Počelo je proleće.
Premeštam saksije sa zumbulima po stanu, sa prozora na sto, sa stola na pod, kao da će od ugla pod kojim stoje zavisiti koliko će lepo da cvetaju. Kao da će, ako ih dovoljno dobro namestim, nešto u meni takođe doći na svoje mesto.
Oko mene je samoća.
Ona gusta, tiha, koja se može seći nožem.
I nije neprijatna.
Samo je… prisutna.
Počelo je proleće.
I negde bi logično bilo da sve počinje, da se budi, da se dešava.
Ali, postoje ta neka proleća koja dođu spolja, a unutra ostane sve na pauzi.
Stavljam vodu da provri u onoj staroj šerpi sa crvenim tufnama, istoj onoj u kojoj se supa uvek pravila za više ljudi nego što ih sada ima.
Seckam šargarepu precizno, pedantno, kao da će od toga zavisiti ukus.
Celer, peršun, pa luk — sve ide svojim redom, kao mali ritual koji sam naučila da izvodim bez greške, čak i sada kad nemam za koga.
Pileće meso ubacujem polako, komad po komad. Ispiram svako parče, znate, supa mora biti bistra…
Kao da tim tempom mogu da produžim nešto što ionako traje predugo.
U pozadini svira Beti Jurković, neka stara pesma koju sam pustila više zbog atmosfere nego što je stvarno slušam.
Kuhinja je topla, prozor malo zamagljen, a ja bosa, sa savršeno nalakiranim crvenim noktima, u haljini koja izgleda kao da je napravljena za nečiji pogled, ne za kuvanje. Jedna bretela mi klizne sa ramena, podižem je i ubacujem onih sedam zrna bibera i lovorov list…
I na trenutak, sve izgleda kao scena iz filma.
Kao da će neko ući.
Kao da će me uhvatiti za ruku.
Kao da ćemo zaplesati između šporeta i sudopere.
Ali niko ne ulazi.
I nije da mi to kvari trenutak.
Samo me vrati u stvarnost.
A stvarnost, bar u Beogradu, je postala čudna — puna je ljudi koji izgledaju kao da su negde krenuli, a zapravo nemaju gde.
Vidiš ih u kafićima kako sede preko puta nekoga, nemo zureći u ekran svog telefona.
Na ulici, u žurbi, sa slušalicama koje nisu tu da slušaju muziku, nego da izbegnu razgovor.
U taksiju, u redu, u prolazu — svuda neka vrsta prisustva bez stvarnog kontakta.
Kao da smo svi tu, ali malo pomereni jedni od drugih.
Kao da smo naučili da postojimo jedni pored drugih, ali ne i jedni sa drugima, ponajmanje jedni u drugima…
Supa ključa, ja smanjujem vatru, skidam penu, dodajem so od oka, kao da sam neka žena koja je ceo život znala šta radi.
A onda, naravno, ubacim previše rezanaca.
Zato što ne umem da kuvam za jednu osobu.
Zato što ni u čemu ne umem da budem samo za jednu osobu.
I tako, odjednom, imam supe za tri dana, ili za dvoje, ili za neku verziju života koja se više neće desiti.
Posle toga, kao svaka uredna, stabilna, emocionalno zrela osoba — zalivam cveće.
Menjam vodu lalama i one su zajedno, pobogu pa zamislite jednu lalu u vazi? Tužno, zar ne? Pramen kose mi pada preko nosa, čak i on ne želi da bude sam, pa ga vraćam iza uha, tamo gde i pripada…
Čitam knjigu koju već nedeljama ne pomeram dalje od iste stranice.
Knjiga je o sreći, neko psihološko sranje, koje mi drži pažnju kraće od vremenske prognoze, koja je uvek pogrešna, baš kao i knjige o sreći. Da sreća može da se nauči iz knjige, do sada bih postala magistarka sreće.
Premeštam stvari po stanu kao da će red spolja napraviti red iznutra.
Puštam muziku malo glasnije. Plešem sama.
I to stvarno ume da bude lepo.
Taj mir. Ta kontrola. Ta tišina koja nije nametnuta, nego izabrana.
Imam prijatelje. Imam razgovore. Imam poruke koje stižu.
Imam ljude koji me vole. Decu? Stariji sin živi sa devojkom, srednji je otputovao kod devojke, nedostajala mu je jako. Ćerka je na vikendu kod drugarice. Da, ja imam skoro sve…
I to nije malo.
Ali, ako ćemo baš iskreno — nije ni isto.
Jer prijateljstva te drže.
Ali te ne zagrle uveče bez razloga.
Deca nisu naša zamena za prazninu, oni su naš amanet.
I tu negde se pojavi to pitanje koje svi malo guraju pod tepih:
da li nam je ovo dovoljno?
Da li nam je potreban, neki on ili neka ona? Neko da nas zagrli bez razloga, zapleše sa nama, ili nam podigne onu bretelu na golo rame? I da li mi trebamo njima…
Jer realno, izbor je postao čudan:
ili mir i lepo uređena samoća,
ili nešto što liči na odnos, ali te ostavi praznijom nego što si bila sama.
I onda nije ni čudo što biramo prvo.
Samo što postoji jedan deo o kom ćutimo.
Taj tihi strah,
da se čovek previše navikne.
Da se navikneš na svoj raspored, na svoju tišinu, na to da niko ne dolazi bez najave.
Da ti postane normalno da ne deliš dan.
Da te pomisao na kompromis počne iritirati pre nego što uopšte pokušaš.
I onda više nije pitanje, da li je samoća bolja od poluodnosa.
Naravno da jeste.
I da, doći će momenat kada ćete prestati da konsultujete terapeuta, tarot čitanje, horoskopske predikcije i da se pitate šta sa vama nije u redu. Nećete više očekivati da će vam neko zanosnoj i prelepoj poslati piće za šankom ili vas šarmantno pitati: Zašto tako lepa dama sedi sama?
Naučili ste da nije do vas.
Prestaćete da ulažete sebe u raznorazne surogate Petra Pana. Prestaćete da preslažete tuđe ormane, uređujete enterijere aljkavim nezrelim takozvanim muškarcima ili, još gore, prestaćete da uklanjate tragove vode sa stakla tuš kabine, likovima sa okp sindromom.
Pijancima ćete prestati da budete noćni vozač, a kokainomanima kasnonoćni terapeut. Poruke posle ponoći nećete ni otvoriti, već znate šta piše u njima. Onima kojima ste bili i knjigovođa i notar daćete broj vašeg kog plaćate krvavo za taj posao…
Naučile ste da taj seks koliko god bio fantastičan ipak košta previše.
I ne postavlja se pitanje da li želite da budete sami, već koliko to biti zajedno košta?
Pitanje je nešto drugo:
šta ako se toliko usavršiš u tome,
da budeš sama da ti posle postane teško da budeš sa nekim?
Šta ako ti mir postane zavisnost?
Šta ako ti tišina postane prijatnija od bilo čijeg glasa?
Supa tiho ključa. Skidam ponovo penu sa površine, pažljivo, kao da time čistim i nešto drugo, nešto što nema veze sa hranom.
Sipam sebi u tanjir. Samo jedan. Naslonjena na lakat zurim u bistrinu u tanjiru.
Beti peva Buongiorno Amore.
Da li je supa dobra, ne znam, nema nikoga preko puta mene da mi kaže…
I sve je u redu. Stvarno jeste.
I ne znam da li želim da neko sedne preko puta mene…
I da li bih uopšte znala šta sa tim da se to stvarno desi.
Nisam sigurna da li mi treba neko da me spasava.
Ili mi treba, samo neko ko ne bi poremetio ovo što sam već posložila.
