Rekonstrukcija Marije Ratković: Dok čekam

Ponedeljak, 01. decembra 2025.

Dok čekam uvek mislim da me nikad neće prozvati. Svi su završili pre mene. Ostala sam jedina. Dok čekam mislim kako sam sigurno na pogrešnom mestu.

Sistematski pregled u domu zdravlja je jedna od retkih prilika za koju sam zamolila G. da me doveze u Penryn. Stvari ne idu baš kao što sam se nadala. Umesto da mi omoguće da se pregledam u domu na kampusu, poslali su me u obližnji gradić. Do tog gradića ne vozi direktan prevoz nego bih morala da idem do centra okruga i do tamo, što je zaobilaženje slično prevozu 50 u Beogradu.

Živi semafor

Dok se vozimo na ulicama primećujem ljude žive semafore pored radova na putu. Čovek drži zeleno Go ili crveno Stop kako bi se vozila smenjivala na uskom delu puta nastalom od radova. Prolazimo jedinu pravoslavnu crkvu, kada mi na to skrene pažnju, upitam G. da li je blizu i park prirode u kom smo jednom bili. (Možda smo dugo zajedno pa znam koje su sve priče na kom putu.) Taj park sam zapamtila jer je u njemu napuštena fabrika dinamita za rudnik, napuštena je posle eskplozije. Sam park deluje prelepo ali priroda krije tajnu o eksploziji. Sećam ga se i po tome što sam iz jednog kanala izlazila četvoronoške a onda su me sreli ljudi koji dostojanstveno u gumenim čizmama šetaju psa putem na koji sam ispala kaljava. Nikad od mene dama.

Iako to nisam tražila, G. mi objašnjava da ću kada dođem na kliniku, odnosno dom zdravlja morati da uzmem broj. Potpuno sam smirena ali razumem da je moje pitanje Da li si već nekad vadio krv? drsko. Drsko je zbog toga što mi je muka da mi se objašnjavaju jednostavne stvari kao što je uzmite svoj broj i sedite u čekaonicu. Komplikovanije stvari kao zašto vadim krv za proveru insulinske rezistencije u 2:45 a ne u sedam ujutro, on ne zna da mi objasni.

Whazzyobtdat

U epizodi nisam razumela danas je birth date. Žena, ili devojčica rekla bih, koja radi na šalteru a sedi negde u dubini te šalter sobe i dovikuje se sa pacijentima, rekla je whazzyobtdat. Spremna da ne razumem kasirke, šalterske službenike i osoblje svake vrste uvežbala sam da uljudno pitam da mi ponovi šta želi od mene, posle neprijatno duge pauze koja usledi nakon njenog pitanja. Odlučila sam da u novoj godini više i istrajnije praktikujem pasivnu agresiju. Nakon što me je unela u sistem odlazim da čekam. Drugaricama sam obećala da ću javiti kako izgleda pregled i već pišem poruke.

Oko mene su naravno samo penzioneri. Cornwall je ionako poznat kao penzionersko okupljalište, odnosno regija sa najstarijim stanovništvom u UK. Kada sam pričala sa jednom engleskinjom koju sam upoznala u školi francuskog u Nici, ona mi je bez okolišanja rekla – Šta ćeš tamo? Rekla sam da i ja želim miran život u prirodi.

Šta ću ja ovde, stvarno?

To nije sasvim tačno, jer želim miran život i rejv nedeljom ali za pisanje je miran život esencijalan. Mislim o tome kako uređujem tri knjige i pišem jednu, plus doktorat i ceo ispitni rok i kako bi me ubilo da sam sada u nekakvom velegradu. Dok su penzioneri oko mene, mislim kako su oni bogati. Tom mišlju me je zarazila S. na jednom rođendanu u Londonu kada mi je rekla da siromašne neću nilad videti jer oni umiru od gladi i hladnoće u kućama bez gasa daleko od očiju javnosti. Kada primetim Barbour ogrtač kod jedne gospođe intenzivno mislim o koliko ko ima novca, ne uopšteno nego ovde u čekaonici.

Levo od mene je polica sa knjigama, uglavnom šund literatura za koju ću kasnije saznati da je ljudi donose a i da ostavljaju novac za nju. Naporno mi je koliko se svuda za nešto traži novac. U crkvi, u domu zdravlja. Razmišljam kako je to u zemlji iz koje dolazim tabu, valjda se računa da ljudi treba sami da imaju savest. Ne znam šta mislim o tome.

Dok čekam na ekranu se vrte razni poučni video klipovi:

• Skrining testiranje grlića materice obavljaju naše sestre

• Polenska alergija

• Aktivan život

• Ledeni breg opšte prakse i sav posao koji ne vidite da obavljamo

• Nagrade koje je naš dom zdravlja dobio

• Nordijsko hodanje – prijavite se u obližnji klub

• Zatražite pratnju pri medicinskim pregledima

• Služba za negu – naša usluga nege

• Preko 40 godina obavezno je merenje krvnog pritiska

• Trudnoća, šta od kada saznate za pozitivan test

• Otkažite termin koji vam nije potreban da bi drugi došli na red

• Reciklirajte korišćene inhalatore

• Vežbe disanja – prijavite se u obližnji klub

• Mi volimo da komuniciramo putem SMS-a i e-maila

• Kućna nega – šta sve uključuje

• Knjige – donesite nam knjige

• Zajednica, prijateljstvo, gubitak, žalovanje – prijavite se u obližnji klub

• „Friends and Family“ test (anketa o zadovoljstvu pacijenata)

• Recikliranje injekcija i penova za insulin

• Obnovljivi recepti – bez odlaska kod lekara

• Vraćanje lekova koji vam nisu potrebni, nećete valjda da ih čuvate za uspomenu?

• Šetnja i razgovor – prijavite se u obližnji klub

• Podrška dojenju

• Izolacija starije populacije – ozbiljan problem

• Da li čuvate neiskorišćene lekove iz sentimentalnih razloga?

• Pitate se zašto ne možete da vidite svog doktora? Primarna zdravstvena zaštita je u rasulu.

• Onlajn klinika je tu za vas, naučite da je koristite

• Upoznajte naše lekare opšte prakse

• Manje zdravstvene tegobe

Dok čekam uvek mislim da me nikad neće prozvati. Svi su završili pre mene. Čak i oni koji su došli posle. Ostala sam jedina. Dok čekam mislim kako sam sigurno na pogrešnom mestu. Isto mislim da je to zato što nemam englesko ime i prezime. Na panou ispred mene piše velikim slovima ako čekate više od dvadeset minuta proverite da li uopšte imate zakazano. Odgovor na sve moje strepnje. Da li uopšte imam zakazano danas? Ili ovde? Ili u ovo vreme. Sistem ne može ne biti u pravu.

Dok čekam uvek mogu i da se požalim što čekam

Odem do šaltera da proverim. Kažem da čekam dvadesetpet minuta pa ono, samo da proverim da li je sve u redu. Opet prolazimo birthdate deo. Vraćam se mirno na mesto a onda dolazi po mene Z. koja je isto devojčica kao i ona druga deca na šalteru. Kad kažem devojčica ne kažem to zato što mislim da su sve mlade devojke devojčice nego zato što imaju oko šesnaest godina. Isto tako dodeljen mi je lekar koji radi tek dva meseca.

Lekara još nisam videla, jer mi komuniciramo online preko aplikacije, kao što video kaže oni preferiraju email i sms. Isto tako video kaže da je sistem u rasulu. Da se ulaže 660 miliona manje od 2019. godine, a lekari se dugo školuju i neće da rade u domovima zdravlja. Sve više i više je pacijenata sa hroničnim bolestima. Mislim o sličnostima sa Srbijom. Mislim kako ljudi biraju da umru, a da ne opterete sistem.

Sistemsko opterećenje

Baš zato sam tu. Kao sistemsko opterećenje. Platila sam unapred tri godine osiguranja što ni jedan čovek bilo gde u svetu ne radi. Osim imigranata. Danas sam tu za jedno nešto. Regularni sistematski pregled. Strpljivo čekam. Kada se Z. konačno pojavi kažem da sam eto još tu ali da pregled kasni 35 minuta a da sam ja radno stanovništvo koje ceni preciznost. Izvinjava se ali kažem joj da nema potrebe da se izvinjava u ime sistema.

Tu su samo njih dve, dve medicinske sestre. Starija ne radi ništa, u stvari – ona nadgleda Z. Dok mi Z. vadi krv, A. joj govori svaku sitnicu i Z. naravno da pogreši dok mi vezuje gumu oko ruke. Niko ne voli nadzor, mislim za sebe. Mere mi visinu i težinu, puls i pritisak. Pitam ih da unesu napomenu da sam pre ovog testa doručkovala i ručala, kratko razgovaramo o testu glikemijskog hemoglobina koji se i u Engleskoj zove “tromesečni šećer”. Pričamo o prevenciji raka dojke i upućuju me na Mermaid centar ali to znam i od pre. Sistematski traje nešto više od sedam minuta.

Dok čekam šta je sledeće, mislim kako je sigurno trebalo da traje duže

Kada sednem u kola i konačno krenemo stiže mi poruka da neki od narednih dana prođem i dostavim urin. Još jedna avantura. Pitam se kako se to ovde radi. Kako su Z i A zaboravile da mi daju bočice, sada tražim mesto gde se to kupuje. Apoteke nisu na svakom ćošku kao kod nas. Obične stvari me izluđuju, iako se to ne bi reklo po mom niskom pritisku i sporom pulsu. Budi kao reka. Mirna sam kao bilo pokojnika što kaže onaj pesnik.

Rezultati će biti online. Prepričani za obične smrtnike. Nema nigde komšinice Slavice da rastumači zašto je nivo bazofila važan i kako malo leukocita nije ništa. Zašto svako u zemlji iz koje dolazim zna šta je CRP a ovde niko? Kako oni žive bez CRP i nivoa holesterola? Nedostaje mi guglanje rezultata, nedostaje mi da na AI postavim svaki izveštaj. Ne znam zašto mi to nedostaje ali eto tako je. Dolazim kući i posle dugo sedim u mraku, umotana u ćebe. Sve je tako drugačije.

Piše: Marija Ratkovic

Journal.rs