ODRASTANJE
Otfikarila sam kosu. Nisam zbog toga ni malo smekšala, niti ću. Ali, zaista izgledam mekše! Napokon moj izgled ume da prevari. Imam iste prijatelje, a sigurna sam i par novih neprijatelja, ali šta je nova godina ako nemamo par novih ukrasa na jelci. Standardno sam dodala par novih tetovaža, par novih poljubaca, par novih cipela. Klinci su ostali sjajni, kako i ne bi, kada sam im ja mama. Mislim čak da je i njihov tata nešto sjajniji! Kako i ne bi kada je baš on njihov tata. Primarna porodica i dalje ni malo blazirano, ali standardno šokirano, ulazi sa mnom u tu famoznu 2026.
Verujte, oni i ne žele da ja odrastem jer će onda oni ostariti, a deluje mi da im to nije u planu.
PREŽIVELI SMO
Znate, nama je u kući taj decembar sublimirana cela godina. Sveti Nikola, pa moj rođendan, pa rođendan moje mame, potom eto i te Nove Godine. Ljubav jedne cele porodice se nekako skupi u taj tridesetijedan dan. A, ne mogu da lažem, ima nas.
Potrudili smo se na tom potomstvu, pa eto nas bar dvanaestoro za okruglim stolom. I tako kada pogledam iza ovih skoro 12 meseci… Preživeli smo par operacija, par histopatoloških nalaza, nekoliko bezazlenih očnih pregleda. Onoliko kazni od raznih inspekcija, malkice dečijih bolesti, nešto sitno kreditnih obaveza. Preživeli smo. Preživeli smo i jedan pad sa konja, jednu saobraćajnu nezgodu, par emotivnih lomova. Pa šta ćete, ima nas mnogo, a odlučili smo odavno da se držimo zajedno.
DON
Pre celih dvanaest godina, moj tata je video Dona. Nikako nije umeo da artikuliše da želi baš tog psa, baš tu gomilicu ludila, koja mu je nekako zapela za oko. Moja mama nekako baš ni malo, ali ono NI MALO nije želela dodatnu obavezu oko hiperaktivnog džek rasel terijera. Kako je bio tatin rođendan, naravno da sam ja morala da se poigram sa sudbinom i donesem ga u korpici, na sred okruglog stola naše potpuno energetski neusklađene porodice.
Mama mi navodno nikada nije oprostila, iako su posle godinama zajedno gledali sve turske serije koje su prikazane na tv ekranu. Tata je napokon imao kome da se žali na mamu, a ja izgovor vikendom zašto deca jako žele kod bake i deke. Sećam se da sam mu jednom bacila lopticu tačno 47 puta, a da ju je on uredno vratio.
Završila sam na kolagen terapiji ramena, a on je i dalje mahao repom!
I nikada nećemo saznati, kako je od obične prehlade, došlo do jedne neobične smrti. Nikada nećemo saznati zašto se nismo više zabrinuli ili potrudili? Ono šta sam saznala ovog decembra je da nikada više neću čuti njegov sumanuti lavež kada čuje zvuk mog automobila. Niti režanje, ako neko sedne na njegovu fotelju pokraj kamina.
SUTRADAN JE SVE BILO DRUGAČIJE
Imala sam temperaturu 37.9. Plakala sam previše sati. Kao što njega više nije bilo, nije bilo ni kočnica u mojoj glavi.
Izvini za sve, volim te. Imam upalu pluća i preminuo je Don.
Biće sve okej, volim te. Dolazim odmah, odgovorio je.
Nisam znala da li je to bio moj pozdrav sa najgorom godinom koje se sećam, ali sutradan je sve bilo drugačije.
Kada sam se ujutru pogledala u ogledalo, učinilo mi se da su mi trepavice porasle od plakanja.
