Rosalia. Isprva smo mislili da je nazovemo nekako drugačije. Nomen est omen. Šta naša mačka ima da poruči svetu? Šta mi putem mačke imamo da poručimo? Slabo šta.
Rosalia ili Ne znam kako smo uzeli mačku.
Najtačnije bi bilo reći baš to. Ne znam. Samo sedam dana od kad sam postala osoba za mačku ili mačija osoba ne osećam se posebno drugačije. Volela bih, tačnije da se ne osećam ali naši razgovori smo drugačiji. Naprimer, malopre me je G. zvao da mi kaže kako je pozvao koleginicu da uđe u naš stan i da pogleda mačku. Goša je navodno najveća mačkarka u kolektivu iako su i kolega P. i direktor A. isto tako cat people ili na našem, mačkari. Odmah je golim okom uočila prisustvo krvi u stolici i rekla kako mačku treba hitno voditi kod veterinara jer je to možda neko stanje od pre, ali isto tako je rekla da je to možda i od stresa. Gošu zamišljam kao strogu i odsečnu, nikada je nisam videla ali sam čula dosta o njoj.
Nelagodno mi je što se to sa mačkom (prisustvo k u s) desilo sada kada ja nisam tu jer – logično – neću biti uključena u rešavanje problema za koji, budući da nikom ne verujem – sumnjam čak i da postoji. Sa druge strane, nije da baš ne verujem Arturu koji je bio da je nahrani, sigurna sam da je bio.
Potrudila sam se da sakrijem što je moguće više gaća na vrhu korpe za veš jer se čovek nikad ne može osetiti opušteno kada mu ulaze u kuću ljudi koje nikad nije ni video. Za to sam malo i sama kriva, jer kad je dobri stari Arti došao da se dogovori to oko mačke, ja sam spavala ili sam se pravila da spavam. U začaranom krugu sam jer ne volim da upoznajem nove ljude, ali onda kad ih ne upoznam nemam poverenja u njih i tako to ide. Gledanje u mačiji posip računa se valjda kao normalno, čak poželjno. Kako verovati ikome?
Da se vratim na početak.
Mislim da imam problem sa donošenjem odluka. Čitala sam nedavno o tome kako majke donose jako puno odluka na dnevnom nivou i zbog toga im pati kreativnost. Moja kreativnost nije ugrožena ali donošenje odluka jeste. Nedavno sam potpuno zaboravila jedan put i slučajno kupila povratnu kartu umesto da nastavim put. Sve moje greške koštaju. Isto tako sam kupila i mačku. Da ne kažem greškom, ali više ispravljanjem greške.
O meni je potrebno znati jedno. Opsednuta sam zdravljem. Naravno to i nije neobično za nekoga sa iskustvom teške bolesti ali isto važi i za pre. Neko bi rekao da sam hipohondar, ali nisam. Kažem to samo zato što sam upoznala prave hipohondre. Oni su na neki način nervozni i uplašeni. Ja ne. Mislim, uglavnom nisam uplašena. Kako to ima veze sa mačkom?
Isto kao i kad sam uzela psa, važno mi je da mačka bude zdrava. Kad kažem zdrava mislim zdrava sad, u prošlosti i u budućnosti. To automatski eliminiše svaku ideju sakupljanja mačaka i kučića sa ulice. Testirani roditelji, redovna zaštita od buva i parazita i naravno – redovne vakcine. To košta. Ishrana košta. Zvučim kao smaračica ali pas i mačka koštaju. I nemam problem s tim. Kada krenu da me napadaju usvoji ne kupuj profili s interneta isto im kažem – ništa vas ne sprečava da kupite psa ili mačku koje usvajate. Testovi, lekovi, hrana i suplementi – ko to plaća? Mislite li da život vašeg ljubimca počinje s vama?
Mače na poklon? Nikako!
Kada mi je M. rekla da G. planira da mi pokloni mače, skoro da sam dobila anksiozni napad. Mače? Zašto mače? Kako ću podneti njegovo odrastanje? Da li sam spremna da u iznajmljenom stanu sa nepreglednim tekstilnim i kožnim oblogama učim mače osnovne životne veštine? Mače, ne nikako! Da mi kuća miriše na urin dok mače prolazi kroz pubertet? O bože, mače! Verovatno bi trebalo da uzmemo neko crno mače da se bar ne vidi na garderobi. Koga lažem? Zašto mu nije dovoljna plišana igračka.
Primetila sam da tih dana G. sve češće govori rečenicu: Šta imaš protiv mačaka? I ja strpljivo ili manje strpljivo odgovaram da nemam ništa protiv i da sam nervno nestabilna osoba koja je protiv životinja i ljudi ali nema trunke karaktera ni za jedne ni druge. Kako ikojoj mački reći ne? Kako postaviti granice? U inat, kao i većina srednjih predatora i mačke i psi su dovoljno pametni da se ulizuju prvo onima koji su ispočetka bili protiv. Mene prvu slome. Možda se zato i čuvam. Zamišljam sebe pojedenu do pola od strane malih slatkih mačaka i pasa. Horderka plus mačići uvek je bila legenda iz kraja.
Mački kažem odlučno – ne
Kada mački kažem ne – u glavi mi je scena iz Greygardens kada sam prvi put čula kako se sive mačke zovu maltezerke. U glavi su mi rakuni koji se skupljaju na hranu za mačke, i pun podrum mačijeg izmeta. Majka koja viče kako neće da plaća iznošenje smeća Republikancima i kuva na rešoičiću u krevetu. Da li G. zna da se krećemo tim stopama ako samo pomisli na mačku? Ne živim u Hamptonsima, ali identifikacija je još vrlo živa.
Kasnije tog dana, M. mi je poslala nekoliko sajtova za usvajanje mačaka. Zečja rupa različitih mačećih oglasa me je do ponoći držala budnom. Pažnju mi je privukla samo jedna malo starija napuštena bengalka ali sam da bih se otreznila do jutra pogledala nekoliko filmova. Taktički, G. mi nije kontrirao a ja sam se sama sa sobom raspravljala i plašila ga kako će nas ovaj mini leopard pojesti dok spavamo, kao što je sigurno pojeo i te prve nesrećnike kod kojih je bio. Naučila sam šta je boja odnosno šara snow lynx mimo svoje slobodne volje.
Mačke i psi su kao kompjuteri.
Mačke i psi su kao kompjuteri. Cena im rapidno opada. Ili raste, u slučaju da pobede na mačijoj ili kučećoj olimpijadi. Ono što većina ljudi koji nemaju ljubimce ne zna je koliko oni koštaju. Hraniti jednu mačku ili psa, ništa je u odnosu na hranjenje čitavog čopora. Zato cene padaju. Zato postoje nevakcinisane ili medicinski netretirane mačke za usvajanje. Mučeni ljudi, finansijski i emotivni robovi tih ljubimaca pokušavaju da izvuku bilo šta dok u isto vreme žele da svoje pažljivo i na pipetu hranjene ljubimce udome kod normalnih ljudi.
Presek ta dva skupa – onih koji bi platili i onih koji su odgovorni nije tako mali. Odgovorni ljudi odgovorni su i prema novcu. No kada sa presek tih skupova ukrsti sa trećim – oni koji još uvek nemaju mačku ili psa – spada na tri i po čoveka. Drugim rečima – ko je hteo ljubimca, već ga ima. Oni koji nemaju verovatno i ne bi bili najbolji vlasnici, a pored toga ljudi koji nemaju ljubimca a platili bi za odraslu mačku ili psa su statistička greška. Ili oni koji su se nedavno preselili.
Tehnički, ja nisam osoba koja nema ljubimca. Ali jesam osoba koja nema ljubimca u Engleskoj. Engleska je u geografskom smislu ostrvo sa veoma karakterističnom klimom. Kakve veze ima klima sa mačkama? Ekosistemi ostrva su možda najosetiljiviji na dolaske s kopna. Engleska ima karantin. I ma koliko oni navodno bili otvoreni – u smislu ljubimaca koji mogu svuda i mogu sve, dolazak kučeta ili mačke iz EU a posebno iz nonEU je pakao. Ljudi koji nemaju kućne ljubimce obično ne misle o tome.
Više o njoj, više o svima nama
Želela sam da pišem više o Rosaliji. Želela sam da pišem o tome kako sam mislila da je sigurno fotomontaža što je ona rođena tako drugačija od svih mačaka koje znam i čuvam. Na jednoj slici koju mi je Anne poslala, Rosalia je živela u kujni u ananasu. Na drugoj je bila kao kraljica na penjalici za mačke u mačećem raju negde nadomak Birminghama. Znala sam da ćemo sigurno u narednih mesec dana saznati zašto je neko odlučio da udomi mačku od pet godina, ali znam isto tako i da su to gluposti. Iako je svima prva pomisao – ko bi ikada ostavio ovog anđela? Trudim se da ne mislim o tome. Jednostavno je. Da se ti ljudi nisu predomislili povodom svojih mogućnosti ja zasigurno ne bih imala mačku. Kažu da treba da se desi nešto.
U mom slučaju, nešto je da izgleda kô carica. Na svakoj čak i potpuno nedostojanstvenoj slici, Rosalia je izgledala kao da sve drži pod kontrolom. Ne znam da li razumete koliko je retko videti životinju koja gospodaru liže ruku ali to ne deluje kao pokoravanje. Nikada ne bih mogla da usvojim životinju koju sažaljevam. Već je dovoljno nabijen neprijatnošću taj odnos u kom joj služim hranu i učim je sitne trikove. U kome je pozivam da se podružimo. Ili nosim kod veterinara. Ne znam da li ljudi znaju koliko su životinje podređene čoveku, sada i zauvek. Svaka cena koju za to plaćamo je mala.
Rosalia je engleskinja, crnogorka ili mađarica?
Smejala sam se i smejem se uvek tati koji Betmenu atribuira tradicionalno poželjne crnogorske epitete. Volim što ne moli. Ili volim što je ovako ponosan. Shvatila sam da sam isto tražila čak i kad sam bila nadomak toga da usvojim trogodišnju bengalku koja bi nas možda ubila na spavanju. Slika nas dvoje koji molimo i dozivamo Rosaliju da izađe iz ormara je to. Otvaranje ormara i Rosalia koja sedi i gleda pravo dok se razvlači lenjo po mojoj crnoj garderobi. Pokušaji da je potkupimo. Puno pokušaja da je potkupimo i da za nijansu promeni dijetu. Trenutno potpuno neuspešni. Rosalia koja šapom, kao rukom izdvaja hranu koju voli od hrane koju treba da voli i jede sporo, sa uživanjem. Prekine sa jelom kad joj se obratiš. Komunicira isključivo na engleskom. Ne podleže instinktima.
Ljudi će doći i proći, neki će reći kako sve radimo pogrešno i kako smo trebali ovo ili ono. Mjaukala je ceo dan koji je provela sa G. Svako od nas ima nekoliko snimaka u kojima pričamo sa Rosalijom. Samoproklamovani poznavaoci mačaka kažu da traži hranu. Iz dosadašnjeg nevelikog iskustva, Rosalia je ravnodušna prema hrani. Ali uživa u razgovoru. Dok smo budni i dok smo tu, gotovo neprekidno priča. Pomislila sam kako divna mačka, nikad me ne budi. Isto tako posle petog uzastopnog dana razgovora s mačkom pomislila sam da ludim. Onda sam se setila da je kod prethodne vlasnice, koja ju je na kraju vratila – živela u ostavi. Zamišljam sebe kako je zaključavam u ostavu. Ljudi su grozni. Ljudi su jednostavno očajni. Puštam da me ta osećanja preplave i prođu.
Rosalia je izašla iz ormara
Rosalia je juče prvi put došla da prespava u sobi, samoinicijativno. Propustila sam taj veliki dan. Tešim se, biće dana. Podsećam G. da sam uzela odlično zdravstveno osiguranje za mačku i da je vodi kod veterinara i proveri sve. Ionako je krajem meseca vreme za novu turu lekova protiv buva. Povremeno mislim da preterujem, onda se čujem sa Anne, bakom koja ju je odgajila i nastavila da brine o njoj onda kada je vraćenja. Pričam o Rouzi kao o bebi. Znam, kupila me je, nisam ja kupila nju.
Rosalia. Isprva smo mislili da je nazovemo nekako drugačije. Nomen est omen. Šta naša mačka ima da poruči svetu? Šta mi putem mačke imamo da poručimo? Slabo šta. G. se zalagao da izgubimo to R, koje njemu oduvek pravi probleme. Ima toliko lepih imena. Ne znam koje bi moglo biti njeno. Prvi put se mazila kad je na radiju bila pesma Perla, i engleska Rose je postala Rosalia ili mađarsko: Roszalia. Od danas zvanično registrovana kao prvo zajedničko nešto što imam sa G. Naša mala tročlana porodica, registrovana u felinološkom savezu. Osigurana. I to je nešto.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Ilustracija: Journal, korišćena foto Ema Bednarž, ljubaznošću autorke
