Još jedna od društvenih veština koje sam pokupila usput. Biti hrabra kad treba priznati neuspeh, i da nisi u pravu, biti više zahvalna i gledati na lepšu stranu, čak i kada je sve potpuno beznadežno.
Ništa posebno. To sam najčešće odgovarala kada bi me neko pitao šta se dogodilo prošle godine. Lagala sam sasvim nenamerno. U stvari tako se uvek desi kada fokusirani na jedno, što ne ide, gubimo iz vida sve ono drugo što je bilo lepo i uspešno. U međuvremenu.
Pre nekog vremena sam odlučila da napustim Twitter, jednostavno jer je postao izvor sadržaja koji me svakodnevno poremete. Baš nekako u to vreme, počela sam aktivno da tražim i da delim sadržaje koji me ispunjavaju energijom i motivacijom. Nekada to može biti samo mače koje se kotrlja a nekada je priča o uspehu, ili neuspehu, ispričana tako da osetim da nisam sama u svakodnevnim poduhvatima. Jedno je sigurno, potrebno mi je bilo da svakodnevno sagledavam drugačije perspektive. Da biram reči kojima se izlažem, jer reči deluju.
Moja biografija
S vremena na vreme, zbog posla ili nekog novog događaja u kome učestvujem, moram da napišem ili upotpunim svoju biografiju. To su trenuci samospoznaje. Umesto da se baš tada osetim bolje ili potpunije, veoma često osetim disocijaciju. Ta osoba, o kojoj pišem, kao i junakinja Rekonstrukcije, postaje mi potpuno nepoznata i daleka. Pitam se kako je mogla, kako je stigla sve to. Meni se čini da sam po ceo dan samo spavala. Tako mi se čini moj život, bez ikakvih doživljaja. Ništa posebno.
Prilikom nedavnog boravka u Somersetu, sa drugom sam se setila našeg davnog manifesta za agenciju koja će pružati naše zajedničke ekspertize ali će biti veoma iskrena prema klijentima. Naš moto tada je bio svaki posao je s..e upravo zato što nikako da nam svima postane jasno da i oni koje stalno za nešto pitamo, više vole da sede sa prijateljima uz čašu vina i uživaju. Ne da rade. Možda bih sada redigovala malo taj moto i rekla – svaki posao je – posao. I stoga ne treba previše očekivati. Posao nam ne može vratiti izgubljeno samopouzdanje, podariti ljubav ili nežni zagrljaj, odmor umesto umora.
Neuspeh kao lajtmotiv 2025. godine
Prethodna, 2025. godina ostaje mi u senci neuspešne rekonstrukcije, skupljanja novca za renoviranje, od kog sam uspela da promenim samo klima uređaj. Obeležena mi je kao stare pločice u kupatilu i kao vodokotlić koji ne radi. Kao sramota koju ne osećam dovoljno da bi promenila prioritete.
Stalno zaboravljam, da će 2025. verovatno uvek biti slavljena kao godina sklapanja braka (moj deda je koristio uvek ovu pravednu definiciju). Godina u kojoj sam organizovala čak dva venčanja, nekoliko putovanja i nastavila da učim.
Neuspeh rekonstrukcije, pomračio je činjenicu da sam u Francuskoj pohađala C1 ali i mnogo važnije – da sam progovorila o veoma teškim temama. Učestvovala u debatama o zadržavanju svog akcenta u stranom jeziku i o kaznama za maloletnike, što mi je bilo skroz neverovatno. Posebno kada sam tokom 2023 molila službenika francuskog kulturnog centra da me ne upisuje na A1, jer ne mogu više podneti da počinjem sve ispočetka. Dve godine do A2 do C1, nije loše.
Neuspeh je uvek i stalno fokus, kamenčić u cipeli
Neuspeh planova na koje sam bila fokusirana, isto tako mi je zamaglio činjenicu da sam u aprilu upisala još jedan fakultet, da bih u novoj zemlji imala bolju polaznu osnovu. Iako imam četrdeset dve godine, pisala sam motivaciono pismo i prilagala dokumente kao i studenti od dvadeset jednu. Isto tako sam upitala za stipendiju i dobila je, zarađujući kako znam i umem za ostatak školarine.
Da li je to neuspeh ili uspeh tamo gde nisam mogla da ga zamislim? Na konferenciji na koju sam došla skoro pa slučajno, upoznala sam profesore koji će mi kasnije promeniti život. Već u septembru sam išla na razgovor za prvi posao u Britaniji i dobila ga. Naravno, imati posao nije dovoljno da se počne zarađivati, saznaću tek kasnije, ali prve stepenike sam prošla u bunilu novog.
I čekanje…
Kada me neko pita, kako mi je prošla 2025. godina rekla bih u čekanju. I istina je – čekala sam vizu. Ispostaviće se da nikako nisam mogla da dokažem trajnost veze u kojoj smo oboje finansijski nezavisni i nemamo zajedničke dugove. To će mi biti motiv za promenu zakona. Isto tako, proučavanje imigracionih politika, pisanje žalbi i na koncu – posete advokatima, zainteresovaće me za pravo EU. Na kraju krajeva, pomoćiće mi kada na kraju godine budem učila sasvim drugi pravni sistem od onog koji sam poznavala. To ništa nisam mogla da pretpostavim.
Na seminaru koji smo organizovali u Vrnjačkoj Banji za saradnike iz celog regiona – saznaću da je put kojim sam vodila organizaciju (dok sam bila ubeđena da se ne dešava ništa), put koji je u poslednjih tri godine dosegao rezultate deset i dvadeset puta veće nego što je bilo zamišljeno. U mojoj glavi, sve je to teklo svojim tokom i ja baš ništa nisam radila, povremeno sam i zaboravljala na organizaciju. Jedan mali neuspeh, a desilo se suprotno – veliki uspeh. I sve besane noći fundrisinga, pisanja projekata, raspoređivanja obaveza i na kraju izveštaja. Sve sam ih napisala, a opet tako lako zaboravila.
Prelako zaboravljam uspehe
Zaboravila sam i priče koje sam napisala i objavila, kao i naučne radove. Zaboravila sam i ogroman broj onih koje sam pročitala i preslušala a koje žive u meni. Zaboravila sam neodgovorena pisma agentima i intervjue na listi najčitanijih. Zaboravila sam koliko sam kilometara prešla i kako sam otvarala laptom svuda gde sam stigla, noseći ranac umesto damske tašnice. Ni sama ne znam kako sam uradila sve predispitne obaveze i položila ispite. Sećam se vina i lepe hrane, kao da sam cele godine samo uživala. Ništa se drugo ne sećam.
Da pravim nekakvu listu svega lepog što se desilo u prošloj godini, ona bi mi pomogla da se osećam motivisano i ispunjeno. Preselila sam se u Englesku. Stekla sam nove prijatelje, i uradila mnogo toga vrednog divljenja. Svakako sam činila i ono na šta nisam ponosna – ali sam se uredno za to i izvinila. Još jedna od društvenih veština koje sam pokupila usput. Biti hrabra kad treba priznati da nisi u pravu, biti više zahvalna i gledati na lepšu stranu, čak i kada je sve potpuno beznadežno. Jer nada je možda jedino što treba čuvati. A pamtiti moram više i potpunije. I zapisivati.
P.S. Neuspeh rekonstrukcije i drugi mali uspesi je poslednja, pedeseta priča u okviru serije kolumni Rekonstrukcija. Narednu seriju Loš engleski (Broken English) u isto vreme svakog ponedeljka možete čitati u okviru bloga marijaratkovic.substack.com. Prethodne serijale Drugarice i Srećna porodica, dostupne su na Journalu, a nadamo se, nekada i u štampanoj formi.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Ilustracija: Journal, korišćena foto Ema Bednarž, ljubaznošću autorke
