Subota je, 23:22.
Napolju grad pulsira, treperi, zove. Taksiji prolaze puni, vrata se otvaraju, čaše se sudaraju, neko nekome spušta ruku na leđa kao da tu pripada. Ja sam kod kuće.
Telefon je pored mene. Ne svetli.
I nije tišina problem, ona mi prija…
Problem je što znam koliko je malo trebalo da ne bude ovako.
Jedna poruka koja ne zvuči kao usputna.
Jedno vidimo se večeras koje ne ostavlja prostor da se izvučeš. Jedno kako ti je prošao dan? ili mislim na tebe, jedva čekam da te vidim.
Jedna odluka da neko hoće — i da to pokaže.
Ali, nije stigla.
I u tom nije stigla stane čitava istina današnjih odnosa. Ta istina nije bolna, nije otrežnjujuća, niti bilo kakva vrsta epifanije. Ona je samo potvrda onoga šta odavno znam, čega sam se nekada davno plašila, a sada mi je zabrinjavajuće smešna… Shvatila sam šta je nestalo.
Ne nedostatak vremena.
Ne nesporazum.
Ne pogrešan trenutak.
Nego odsustvo volje…
Postoji nešto u ovom gradu, što je nekada ličilo na ljubav. Ne na onu veliku, filmsku, već onu svakodnevnu — sitnu, upornu, koja se vidi u tome kako neko dolazi po tebe, kako bira mesto, kako pamti šta voliš. Nekada si u Beogradu mogao da prepoznaš muškarca koji se trudi. Nije morao da bude savršen, ali je znao šta želi — i znao je da to pokaže.
Danas, kao da je želja postala nepristojna.
Danas je dovoljno da postoji.
Da se javi.
Dovoljno je da ne nestane odmah.
Samo da se pojavi — bez plana, bez ideje, bez ičega što liči na trud.
I nekako smo pristali na to. Na minimum koji se prodaje kao maksimum.
Ljubav sa Temua.
Moj grad je i dalje pun mesta, svetla, ljudi, opcija. Ima gde da se ode, šta da se vidi, kako da se osvoji. Ali, više niko ne osvaja. Sve se svelo na hajmo do mene ili smisli nešto, kao da je inicijativa postala teret, a ne želja. Tužno, zar ne?
I onda kreću te male, tihe igre.
Poruke koje se namerno odlažu da ne deluješ zainteresovano.
Seen koji treba da pokaže neku umišljenu moć.
Hladnoća kao taktika, a nezainteresovanost kao valuta.
I svi to znaju. I svi to rade. I svi igraju istu igru.
A ja se sećam.
One sekunde kada je poljubac značio nešto. Tog savršenog momenta predavanja. Obuzimajućeg osećaja sreće i klepeta krila leptirića po stomaku. Prevrtanja po krevetu i očekivanja jutarnjeg poziva, i onog maznog sanjivog: Halo, već mi nedostaješ.
Sećam se kako izgleda kada neko hoće. Ne savršeno — nego stvarno.
Kako izgleda poruka koja ne kalkuliše.
Kako izgleda plan koji nije šta ćemo, nego vodim te.
Sećam se i sebe kako sam jednom sedela preko puta nekoga i u jednom trenutku shvatila da on…
Nije zauzet. Nije zbunjen. Nije takav, samo ne ume. Fali mu samo ono malo sigurnosti, ono malo hrabrosti, ono malo MUŠKOSTI. Jer, koliko se sećamo, muškarci se trude?
I to je možda najtiša, ali najglasnija istina današnjih odnosa.
Ljudi nisu izgubili sposobnost da vole.
Samo su izgubili volju da se potrude.
Lakše je biti poluprisutan, dati malo, pa ostaviti prostora da se izvučeš.
Lakše je držati nekoga na pola, nego stati iza sebe do kraja.
I pre svega, lakše je verovati u čuda, nego imati muda. A, čuda se ne dešavaju, ona se stvaraju. Nekima je najjači mišić biceps, nekima mozak, ali onima koji su i jedno i drugo ulenjili ne preostaje ništa. Ostaje im samo divljenje iz daleka i nada da čuda zaista postoje. Ostaju nadajući se da će nekada smisliti pilulu za mršavljenje, sprej od kog raste kosa i verovatno ljubav koja se desila u supermarketu, na polici sa natpisom ljubav na rasprodaji.
I tu negde počinje ta emotivna apatija.
Iz straha da ne ostanemo sami, mi OSTAJEMO SAMI?
Divimo se tuđim ljubavima iz daleka, kao savršenim telima fitnes modela, a znamo da za to treba mnogo truda, odricanja i ulaganja…
Svi samo… ostaju tu negde između.
Između poruke i ćutanja.
Između želje i nezainteresovanosti.
Između moglo bi i nije bitno.
U tom tihom pristajanju na ništa, izgubio se jedan važan trenutak — trenutak osvajanja.
Onaj momenat kada neko želi da te impresionira.
Kada razmišlja šta će reći, gde će te odvesti, kako će te pogledati.
Kada postoji uzbuđenje jer postoji namera.
Nije nestala ljubav. Nestao je trud.
I možda je najiskrenije pitanje koje možemo sebi da postavimo — nije zašto se oni ne trude, nego zašto mi pristajemo na to.
Zašto smo naučili da nam je dovoljno da se neko pojavi, umesto da se potrudi?
Kako smo počeli da cenimo dostupnost više od želje?
Ko nas je slagao da je nezainteresovanost znak vrednosti?
I možda je došlo vreme da prestanemo da pravdamo.
Da prestanemo da objašnjavamo tuđe minimume kao dubine.
Da prevodimo nečiju nezainteresovanost u on je samo nesiguran.
Ili da tražimo razloge za nečije odsustvo truda, dok mi sedimo kod kuće čekajući da se taj neko sabere.
U gradu u kom svako može da bira, većina pravi loše izbore.
Tužno je koliko je nerealnih strahova, sahranilo realne ljubavi.
I taj glupavi biceps jednostavno nestane, ako ne vežbate, zar ne? Pa zašto mislite da nešto tako fragilno kao što je ljubav može da raste sama od sebe?
Ali, ljubav nikada ne nestaje odjednom.
Ona samo polako odustane, tamo gde više nema za šta da se bori.
