Ljudi, je l’ mogu nešto da vam priznam?
Počela sam da živim!
Ne da preživljavam. To sam umela oduvek. Kao i većina žena moje generacije.
Mi smo bile one koje ustaju prve, ležu poslednje, pamte ko šta voli da jede, gde je kome ostao pasoš, kada je kome kontrolni, kada ističe registracija, da li ima dovoljno mleka, da li je neko poneo jaknu, da li je neko tužan, zaljubljen ili gladan. Mi smo bile hodajući podsetnici, logističari, psiholozi, kuvarice, vozači, računovođe i žene!
Umorile smo se, majke mi…
Deca odrastu.
Kuća utihne.
Telefon više ne zvoni zbog izgubljene patike ili pitanja gde je punjač.
Ostaneš sama sa sobom, a čudna je to tišina.
Neke žene je se uplaše.
Ja sam se u tu tišinu zaljubila.
Danas mi je najveći luksuz da otvorim prozor predveče.
Slušam cvrčke, sipam sebi čašu dobrog prokupca.
Da na dasku spustim nekoliko smokava koje mirišu na leto i da se ozbiljno zamislim da li će uz ribu bolje ići maslinovo ulje koje mi je kuma Senka donela iz Grčke ili ono koje sam kupila u Rovinju onomad.
Da mi je neko pre neku godinu rekao da ću voditi ovako ozbiljne razgovore sama sa sobom, pomislila bih da je potpuno skrenuo.
Tada sam vodila ozbiljne razgovore o mnogo važnijim stvarima.
Zašto se nije javio.
Šta znači ono važi.
Zašto je pogledao, a nije odgovorio.
Zašto je odgovorio posle četiri sata.
Mi smo od jedne poruke umele da napravimo trilogiju.
Danas od jedne smokve napravim predjelo.
Napredak primetan…
Sećam se kako smo sedele po beogradskim kafićima, nas nekoliko, svaka sa svojom velikom ljubavnom dramom koja je, gledano iz ove perspektive, bila otprilike velika koliko i kazna za parking.
Jedna plače.
Druga tumači.
Treća zna sigurno šta je on mislio.
Četvrta naručuje još jedan džin tonik jer, očigledno, bez toga ne možemo da rešimo enigmu muškog roda.
A ON, vrlo verovatno, u tom trenutku jede pljeskavicu i nema pojma da je upravo postao tema naše trosatne sednice.
Bože, koliko smo energije trošile na ljude koji nisu ni slutili koliko smo im vremena poklonile.
Danas, vodimo sasvim drugačije razgovore.
Gde je najbolji paradajz.
Ko ima onaj pravi domaći sir.
Koje vino da poslužimo uz ribu.
I da li je normalno što nam je subotnji odlazak na pijacu postao uzbudljiviji od subotnjeg izlaska?
Jeste, potpuno je normalno.
Zapravo, mislim da tek tada počneš da imaš ukus.
Ne mislim samo na hranu.
Ukus za ljude, razgovore, prijateljstva, tišinu.
Za život.
Ukus se, kao i dobro vino, ne kupuje.
On sazreva.
I baš kao to famozno vino, ne možeš da ga požuriš.
Posmatram danas ljude koji očajnički pokušavaju da zaustave vreme.
Još jedan egzotičan hotel, fotografija pored bazena.
Još jedna večera koju niko nije stigao da pojede jer je petnaest minuta fotografisana iz svih uglova.
I veruj mi, nekako mi ih bude žao.
Ne zato što putuju da vide ono šta se okom ne da uočiti…
Nego zato što nigde ne stignu.
Zaboravili da postoje mirisi koji ne mogu da stanu u fotografiju.
Miris tek pečene pite.
Onaj kratak osećaj kada bosiljak protrljaš prstima.
Miris mora koji ostane na svežoj ribi ili kuće u kojoj neko kuva zato što voli, a ne zato što mora.
Već godinama kuvam.
Nisam postala domaćica iz starih filmova, jednostavno dopada mi se ono kada nigde ne žuriš… Kada kuvam vreme jednostavno stane… Obuzmu me mirisi, ideje, pre svega ono posle! Evo na primer, testo ne možeš da požuruješ.
Kao ni ljubav.
Ako ga razvlačiš nervozno, žilavo je.
Ako ga radiš preko volje, ne diže se.
Ako ga praviš sa osmehom i ljubavlju, raste, meko i podatno!
Život je, izgleda, mnogo sličniji kuvanju nego što sam mislila.
Nekada sam verovala da je luksuz sto u najboljem restoranu.
Danas je to, kada mi ona baka na pijaci kaže:
Sačuvala sam Vam sir. Znala sam da ćete doći.
To ne može da se rezerviše.
Zalužuje se!
Moja generacija je odrasla sa idejom da žena mora sve.
Da bude zgodna i uspešna…
Da kuva kao baka, a izgleda kao devojka.
Zarađuje kao direktor, a ćuti kada treba.
Da bude dostupna, a ipak nedostižna.
Nije ni čudo što smo se toliko umorile.
Znate šta je najlepše što su mi donele godine?
To što više ne moram nikome da se dopadnem.
Kakvo neverovatno olakšanje.
Ako me neko voli, divno.
Ako me ne voli, sjajno!
Nisam više na konkursu, jednostavno više ne primam prijave.
Naučila sam da budem i sama i svoja.
To nije isto.
Sama možeš da budeš i usred pune sobe ljudi…
Svoja postaneš tek kada prestaneš da čekaš da te neko potvrdi.
Zato me danas iskreno ne zanima ko je na kom ostrvu, ko sedi u kom beach clubu, ko pije najskuplji šampanjac i ko uporno pokušava da ubedi svet da mu je život savršen.
Odavno sam prestala da se takmičim.
Sreća nije trka.
Sreća je onaj osećaj, kad sedneš za sto koji si sama postavila.
Napraviš večeru iako dolaziš samo sebi. Na mom stolu je cveće koje niko neće primetiti osim mene.
Ah da i onda kad pas zaspi pored mojih nogu.
Kada vino ima ukus vina.
Paradajz ukus paradajza.
A ljudi… su jednostavni ljudi.
Kažu da godine ženi uzmu mladost.
Možda.
Ali meni su dale nešto mnogo vrednije.
Dale su mi ukus.
Da prepoznam dobro vino.
Dobrog čoveka.
Tišinu i mir.
A mir je,jedini luksuz koji ne izlazi iz mode.
I eto, upravo sada pita je u rerni.
Pas ponovo hrče kraj mojih stopala…
Kažu da godine uzimaju lepotu. Moguće. Ali zato donesu nešto mnogo skuplje. Ukus. A ukus se ne vidi na fotografijama. On se vidi u tome koga puštaš za svoj sto. Kome sipaš vino. Za koga mesiš pitu.
I kome više ne otvaraš vrata.
Cvrčci kao i svakog leta, pevaju kao da svet nema nijedan problem.
I možda je baš u tome tajna.
Život nije postao lep zato što se promenio.
Postao je lep onog trenutka kada sam prestala da čekam da ga neko drugi ulepša.
Ispostavilo se da sreća sve vreme nije sedela za stolom u najskupljem restoranu.
Strpljivo me je čekala za onim koji sam sama postavila.
Vremenom shvatiš da postoje dve vrste bogatih ljudi. Oni kojima je sat skuplji od vremena. I oni kojima je vreme postalo najskuplja stvar koju imaju.
