Journal #trendspotting: Ima li
života posle mode?

Prošlogodišnja nezapamćena pometnja u vrhovima najvećih modnih kuća nije donela samo početak veoma dugog niza novih kreativnih pravaca, već i listu dizajnera koji su manje ili više prerano napustili brendove za koje su radili. Daleko od reflektora, bez anksioznosti zbog prekog suda specijalizovanih medija i društvenih mreža, mnogi od njih odlučili su da slobodno vreme ispune na najrazličitije načine.

Kada bi Sabato De Sarno morao da sažme proteklu godinu u jednu ideju, to bi verovatno bio – dar vremena. Nakon kratkog, ali intenzivno posmatranog mandata kreativnog direktora Guccija – gde njegova suzdržana estetika nije uspela da ostvari snažan komercijalni uspeh u trenutku šire krize luksuznog sektora – počeo je da se kreće kroz svetove dizajna i umetnosti novim, promišljenijim tempom. Možda je to njegov način da se nežno suprotstavi tendenciji modne industrije da nečiju karijeru svede na poslednji naslov u medijima.

„Bio sam tamo 19 meseci“, rekao je o Gucciju, „ali u modi radim već 23 godine.“

Njegov odlazak, koji je kuća objavila u februaru 2025, došao je iznenada i mnoge zatekao nespremne. Ali otkako je napustio Gucci, nije mirovao: od saradnje sa jednom milanskom inicijativom tokom Pride meseca na predstavljanju filma „Il Capitone“ napuljske rediteljke Camille Salvatore, do stvaranja knjige „Napoli Infinita“, posvećene njegovom rodnom Napulju kroz radove više od 35 savremenih umetnika. Sada, tokom Milan Design Week-a, kurira izložbu „INSIEME“, koja okuplja dvanaest italijanskih zanatskih kompanija – od staklara i keramičara do tkalaca i kamenorezaca – sa ciljem da učini vidljivim ono što obično ostaje skriveno: sam proces stvaranja.

Sa više prostora za disanje, De Sarno je počeo ponovo da preispituje sopstvene instinkte, da razume šta ga zaista uzbuđuje i zašto. Čak se promenio i njegov odnos prema umetnosti. „Oduvek sam bio strastven prema njoj“, rekao je, „ali sam shvatio da su mnogi moji izbori bili estetski. Sada imam vremena da proučavam. Kada odem na izložbu, ne provedem tamo samo 20 minuta pa odem. Ostajem.“

Slično rezonuje i Kris Van Assche.

Otkako je 2021. napustio mesto kreativnog direktora Berlutija, belgijski dizajner radio je na različitim saradnjama, kreirao liniju nameštaja za dom, posvetio se predavanju i objavio knjigu koja prati njegovu karijeru. „Osećam se srećno što sam mogao da realizujem veoma različite projekte, što sam imao vremena da naučim nove stvari i da steknem potrebnu distancu kako bih sagledao sopstveno nasleđe. Ali nedostaje mi i rad sa timovima i građenje siluete iz sezone u sezonu. Ako se ukaže prava prilika, neću oklevati da odgovorim na poziv“, rekao je za GQ Italia.

Nakon što je svoje sledbenike ostavio bez vođstva u Celineu, Hedi Slimane je odlučio da katalogizuje fotografije i video-zapise svojih starih kolekcija, postavljajući sve na svoj lični sajt. Neobičan hobi, ali sasvim u skladu sa njegovim karakterom. A tu su i Luke i Lucie Meier, bivši kreativni direktori Jil Sander, koji su u centru mentorskog projekta sa Polimodom fokusiranog na „prenošenje znanja“, kako stoji u saopštenju za medije. Dok su neki dizajneri odlučili da se posvete umetničkim i kreativnim projektima izvan frenetičnog mehura mode, drugi su svoj angažman usmerili ka mirnijim obalama.

I druga velika imena kao što su Kim Jones i Francesco Risso odlučila su da svoje napore usmere ka projektima koji funkcionišu izvan klasičnog modnog sistema. Bez revija, sa manje pritiska i, koliko možemo da pretpostavimo, sa manje rigoroznim rokovima. Možda je to samo moj utisak, ali poslednjih godina počeli smo da posmatramo kreativne direktore očima onih koji zahtevaju, koji žele da ih vide kako rade ono što je u njihovoj glavi „ispravno“, ne uzimajući u obzir brojne druge faktore.

Moda je sveobuhvatna, višeslojna i proždiruća stvar, i kada se iz nje, iz bilo kog razloga, čovek udalji – bilo na kratko ili zauvek – čini se da ona i dalje pulsira negde ispod površine. Pa ipak, neka od najvećih imena mode dvadesetog veka su ovaj uzbudljivi ekosistem glamura napustili, čini se, nikad ne osvrćući se za sobom.

Mislim najpre na Christiana Lacroixa, vrhovnog poglavara ekscentričnih osamdesetih, koji je 2009. napustio svoju kuću i posvetio se scenografiji za pozorište.

Helmut Lang, čovek koji je definisao minilmalizam devedesetih, a potom 2005. napustio svoj brend kako bi se posvetio umetnosti. Ili Rifata Ozbeka, čiji je dizajnerski rad obeležio i osamdesete i devedesete, pre nego što je svoj ogroman talenat prebacio na enterijere, uključujući i Maxime’s, privatni klub Robina Birleyja na Menhetnu. Francisco Costa ostavio je iza sebe 13 godina rada u Calvin Kleinu kako bi pokrenuo sopstvenu, izuzetno uspešnu održivu beauty liniju Costa Brazil; i spisak se nastavlja.

U novembru 2022. godine, kompanija Estée Lauder, partner Toma Forda u uspešnom biznisu sa parfemima i kozmetikom od osnivanja te divizije 2005. godine, objavila je akviziciju celokupnog Tom Ford portfolia za ukupno 2,8 milijardi dolara. Potpis na tom ugovoru ga je učiniča vanredno bogatim i ujedno formalizovača kraj njegove neviđene karijere u luksuznom segmentu mode i lepote. Na pitanje zašto je prodao svoju kompaniju, Fordov odgovor je bio: smrt supruga Richarda Buckleya.

Ford i modni novinar upoznali su se u liftu nakon jedne modne revije 1986. godine. Ljubav se desila, kako bi Ford poetski rekao, pre nego što je lift stigao do prizemlja. Bili su zajedno 35 godina i od čega devet u braku, sve do Bucklyjeve smrti u septembru 2021. godine, nakon komplikacija proisteklih od ranijeg tretmana raka.

Angažman u Gucciju je stvar legende – tolike da je našao mesto i u filmu Ridleya Scotta „House of Gucci“.

Iako će mnogi reći da je modu ostavio na cedilu kad joj je bio najpotrebniji, u vreme kada niko nije siguran da da li je statusni simbol Birkinka ili Balenciaga patike, njegov raskid sa industrijom koja ga je učinila idolom deluje prirodno i logično. „Posle 35 godina rekao sve što sam mogao svojom modom. Važno je znati kada treba da siđeš sa bine. Moda je igrica za mladog čoveka. To je svet ljudi od 30 do možda 50 godina. Mislim da određene profesije postaju bolje kako stare. Mislim da pisci ponekad imaju perspektivu koja dolazi s godinama. Arhitekte, iz nekog razloga, zaista postaju bolje što su starije. Dizajneri retko menjaju svet mode sa 62. Ja sam to učinio sa 35, možda do 45-e.“

Kada se Dries van Noten 2024. povukao iz brenda koji je negovao gotovo 40 godina, odmah je započeo sasvim drugačiji život (On i njegov suprug Patrick Vangheluwe i dalje nadgledaju prodavnice) .Kada su tek gradili svoj brend, živeli su u Antverpenu, praktično iznad radnje, radeći svaki bogovetni sat. Nekoliko godina kasnije pronašli su očaravajuću seosku kuću iz 1840-ih sa kolonadama i oko 60 jutara zemlje blizu Liera, koja je postala drugi deo njihovog života, dok su je uređivali (uz pomoć Gerta Voorjansa) i pretvarali u vrtove (uz Pieta Oudolfa i Erika Dhonta, između ostalih čarobnjaka pejzaža).

U poslednje vreme, međutim, istraživali su Veneciju, koja je postala i mesto njihovog novog doma i sedište njihove fondacije. Preuzeli su stan pokojne dizajnerke i kolekcionarke Victorije Press, mesto srebrnkaste magije u istorijskoj palati koja gleda na široki kanal ispod. „Obožavali smo Veneciju – zaista je fantastičan grad za život, a i veoma zanimljiv, jer imate svu umetnost, sve izložbe i bijenala.“ Inspirisani time, počeli su da traže prostor koji neće biti „ni prevelik, ni previše dekorisan – i onda smo pronašli ogromnu palatu i zaljubili se!“ Kupili su Palazzo Pisani Moretta iz 15. veka, sa enterijerom iz 1730-ih, kako bi u njemu smestili Fondazione Dries Van Noten.

Ponekad se život toliko suštinski promeni da nova kreativna ili modna karijera postane gotovo nevažna tema. Christopher Bailey izgradio je impresivnu karijeru radeći gotovo manijački za Donna Karan u Njujorku, zatim Gucci (u Milanu, gde je godinama živeo po hotelima) i na kraju Burberry. Christopher i njegov suprug, glumac Simon Woods, dobili su ćerku Iris (ubrzo je stigla i druga ćerka, Nell), a Woods je napustio posao kako bi se brinuo o detetu. U to vreme Bailey nije bio samo kreativni direktor Burberryja već i njegov predsednik, nakon odlaska CEO-a Angele Ahrendts 2014. Burberry je bio javna kompanija, a količina posla bila je, jednom rečju, preterana.

„Potpuno sam voleo svoj život u Burberryju – posebno energiju rada u timu i saradnju sa ljudima kojima sam se divio, koje sam voleo i koji su me inspirisali“, ali istovremeno, „bio sam spreman da otkrijem ko sam van profesionalnog života. Imao sam veoma snažnu emocionalnu želju da budem otac koji je zaista prisutan – mada moram da priznam da sam bio u neverovatno privilegovanoj poziciji da to mogu sebi da priuštim“, dodaje. Kada je konačno uspeo da se oslobodi Burberry-ja, Woods se odmah intenzivno vratio poslu, dok je Bailey potpuno uronio u život oca. „Osećao sam se toliko ispunjeno“, kaže, „životom koji sam izabrao sa devojčicama.“

Na primer, jesmo li sigurni da dizajneri, nakon rada unutar ogromnih proizvodnih mašina čiji su često postajali žrtveni jarci, zaista žele ponovo da se bace u vatru? I dalje, prestaje li kreativni direktor da bude to što jeste onog trenutka kada napusti veliku modnu kuću? Da li tada na neki način gubi naše poštovanje ili slobodu da samostalno odlučuje o svojoj profesionalnoj budućnosti? Ako danas moramo da se pomirimo s idejom da neki veliki dizajneri možda više nikada neće kročiti na modnu pistu, krivica sigurno nije njihova, već svega onoga što je izgrađeno oko njih: od nagađanja ko će biti sledeći kreativni direktor, koje je modu pretvorilo u kafanski trač, do svih onih mehanizama koji su fast fashion pretvorili u pravog konkurenta luksuznom tržištu.

„Danas se sve vrti oko proizvoda, dok se ono što stoji iza njega često zanemaruje. Živimo u trenutku kojim dominiraju slike, gde brzina deluje važnije od svega ostalog. Ali mene hype ne zanima. Mene zanima kako se stvari prave.“

Foto: Profimedia, Instagram (@kris_van_assche, @sabato.desarno)