Kada je Drake ne tako davno objavio tri albuma gotovo istovremeno – ICEMAN, HABIBTI i Maid of Honour – reakcije su se u prvi mah kretale između zamora i fascinacije. Činilo se da je reč o još jednom primeru hiperprodukcije koja karakteriše streaming eru. Desetak pesama, različiti estetski pravci i osećaj da album više nije zaokružena forma, već beskonačni feed sadržaja. Međutim, kako su se slegli prvi utisci, postalo je jasno da se prava priča možda ne nalazi u muzici samoj, već u industrijskom kontekstu koji ove albume okružuje.
Jer Drakeova trilogija danas se sve manje posmatra kao kreativni triptih, a sve više kao poslovni i pravni manevar.
Poslednjih godinu dana predstavljali su verovatno najnestabilniji period njegove karijere. Sukob sa Kendrickom Lamarom prerastao je granice uobičajenog rap rivalstva i postao kulturni događaj koji je promenio percepciju Drakea kao gotovo nedodirljive figure popularne muzike. Prvi put posle više od decenije, činilo se da kontroli nad narativom izmiče tlo pod nogama. Upravo zato nova trilogija zvuči manje kao pokušaj konsolidacije identiteta nakon javnog udarca.
Najzatvoreniji među njima, ICEMAN, funkcioniše gotovo kao manifest paranoje.
Produkcijski hladan i emocionalno distanciran, album evocira energiju njegovih ranijih projekata iz perioda kada je agresivniji rap izraz bio u prvom planu. Međutim, razlika je u tome što je nekadašnja nesigurnost delovala kao autentično stanje umetnika koji se probija, dok sada zvuči kao reakcija čoveka koji pokušava da očuva poziciju moći. Kritičari su upravo zato često primećivali da Drake više ne repuje iz gladi, već iz potrebe za odbranom.
Sa druge strane, HABIBTI pokušava da vrati emotivnog Drakea.
Onog izvođača koji je početkom 2010-ih redefinisao odnos između introspekcije, R&B senzibiliteta i mainstream rapa. Album koristi bliskoistočne motive, sporije aranžmane i motive usamljenosti, ali reakcije publike pokazale su koliko se promenio odnos prema njegovoj ranjivosti. Ono što je nekada delovalo intimno danas deo publike čita kao pažljivo konstruisan performans emocije. Problem nije nužno u samim pesmama, već u činjenici da Drake već godinama reciklira iste teme. Izolaciju, luksuz, nepoverenje i emotivnu distancu. U jednom trenutku repetitivnost postaje važnija od nostalgije.
Maid of Honour otišao je u potpuno drugom pravcu.
Lakši, melodičniji i otvoreno usmeren ka streaming publici, album podseća na njegove plejlističke projekte poput More Life. Upravo je zbog toga izazvao možda i najviše teorija. Mnogi kritičari i fanovi primetili su da projekat deluje pre svega funkcionalno: kao kolekcija pesama koja postoji da bi generisala prisustvo na platformama, a ne kao album sa jasnom umetničkom idejom. Na internetu su se ubrzo pojavile spekulacije da je čitava trilogija zapravo deo šireg konflikta između Drakea i Universal Music Group-a.
Ta teorija nije nastala bez razloga.
Posle višemesečnih tenzija oko Kendrick Lamar sukoba, Drake je javno pokazao nezadovoljstvo načinom na koji je njegova izdavačka kuća upravljala krizom. Industrijski mediji već mesecima spekulišu o tome da su odnosi između najveće streaming zvezde i kompanije koja je godinama gradila njegovu dominaciju ozbiljno narušeni. U tom kontekstu, tri ogromna albuma objavljena odjednom počela su da se čitaju kao potencijalno ispunjavanje ugovornih obaveza.
Drugim rečima, možda ipak nije slučajno što projekti deluju predugački, rasuti i opterećeni viškom materijala.
Odatle dolazi i poređenje sa Frankom Oceanom, koje se poslednjih meseci neprestano pojavljuje u muzičkim analizama. Frank Ocean je 2016. praktično promenio način na koji se govori o odnosu umetnika i major label sistema kada je objavio Endless kroz Def Jam, da bi manje od jednog dana kasnije nezavisno izbacio Blonde. Industrija je tada taj potez tumačila kao sofisticirani pravni manevar. Def Jam je dobio album koji je Ocean dugovao po ugovoru, dok je umetnik zadržao vlasništvo i punu kontrolu nad projektom koji je zaista smatrao svojim ključnim delom.
Razlika između njih dvojice, međutim, otkriva mnogo o promeni same industrije.
Frank Ocean je slobodu tražio kroz odsustvo – povlačenje i autorsku kontrolu. Drake pokušava suprotno. Njegov odgovor na krizu nije tišina, već hiperprodukcija. On ne beži od sistema, pokušava da ga nadvlada koristeći njegovu sopstvenu logiku. U streaming ekonomiji prisustvo je valuta, a Drake već godinama opstaje upravo zahvaljujući sposobnosti da konstantno okupira digitalni prostor.
U tome se krije možda i najzanimljivija dimenzija ove trilogije. Ona pokazuje umetnika koji više nije ispred kulture kao nekada, ali koji i dalje savršeno razume mehanizme njene distribucije. Zato se danas o Drakeovim albumima govori pitanje funkcije. Da li su to zaista albumi ili instrumenti pregovora? Da li predstavljaju kreativnu fazu ili korporativni manevar? I da li uopšte još postoji razlika između te dve stvari u savremenoj muzičkoj industriji?
Reklo bi se da upravo zbog toga ova trilogija ostavlja utisak nečega nedovršenog. Ne zvuči kao konačna izjava umetnika koji zatvara jedno poglavlje. Zvuči kao dokument procesa koji se još ispisuje – javno, haotično i pod stalnim pritiskom tržišta. Drake, verovali ili ne, nastoji da redefiniše sopstvenu poziciju unutar sistema koji je godinama pomagao da izgradi.
Foto: Instagram (@champagnepapi)
