Kolumna by Jasmina: TIŠINA

Koliko vremena jedno mesto mora da bude mrtvo, jer su na njemu nekada umirali ljudi?
Mamula je dugo nosila svoju prošlost kao presudu.
Pre nekoliko dana, u tu tišinu ušla je moda.
Ne glasna. Ne bahata. Ne ona koja mora da ima bas, reflektore i hiljade telefona podignutih u vazduhu.
Crna odeća. More. Ptice. I jedan čovek koji je tokom večere tiho udarao u bubanj.

Modna revija Amine Hasanbegović nije pokušala da pobegne od mesta na kojem se održavala. Naprotiv. Delovalo je kao da mu se poklonila.
I dok sam gledala sve to, pomislila sam koliko smo mi zapravo čudni kada govorimo o prošlosti.
Mestu na kojem se nekada umiralo, zauvek oduzimamo pravo da ponovo živi.

Jer šta smo, zapravo, očekivali od Mamule?

Da zauvek ostane prazna?
Da kamen ćuti, more prolazi pored nje, a mi povremeno nekim čamčićem prođemo i neznajući da su se tu nekada događale strašne stvari?
Da je zaključamo u prošlosti i proglasimo svako novo poglavlje nepristojnim? Kritične zlurade komentare o provodu na kostima, intelektualno ne umem da absorbujem.

To je ono što ste videli?

Jer ja sam videla nešto sasvim drugo.

Videla sam crno

… tišinu.
Videla sam umetnost koja nije tražila da bude glasnija od istorije.
I, što je možda najvažnije, nisam videla nikoga da zaboravlja prošlost.
Naprotiv.
Njena prošlost je tamo.
U zidovima, kamenju, memorijalnoj postavci.
U svesti ljudi koji znaju gde su došli.
Ali je tamo, hvala Bogu, sada i nešto drugo.
Život.
Možda je upravo to ono što nekima smeta?
Jer nama je, izgleda, mnogo lakše da poštujemo mrtve nego da podržimo žive.
Za mrtve ćemo imati svečane govore, vence, minute ćutanja i godišnjice, hvalospeve. Za žive, hmmm prosto da im se i ne živi. Nije trebalo tada, nije trebalo tako, nije trebalo modom da se iskorači, ni hotelom. Nije trebalo tu. Pitam se, a gde? Na nekom drugom kamenu ili neke druge godine ili skulpturom, slikom? Evo, sve to imate. Sliku, skulpturu, tišinu, kamen. Čudna smo mi sorta, mi ljudi, da.
Jer ako bismo tako razmišljali, Balkan bismo mogli samo da ogradimo.
Ovde na brdovitom Balkanu je bilo bojište, groblje, strelište. Ceo Balkan je to.
Vekovima živimo na slojevima tuđih života.

Samo što o tome uglavnom ne razmišljamo, dok neko drugi ne odluči da od jednog takvog mesta napravi nešto novo.

Odjednom se setimo istorije!

Jako zanimljiva stvar.
Setimo je se onda kada treba nekoga da osudimo.
Kada treba nekoga da pohvalimo — mnogo teže.

A ja mislim da bi bilo vreme da naučimo jednu jednostavnu stvar:

Pamćenje i život nisu suprotnosti. One koegzistiraju, jer moraju! Ako svakom mestu na kojem je neko umro, oduzmemo pravo da na njemu drugi živi, onda nismo sačuvali živote onih koji su umrli.
Samo smo im dodali još jednu smrt.
Smrt mesta i budućnosti.
Umiranje mogućnosti da nešto jednom ponovo diše.

I onda sam pomislila na moju Kalvariju.

Na kuću u kojoj živi moja porodica. Kraj u kojem ljudi danas žive svoje potpuno obične živote, a malo ko zastane da razmišlja šta se tu nalazilo pre njih.
Na Kalvariji je nekada postojalo nemačko groblje. Posle Drugog svetskog rata nekropola je uklonjena, a na tom prostoru je pedesetih godina podignuta bolnica. Nadgrobne ploče sa uništenog groblja iskorišćene su za stepenice koje vode prema Kalvarija parku. Godinama je to zvučalo kao urbana legenda, sve dok tokom obnove nisu pronađeni fragmenti ploča sa originalnim natpisima i time potvrdili priču.

Danas preko tih stepenica prolaze ljudi koji ne znaju čije ime je nekada bilo uklesano u taj kamen.
Da preskačemo stepenice do nekadašnje Jakuba Kuburovića? Da poletimo kao ptice?
Da ceo jedan deo grada zauvek ostane zamrznut u trenutku u kojem je neko umro?
Ne možemo, jer život nema tu vrstu pristojnosti.
On je žilav!

Jednostavno ide dalje.
Gradi kuće preko ruševina.
Pravi parkove preko starih puteva.
Sadi drveće tamo gde su nekada bili temelji.
Na mestima na kojima su ljudi plakali, jednog dana neko drugi zaplače od sreće.
Na mestu na kojem je neko poslednji put gledao svet, neko drugi prvi put poljubi svoje tek rođeno čedo.

I to nije brisanje istorije.

To je istorija.

Samo njen sledeći pasus.
Jer ako ćemo baš toliko ozbiljno da shvatamo šta je bilo ispod svakog našeg kvadrata, mislim da bismo vrlo brzo morali da zatvorimo pola grada.

Kalemegdan bi, recimo, bio prvi kandidat za karantin.

Tamo gde danas ljudi šetaju decu, izvode pse, zaljubljuju se, trče, fotografišu se, jedu kokice i gledaju zalazak sunca, vekovima je bila tvrđava, prolazile su vojske i vodile se bitke. Beogradska tvrđava je vekovima rušena i obnavljana. Na mestu tvog prvog poljupca, neko je ustreljen?!

I šta sad?
Da zabranimo šetnju posle šest?
Da stavimo rampu na ulaz i napišemo: „Molimo vas, ovde se nekada stradalo, nemojte da se smejete“?

Grad živi i ne pita, da li sme!
Prekopamo ulicu i nađemo istoriju.
Srušimo kuću, a ispod nje još jedna, heeej!
Kopamo za temelje i pojavi se nešto iz vremena kada niko od nas nije ni postojao.
I šta onda?
Da stanemo? Ne možemo se kamenu izvinjavati što ga gazimo…
Čovek mora da živi. Novi životi traže svoje mesto, svoje pravo…

A nije to nikakva naša balkanska ludost.
I svet je mnogo puta morao da odgovori na isto pitanje: šta raditi sa prostorima koji nose strašnu prošlost?
U nekadašnjem kompleksu Buchenwalda, na primer, objekti bivših SS kasarni posle rata su dobili sasvim nove funkcije. U jednom trenutku tamo su postojali čak hotel, restoran i bioskop.
Ali nije svaka nova radost brisanje stare tuge.
Nije svaka večera uvreda za nekoga ko je nekada bio gladan.

Nije svaka haljina uvreda za nekoga ko je nekada bio go i bos…

Niti svaki hotel pokušaj da se istorija pretvori u dekoraciju.

To je dokaz da je jedno mesto preživelo.

I zato mi je Mamula bila lepa.

Ne zato što sam zaboravila šta je bila.

Nego zato što sam videla da je neko imao dovoljno poštovanja prema prošlosti da joj ne dozvoli da pojede budućnost.

Mamula je od marta 1942. do septembra 1943. bila koncentracioni logor koji su uspostavile italijanske okupacione vlasti. Poslednji zatvorenici napustili su ga posle oko osamnaest meseci. Danas njena prošlost nije sakrivena niti izbrisana. Ona je deo mesta i njegovog sećanja.

I možda bi to trebalo da naučimo i mi.

Da ne moramo baš svaku stvar koju volimo da sahranimo zajedno sa onima koji su je nekada izgubili.

Jer postoji jedna vrlo čudna disciplina u kojoj smo na Balkanu postali svetski prvaci.

Zove se: „Nisam bio, ali znam da je bilo užasno.“

Mi to imamo u krvi.

Nismo gledali, ali smo videli.

Nismo pitani, ali smo odgovorili.

Nismo pročitali, ali smo napisali. Ali, eto mišljenje je kao dupe svi ga imaju, ponekad preglasno.

Možda bi ponekad bilo lepo da, umesto da odmah pljunemo, zastanemo.

… pogledamo.

Da razumemo.

Jer zaista ne znam šta nam se toliko loše dogodilo da smo počeli da se plašimo tuđeg sjaja.

Mamula je bila mesto stradanja.

To ne može da se promeni.

Ali može da se promeni ono što će se tamo događati sutra.

I možda je upravo to najlepša vrsta pobede nad prošlošću.

Ne da je izbrišeš.

Nego da joj pokažeš da nije uspela da zaustavi život.

Da tamo gde je nekada bilo zatvaranje danas postoji otvoren pogled prema moru.

Da tamo gde je nekada bilo molitve za odlazak, danas neko želi da dođe. I da se na mestu na kojem su ljudi nekada gubili život danas može dogoditi nešto što život slavi.

Moda.

Umetnost.

Osmeh.

Ljubav.

More.

Tišina.

Jer ako već ne možemo da vratimo mrtve među žive, valjda možemo da dozvolimo živima da ne umiru zajedno sa njima.

A što se mene tiče, neka se Mamula smeje.

Neka se tamo vole.

Neka se stvaraju nove slike, nove haljine, nove priče i novi životi.

Samo neka se nikada ne zaboravi šta je bilo.

Jer možda sećanje ne znači tišinu.

Možda sećanje znači da umemo da napravimo buku života, a da ipak znamo pred kim treba da ćutimo.

Sa svim poštovanjem koje dugujemo onima kojih više nema, konačno dozvolimo životu da uradi ono što najbolje ume?

Da ide dalje.

Jer, na kraju, možda najveći naklon smrti nije u tome da joj zauvek prepustimo mesto.

Nego da joj pokažemo da nije pobedila.

Vaša,

J.

Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.

Foto: Journal