U trenutku kada domaća muzička scena sve češće funkcioniše po logici brze potrošnje i jasno definisanih žanrovskih kodova, pojava izvođača kao što je Dzipsii otvara prostor za drugačije čitanje autorskog identiteta – onog koji se ne gradi kroz prilagođavanje, već kroz dugotrajan i često konfliktan proces samoprepoznavanja. Njegov razvojni put ne prati linearnu putanju usavršavanja, već pre liči na niz unutrašnjih otpora koje je bilo potrebno razgraditi da bi se došlo do elementarne autentičnosti. Album Jovan u tom smislu ne funkcioniše kao precizno artikulisan narativ o suočavanju – sa sopstvenim glasom, telom, ali i granicama lične iskrenosti. U njegovim pesmama jasno se ocrtava tenzija između kontrole i prepuštanja, između potrebe da se oblikuje celina i istovremene želje da se ona razgradi do krajnjih tačaka ranjivosti. Takav pristup pozicionira njegov rad izvan dominantnih modela domaće pop produkcije, gde forma albuma retko opstaje kao koherentna autorska izjava.
Istovremeno, Dzipsii insistira na publici kao aktivnom učesniku tog procesa – ne kao pasivnom konzumentu, već kao nekome ko tek uči da sluša slojeve identiteta koji se ne nude kao gotovi, već se iznova pregovaraju. Upravo u toj dinamici između ličnog i kolektivnog, između introspekcije i performansa, njegov rad dobija širi kulturni značaj – kao pokušaj da pronađe sopstveni glas, ali i da redefiniše prostor u kojem se on čuje.
U više navrata si govorio o tome da si dugo tražio sopstveni glas – kada si prvi put imao osećaj da ono što snimaš zaista zvuči kao ti, a ne kao neka verzija onoga što misliš da bi trebalo da budeš?
Kada sam prestao da smetam samom sebi i da bežim od onoga što jesam. Zbog svog znanja i ukusa dugo sam sebi bio prepreka – bio sam uveren da ne treba da zvučim onako kako prirodno zvučim. Ali, srećom, ne možeš pobeći od nečega što ti je suštinski dato. Takođe, imao sam mnogo ljudi oko sebe koji su me slušali i ukazivali mi na to gde je moj registar, kakav mi je raspon i dokle mogu da idem. Vremenom sam prikupljao sve te refleksije koje su mi drugi davali i počeo sve manje da sputavam samog sebe.
Na albumu Jovan kao da prvi put potpuno uklanjaš distancu između izvođača i osobe – šta je bilo najteže u tom procesu ogoljavanja i da li postoji trenutak kada si pomislio da si možda otišao predaleko?
Najteže je bilo suočiti se sa istinom – to je ujedno i ono čemu težim kada je pisanje u pitanju, ali na nju ipak nisam uvek imun. Trudio sam se da odem što dalje mogu i, iskreno, počinjem da uživam u tome da budem potpuno ogoljen.
Čini se da ovaj album funkcioniše kao unutrašnji dijalog, gotovo kao suočavanje sa sopstvenim refleksijama – da li si ga stvarao kao terapijski prostor ili kao svesno oblikovan narativ?
To je od početka bio svesno oblikovan narativ – stalna borba između mene i onoga što tek treba da postanem. Želeo sam da pokušam da prenesem ljudima sve što mi se vrzma po glavi: ciljeve, nesigurnosti, žrtvu, neumornu potrebu da budem bolji od sebe od juče, ali i uporno podsećanje na to zašto sve ovo uopšte radim.
Tvoja estetika često balansira između ranjivosti i vrlo jasne kontrole – da li ti je teže da na sceni zadržiš kontrolu ili da sebi dozvoliš da je izgubiš?
Teže mi je da zadržim kontrolu, jer me ponekad sve potpuno obuzme i tada se ne sećam ničega kada siđem sa bine. S druge strane, imam apsolutnu kontrolu nad publikom – onog trenutka kada stanem na binu, svi su moji i mogu da upravljam masom gotovo kako želim.
Jasmo je da je u tvom izvođenju telo gotovo jednako važno kao i glas – kako razmišljaš o odnosu između pokreta, performansa i same pesme dok nastaje?
Pokreti uvek nastaju zajedno sa pesmama – performans se rađa još u gluvoj sobi, dok traju snimanja, i jedno bez drugog ne može. Svaki zvuk ima svoj pokret, i mnogo puta su me upravo ti pokreti vraćali i podsećali na deonice u pesmi kojih nisam mogao da se setim kako zvuče, ali sam znao da ih odigram i samim tim prizovem i njihov zvuk.
Na albumu Jovan se oseća snažan klupski puls, ali bez bekstva u eskapizam – šta za tebe danas znači klub: mesto zaborava ili mesto istine?
Za mene klub nikada nije bio eskapizam – sebe sam pronašao igrajući do zore. Mnogi ljudi odlaze u klubove da bi se suočili, a ne da bi bežali od sebe. Mnogi stoje ispred DJ-a jer jedino tu mogu da budu ono što jesu, kao da sav spoljašnji svet – administraciju, birokratiju, dugove i račune – ostavljaju napolju i dolaze samo kao ljudi, da rade ono što najbolje znaju: da se prepuste.
Identitet u tvojoj muzici nikada nije dekor, već struktura – da li imaš osećaj da publika u regionu zaista čuje te slojeve ili ih tek učimo da slušamo?
Mislim da tek učite da slušate, ali to je dobro – ne možete da me znate, jer ću se svaki put potruditi da me ponovo upoznate.
U vremenu kada se albumi često svode na niz singlova, ti insistiraš na celini – šta za tebe danas znači forma albuma i da li veruješ da publika još ima strpljenja za nju?
Znači da ja nisam ovde zbog sitnog novca, clouta i pesme koja će da se dopadne svima, a ne meni. Ja sam ovde da budem prljavo bogat od svog kataloga koji polako raste, da budem ispunjen publikom koja me sve bolje upoznaje sa svakim albumom koji odsluša i, najvažnije, zato što imam šta da kažem – a to prosto ne može sve da stane u jedan singl.
Na kraju albuma ne deluje kao da dolazi razrešenje, već pre neka vrsta prihvatanja – da li si tokom rada na ovom projektu tražio odgovore ili si naučio da živiš sa pitanjima?
Nisam naučio da živim sa pitanjima i još uvek tražim odgovore. Možda će se neki sami odgonetnuti na mom trećem albumu, a možda će doći nova pitanja – možda je u tome i cela poenta.
Čini se da odbijaš da se uklopiš u postojeće okvire domaće pop scene – da li sebe vidiš kao nekoga ko gradi sopstveni prostor ili kao nekoga ko pokušava da promeni pravila igre?
Sve vreme pokušavam da se uklopim, ali prosto ne ide. Daleko od toga da odbijam – ja sam, pre svega, ljudsko biće koje želi da pripada, ali očigledno nisam dovoljno nešto da sedim za određenim stolom. Zato sam na kraju odlučio da napravim svoj sto, i stolice, i ceo jebeni klub – i svi ste pozvani.
Nakon nastupa u Karmakomi, Dzipsii dolazi u klub Katran u Zagrebu 9. maja.
Foto: Marko Vulević, Luka Stepanović
