Ovih dana na Instagramu se pojavio još jedan trend…#mehuggingme.
Da, baš tako. Ja grlim sebe. Fora je da vam AI (veštačka inteligencija – kao da pa imamo prirodne), napravi vašu realtime fotografiju kako grli vašu verziju u jako mladom uzrastu.
Ah da, koliko je to slatko i nežno, reći ćete? Lavina koja je preplavila mreže je takođe ponukala većinu i da se emotivno izrazi. Šta biste rekli malom sebi? Da li ste ispunili svoje snove? Zagrlite dete u sebi, da li ste stigli tamo gde ste krenuli?
Količina nezrelosti zrelih osoba na maksimumu. Da li sam hejterka, znamo da jesam. Da li me taj bullshit od trenda zabrinuo, ne ni malo.
GLUMA NEŽNOSTI PREMA SEBI
Cela ta osa oko koje se formira moderna psihologija je postala nepodnošljiva. Potenciranje jastvovanja zarad bivstvovanja je obuzelo populaciju. Gluma nežnosti prema sebi u doba nikad većeg trpljenja je postala podržana forma.
Uspešan si ako si jak i nežan, pošten i namazan, ljubavnik, a ne preljubnik, vredan i posvećen poslu i porodici, ali pre svega nežan prema sebi? Oksimoron od kog postaješ moron.
Paradoksalna sintagma današnjeg društva, koja nas uči da možemo biti bezgrešni, samo treba da se susretnemo sa onom mladom verzijom sebe i dogovorimo se da ćemo se maziti i paziti. Da sada onom slatkom detetu obećamo da ćemo obećano i ispuniti, a ako ne uspemo moramo sebi i oprostiti? Uh, kakva spoznaja!
PRAŠTANJE
I tako evo danima gledam klince kako naježeni od uzbuđenja, umesto da šetaju kejom, grle neku devojku ili frajera, stiskaju sebe u naručju i tipkaju ispod feed posta koliko su se emotivno skontali sa sobom. Opraštaju roditeljima što ih nisu više grlili, bivšima za slomljena srca, nastavnicima za nerazumevanje. Na kraju opraštaju sebi što su bili grubi prema sebi i osuđivali se previše.
Praštaju sebi i greške i bahatost i lako dato poverenje pogrešnima… Ali niko, baš niko, a verujte sve sam iščitala, nije spomenuo da sebi prašta glupost! Jer, ako ništa, valjda vam je jasno da svaka situacija koju sebi treba da praštate, prigrlite ili oprostite, nastala je iz lične gluposti?
ODOBRAVANJE
Pre svega u doba društvenih medija najbitnije je tuđe odobravanje. Bio to lajk, komentar ili samo da prikažete familiji iz unutrašnjosti kako ste imali sjajno letovanje u Turskoj. Neki slikaju diskretno kroz prozor aviona samo krilo istog da bi se videlo da je privatni, neki koktel u ruci da bi u kadar slučajno upao skup sat. Opet, neko samo knjigu koju lista prstom na kom je Cartier prsten. Hej, znamo se.
I dok tako slatko i čvrsto grlite sebe, pokušavajući da sebi opravdate svoje postojanje i tuđe greške, zapitajte se.
Da li sebi praštate kada sklonite telefon iz ruku to što dupetom niste mrdnuli u šetnju, što niste pozvali mamu ili tatu da vidite kako su deset dana, niste skuvali ništa bar godinu dana, na žurci ste zgutali neku novu sintetičku drogu ili spavate sa nekim koga godinama ne volite? Da li sebi opraštate one prašnjave kupljene knjige za nekada pročitati dok dane provodite skrolujući po društvenim mrežama?
Da li ste zaboravili u tom stiskanju sebe u zagrljaju da grlite one koje ne volite, smejete se onima koji vas iritiraju, a sanjate o onima koji ne dišu pokraj vas? Da li je veštačka inteligencija ta sjajana tačka vaše samoobmane, pa ćete za par meseci moći baš nju da okrivite za to što ste i dalje na istom mestu sa kog ste želeli da pobegnete? Šta bi se sa vama dogodilo da vam neko ugasi internet?
MALA JASMINA
Zato sam i ja porazgovarala sa tom malom Jasminom, koju baš volim. Ok, ne znam da li bih se grlila sa njom. Bila je jako nemirna i nije volela da se grli i mazi. U današnje vreme dijagnoza bi bila klasičan ADHD, koji je i dalje prisutan (samo kontrolisan). Mala i velika ja smo iste – malo spavamo, mnogo pričamo. Velika pije malo više, mala je pila previše Cockte. Foliranti su nam obema oduvek bili za distancu, emotivno se teško vezujemo, i družimo se sa malo odabranih ljudi. Bliskije su nam životinje no ljudi, ali i to je samo zbog iskrene prisnosti.
Mala ja je umela da se pobije, velika ja je fizičke obračune pretočila u verbalne. Dakle ništa se nije promenilo, a i ne može da se promeni. Grlili se ili ne grlili, mrzeli se ili voleli, to ste jednostavno vi.
Da li sam oprostila roditeljima za njihove strahove i nesigurnosti kojima su me dosta razvojno s*ebali? Pa naravno da nisam. Oni su moji roditelji i njihove greške su bile nenamerne, šta ja imam da praštam nečije nesvesne postupke. Da li sam oprostila ljubavničke pohode mojih bivših partnera? Ne, a i zašto bih. Na tuđe odluke ne mogu da utičem, a i ne želim. Da li sam prebolela raznorazne pljuvačine na raznim društvenim mrežama ili izdaje nekada bliskih prijatelja? Naravno da ne, jer takve stvari su lekcije koje se ne smeju zaboraviti.
KRENUTI OD SEBE
Tok života neće biti drugačiji, ma koliko mi mislili da smo toliko veliki da naš oproštaj nekome ili nama treba. Ta količina egoizma kojom nas pumpaju da smo mi ti koji treba da nekome nešto praštamo i jeste esencija našeg problema. Da biste tako zagrlili sebe, morate krenuti od sebe.
Kada ustanete da li se budite kraj osobe koju volite, želite ili obožavate? Ako se budite sami, da li prvo ishejtujete par profila na mreži X ili pustite neku dobru muziku i uživate u prvoj kafi? U toku dana da li ste jednostavno srećni ili živite za vikend kada ćete se razvaliti od alkohola da zaboravite prethodnu nedelju? Da li se radujete kada ulazite u vaš dom i zagrlite partnera, decu ili ljubimca? Da li ste vi uopšte svesni sebe ili mislite da će AI zagrljaj sprati sve laži vašeg života?
Znam, sada sam vas povredila, ali zaista mi ne treba vaš oproštaj, a ni pažnja. Jedino što bi me usrećilo je da prestanete da pokušavate da usrećite druge, jer uvek će postojati neko treći kome nećete biti po volji.
MAGIJA ŽIVOTA
Magija života i jeste u neizvesnosti, iščekivanju i istraživanju, a vi ste dragi moji odlučili da se bavite greškama iz prošlosti. Ja ih imam možda i previše… Neke bih i ponovila, jer jednostavno toliko su bile dobre da ne mogu da se pravim da ne želim reprizu! Ja sam posle njih, nakon nekog vremena bila srećnija.
Izreka da još se nije rodio ko je svetu ugodio je sve što treba da znate. Prestanite da brinete o stvarima koje ste uradili pogrešno. Pogrešićete još hiljadu puta, ali to bar radite dostojanstveno i bez veštačke inteligencije.
Uostalom nije grešio samo ko nije živeo.
Prigrlite svoje greške, a ne bezgrešne verzije sebe.
Grešio sam mnogo, i sad mi je žao i što nisam više, i što nisam luđe jer, samo će gresi, kada budem pao biti samo moji – sve je drugo tuđe.
Grešio sam mnogo, učio da stradam leteo sam iznad vaše mere stroge.
Grešio sam, jesam, i još ću, bar se nadam svojim divnim grehom da usrećim mnoge.
Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće grešio i za vas, koji niste smeli, pa sad deo moga greha niko neće a ne bih ga dao – ni kad biste hteli.
Duško Trifunović
