Na Adi Bojani sam, kao i svako prethodno leto. Od kad sam se razvela, izabrala sam… Kućicu na reci, blizu mora, sa kajterima koji se njišu u ritmu vetra. Izabrala sam prijatelje u plastičnim japankama, svežu ribu na metalnoj tacni i lagano belo vino. Kvalitetne knjige i jeftinu lubenicu. Sažaljevam one sa ogromnim teškim satovima, na jahtama koje zaklanjaju sunce. Podsmevam se nafrakanim gospođama sa nakitom i otopljenom šminkom na 40 stepeni. Osuđujem one ukočene njuške koje bacaju novac na čudne supstance, kako bi im bilo dobro, a ne znaju ni šta je to dobro. Zaboravili su u trci za posedovanjem! I tek tako su postali posedovani. Bez minuta opuštenosti i istine. Jer ako samo na kratko zastanu možda će videti u ogledalu sebe i istinu. Istinu da ne žive svoj život, već zabludu.
ŽIVOT PUN IZBORA
Da, razvod ume da vas sahrani i oživi. Nauči vas koliko je život zaista lep i pun IZBORA, nemoranja i netrpljenja. Izabrala sam da ne gledam više prepaljene takmičare u utakmici više, bolje, veće i jače. Razvod jeste mala smrt i velika sahrana, ali momenat kada kao u horor filmu iz sirove zemlje izađe ruka, dešava se metamorfoza. I tu počinju izbori, oni na koje ste zaboravili i da postoje, kojih ste se plašili, oni koji su zaista neizbežni. Počinjete da živite život, a ne kopiju braka vaših roditelja, rođaka, kumova ili prijatelja. Jutarnja kafa vam intezivnije miriše, tišina vam prija, i možete glasno da prdnete!
Ono telo pored vas, koje vas je u romansiranom sećanju, grejalo i tešilo, shvatićete, da vas je samo gušilo i podsećalo na moranje, trpljenje i prolaznost ljubavi. Priznaćete sebi u jednom momentu da ste živeli za fragmente iz ljubavnih romana koje ste gutali u ranoj mladosti, još gore da ste pokušavali da plagirate savršen brak vaših roditelja! Vrlo brzo kada skinete roze naočare, shvatićete da ono šta žive vaši roditelji i nije neka cool ljubavna priča, već ugovor o nesamoći. Ugovor koji su potpisali i nikada neće biti raskinut, jer raskid tog ugovora nosi mnoge konsekvence kojima je lakše i jeftinije ne baviti se.
TRPLJENJE
I kako prolaze godine, umiveni jutarnjim mirom, nahranjeni samopouzdanjem, uspavani sopstvenim uspesima, učimo da volimo sebe. Istinski, kvalitetno, ni malo terapeutski. Jer samo iz haosa može nastati istinski mir. Samo iz ličnog iskustva može doći lekcija.
Moja majka je mitsko biće! Ako bih mogla da biram, volela bih da sam nasledila njenu upornost i karakter. Da je rođena u neko drugo vreme, cenim da bi bila kraljica ili bar kneginja. Odmerena, strpljiva, nehajući za tuđe mišljenje. Odgajila je više nego jednu porodicu, skuvala sa dugim manikiranim crvenim noktima obroka za jednu vojsku, obrazovala se na najboljem univerzitetu i stvorila svoju kompaniju (koju su uvek pripisivali mom tati). Izgradila je imperiju sa poluosmehom, bez mnogo buke, strpljivo i odlučno.
Mnogo je trpela!
Reč koja je meni nepojmljiva, koju nisam nikada mogla da podnesem i na sve načine uspevala da je uz moje ime niko ne upotrebi.
Da, trpela sam i ja neka tuđa sranja, neke površne ljude i odnose, laži koje su mi u tom momentu prijale, jer bi me istina razorila. Takođe sam tada trpela i sebe. Jer, ta ista moja majka je bila primer kako se trpljenjem postiže uspeh, čuva brak ili gaji dete. Trpljenje je u našem životu bilo sinonim za inteligenciju, a impulsivnost i delanje bez procene štete za glupost! I tako lako su nas naše mame naučile da TRPIMO. Pa, bože moj nije da nas tuku ili ne plaćaju račune? Nije da živimo u nekim straćarama i da nam dovode švalerke u krevet..
Muško je to, mora malo da se izđirlita.
Slušajući lekcije o tome kako se čuva brak, kako se kvalitetno pravi socijalni krug, kako se uostalom TRPI. Postale smo naše babe, tetke, mame.
ĆERKA
Mnogo godina kasnije dobila sam ćerku. Nakon dva predivna sina, blagoslovena sam njom!
Znala sam i kako će izgledati, jer sam je izmaštala godinama ranije. Znala sam kako će se zvati, jer sam i knjigu o njoj napisala pre nego što sam je rodila. Znala sam i da neće biti marioneta kao ja, već odlučna i samo svoja. Jedino nisam znala kako sam sebi dopustila, ono šta njoj nikada ne bih. Trebalo mi je mnogo vremena da u ranim pedesetim, progutam knedlu i prestanem da krivim mamu. Mama je bila i i dalje je sjajna! Odličan timski igrač, super baka i prelepa žena! Ono gde sam ja grešila bilo je kopiranje njenih radnji u drugom filmu, vremenu, životu. Nisam prilagodila oblik ponašanja situaciji.
Moji kapaciteti su bili mnogo veći, ali neiskorišćeni, jer sam zaista mislia da je trpljenje put ka uspehu. Teoretski POGREŠILA SAM VEK! Milenijalci to rade bolje, sa mnogo više kvalitetnog odnosa prema sebi. Ne jure da rađaju bebe, kuvaju sarme i mese hleb, kao da će to božemeoprosti sačuvati brak ili vezu. Ne jurcaju kao mutavi da se što pre skrase uz svadbu od petsto ljudi sa trubačima, jer rodbina treba da se okupi, vidi raskoš i uspeh porodice. Ne, oni testiraju život, degustiraju ljubav i ljubavnike, venčavaju se tiho bez pompe ili samo žive zajedno, dok je to zajedno lepo.
Ne planiraju da ih rastavlja isključivo smrt. Sama rečenica dok vas smrt ne rastavi zvuči kao početak horor filma. Jedino šta želim je da me rastavi nemanje strasti i ljubavi.
NEPOBEDIVA
Kao što rekoh ja sam na Adi Bojani, Anika je u Londonu u školi. Za par dana će doći da se grlimo, pevamo, plivamo. Doći će i da se duri zbog nekih dečijih bubica i da razbacuje stvari po kući. Izvoljevaće oko hrane, komaraca, vodenih sportova. Još uvek je dete i to neće potrajati, znam. Vrlo brzo će od moje najdraže bebe, postati buntovna PMS princeza, koja će sav svoj otrov ispuštati ka meni. Vrištaće na mene zbog nekog nadobudnog magarca koji joj nije lajkovao story ili sliku. Zapostavljaće školu, blejaće u telefon i vrištaće kada bude kažnjena.
Kriviće mene za razvod ili još gore za nemanje muške figure u kući, ne znajući da je u braku mojih roditelja koji je odoleo vremenu, moja mama bila i tata ceo moj život. Za svaki svoj neuspeh kriviće mene, uz onu staru dobru: pa, ja nisam tražila da se rodim. Vikaće kako je ne razumem i kako je u moje vreme sve bilo lakše. Neće prihvatiti činjenicu, da ne trči ispred vremena, jer neće ništa propustiti. Da, sve je to čeka i sve me to čeka.
Jedino šta znam da ću uspeti da je naučim, jeste to da trpljenje i strpljenje nije isto, da je ljubav jedino šta se računa, a da sve što nije ljubav, može biti samo posao. Nadam se da će sama uvideti da ju je odgajila hrabra majka, a ne ona koja joj je oduzela imaginaciju porodice. Svemu tome se nadam i ne plašim se! Kažu da deca kopiraju paterne svojih roditelja. Anika kao što joj i ime govori će biti NEPOBEDIVA, baš kao i njena mama.
