo izraz unutrašnjeg stanja, već i određena praksa, gotovo disciplina.
„Rituali, ponavljanja, ograničenja i discipline postaju alati za proizvodnju određenih stanja svesti. Ono što se često opisuje kao transcendencija ili metafizičko iskustvo počinje da me zanima kao radikalno empirijsko pitanje: šta se događa sa čovekom kada dovoljno dugo i dovoljno precizno interveniše u sopstvene obrasce? Možda upravo zato smatram da su pojedine religijske figure zanimljive ne kao dokaz nečega natprirodnog, više kao primer krajnje ljudske mogućnosti. Kao dokaz da se kroz disciplinu, odricanje, ponavljanje i specifične tehnike rada na sebi mogu proizvesti iskustva koja deluju nadrealno, iako nastaju iz samog ljudskog aparata. Proces rada u muzici, za mene je samo jedan deo tog preuzetog obrasca, deo moje ideologije, promišljanja o isceljenju“.
Već pola sata sedimo iza kulisa Gofmanove pozornice. Ogoljene od potrebe za performansom. Posmatram je sa istom dozom fascinacije, samo što je sada lik stvaran. Onaj ko želi da razume Đurđinu, morao bi da nauči da čita između Deborda, Žižeka, Brehta, pa i Tesle. Jer GG Lotta nastaje iz sudara ideja – iz prostora između spektakla i njegovog razotkrivanja, ironije i vere u transformaciju, žene kao autorke i žene kao sistema.
„Kada se te četiri sile sudare, umetnost postaje laboratorija identiteta. Lik više nije autentična osoba. Sada je svesno proizvedena figura koja zna da je posmatrana i upravo zato koristi sopstvenu artificijelnost kao glavno izražajno sredstvo. Tu nastaje Lotova žena kao samosvesni proizvod društva spektakla koji istovremeno učestvuje u sopstvenoj objektifikaciji i razotkriva je. Od Debora dolazi opsesija slikom i estetikom potrošnje – svet u kome čovek postoji samo ukoliko proizvodi fascinaciju. Od Žižeka dolazi pukotina unutar tog uživanja – da je čovek saučesnik sopstvene propasti. Breht sprečava romantizaciju, uvodi hladnoću, ironiju i osećaj da lik sam sebe posmatra sa distance, gotovo kao društveni eksperiment. A Teslijanski se sve pretvara u sistem – emocija se ne izliva spontano, već se konstruiše kao precizan mehanizam energije, slike i ritma“, objašnjava i zaključuje: „Zato u centru tog kvadrata nastaje paradoksalna figura – žena koja je istovremeno subjekt i sopstveni proizvod, mit i njegova dekonstrukcija i žrtva i reditelj sopstvenog sagorevanja“.
