Kolumna by Jasmina: AERODROM

Znate one zgradurine  napravljena od betona, stakla i čelika. Imaju terminale, najčešće hladnu rasvetu, široke holove i svi negde žure.

Reći ćete banka ili neka popularna tech kompanija. Ali, ako dodamo malo emocije u svu tu jurnjavu… Osmehe, suze i poljupce? Da, tako je, aerodrom!

U tim loše osvetljenim halama i šalter salama, ljudi se nekako i ne trude da sakriju šta im se dešava. Valjda zato što žure, odlaze, ili zato što misle da ih niko više nikada neće videti.

Tu su porodice koje se sele na drugi kontinent i pretvaraju se da je to samo još jedno putovanje.

Onda imamo zaljubljene koji se ljube kao da je pet minuta dovoljno da nadoknadi narednih šest meseci razdvojenosti. Jadni, njih mi je nekako uvek teško gledati. Potom vidimo decu koja prvi put lete avionom i ljude koji poslednji put odlaze iz grada u kojem su proveli život.

Godinama mi pažnju okupiraju migranti, studenti, avanturisti, preljubnici, bake sa teglama ajvara u koferu i biznismeni koji se prave da im nije teško što su ponovo sami.

Sve ljudske priče stanu u tu jednu veliku čekaonicu.

Mnogi mi kažu da pišem kao ženski Kapor.

Ne znam da li je to istina, ali znam da je Momo voleo putovanja. Često je leteo, pa je tako na putu, čini mi se za Njujork, upoznao ljubav života, lepu Ljiljanu. Ona je bila stjuardesa i u strahu od letenja, zamislite baš nju je držao ceo let za ruku… Kakav namazani šmeker. Ostali su zajedno ceo (njegov) život, a ja sam gospođu Ljiljanu upoznala pre par godina. Istina, stvarno je prelepa.

Doduše, to su bila neka romantičnija vremena, kada je u avionima moglo da se puši, a ljudi još verovali da će im život ispasti onako kako su planirali.

Ja, međutim, ne volim aerodrome.

Prvo, zato što ne može da se puši. A drugo, mnogo važnije, zato što ne mogu da ne čujem tuđe razgovore.

Uvek sebi kažem da me ne zanima. Stavim slušalice. Pojačam muziku. Gledam u telefon. Okrenem glavu. I onda, naravno, čujem sve.

To je neka moja nesreća. Ili profesionalna deformacija.

Prekjuče sam tako sedela na aerodromu i slušala razgovor jedne mlade žene koja je bila par stolica od mene.

Majke mi moje Milene, nisam htela da čujem, ali moje uši se pretvaraju u satelite koji skupljaju frekvencije i informacije kao da radim za Mosad.

Pričala je drugarici kako je otkrila da je muž vara. Preglasno, jer valjda ljudi misle da se iz rominga slabije čuje. Njena priča je čista klasika. Stigao joj je mail od hotela u kom je jako davno bila sa mužem, da su joj ostale naočare… Prvo je mislila da je greška. Naočare su joj navodno ostale pre par dana, par minuta kasnije je sve shvatila.

Onda mu je uzela telefon dok je spavao…

Poruke. Fotografije. Vikendi u hotelima. Sve ono što moderni ljudi ostavljaju iza sebe kao digitalne mrvice hleba…

Prevara kao i svaka druga, ni po čemu posebna, ali moji receptori su i dalje skupljali reči.

Zanimljiv deo je bio što su mesec dana ranije kupili stan na kredit. Dok je pričala o tome koliko bi razvod bio komplikovan, koliko bi koštao, kako bi delili rate, kvadrate, nameštaj i ostatke života, shvatila sam da ona zapravo ne priča o braku.

Ona priča o kreditu.

I tada mi je sinulo:

Njihova ljubav je na kredit.

To nije ona ljubav ljubav, kada ti pucaju kosti i duša od tuge, oči ti krvare suze, a slepoočnice hoće da eksplodiraju!

Saznala si da te ljubav izneverila, koje sranje…

NE! Ovo je neka druga… Meni nepoznata, pa sam se valjda zato naćulila.

Možda samo folira sebe? Pa svi smo to radili? Kao, nije mi ništa. Pogledala sam je malo preko korica knjige koju sam čitala. Ma jok, ona je hladna kao špricer! Ovo je ona bankarska veza. Kada je rata manja od slobode. Kada je jeftinije ostati nego otići. Kada više ne deliš život sa nekim, nego troškove.

Posle je pričala o stvarima koje su me mnogo više rastužile od same prevare.

Pričala je kako ujutru ustaje ranije od njega da se sredi, stavlja veš u mašinu, pegla njegove košulje. Kako kuva kafu za sebe i njega i pravi se da se ništa nije dogodilo. Uveče pita šta će za ručak sutra, namerno, kaže.

Pričala je to potpuno mirno. Kao da govori o vremenskoj prognozi.

Zamišljala sam je kako drži njegovu košulju za kragnu i pita se da li je to miris omekšivača ili parfem neke druge žene. Kako uključuje mašinu za veš i razmišlja da li je ovog meseca stigla rata za stan.

Onda, puni mašinu za sudove i računa koliko još duguju za automobil.

A, da li se zapita dok plaća račun za struju, koliko košta sloboda?

Ona svake večeri leže pored čoveka kojeg više ne gleda istim očima, a svako jutro ustaje jer su obaveze ipak ustale pre nje.

I možda je upravo to najskuplja vrsta ljubavi.

Ona koja je odavno prestala da postoji, ali nastavlja da se otplaćuje.

Na trideset godina. Sa promenljivom kamatnom stopom. I bez mogućnosti prevremene otplate.

U jednom trenutku rekla je da njegov telefon više ne bi uzela u ruke ni da joj život zavisi od toga.

Pre bih se mokrom rukom uhvatila za trofazni kabl, rekla je.

I svi smo se nasmejali.

Ona. Drugarica sa druge strane slušalice. Pa čak i ja, nepozvani svedok tuđeg života.

Ali meni je u glavi ostala druga slika. Njih dvoje za deset godina. Kako sede za istim stolom. Ćute. Plaćaju iste račune. Spavaju u istom krevetu. I žive u stanu koji su zajedno kupili za budućnost koja se nikada nije uselila.

Posle sam se zapitala koliko ljudi danas živi ljubav na kredit.

Nezaljubljenih suvlasnika…

Koliko njih deli hipoteku, a ne život.

Cimeri u istom krevetu…

Oni svakog meseca uredno plaćaju ratu za nešto što odavno ne postoji.

Na aerodromima se uvek govori o dolascima i odlascima. Ali meni se čini da najveći broj ljudi ne radi ni jedno ni drugo.

Stoje u mestu. Negde između.

Na nekom emotivnom gejtu sa kog let kasni godinama. I niko nema hrabrosti da objavi da je putovanje otkazano.

Jer izgleda da ljudi ne ostaju zajedno zato što se vole. Nego zato što su se previše zadužili da bi otišli.

Vaša,

J.

Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.

Foto: Journal