Vikend je, sporije ustajem, obuvam svilene papuče. Da, Maja mi ih je kupila za neki rođendan… Deca spavaju, stavljam slušalice i puštam Ninu Simone.
Napolju je baš kako treba, prohladno sunčano, bez oblaka. Pas hrče u fotelji kao da zna da nigde ne žurimo. Na vestima sigurna sam nema ništa novo i zato ih odaaavno ne gledam. Ne zato što sam kako danas uvredljivo kažu „neutralna kao pavlaka“, naprotiv! Ne gledam ih zato što mi gomila informacije koje su po difoltu loše ne treba na početku dana. Ono šta se već dogodilo je podgrejana musaka, ne prija ni mom želucu ni mozgu.
Moji klinci takođe ne jedu pogrejano i odlučujem da im napravim vikend jelo.
Prženice!
Nešto tako jednostavno, ali njima neodoljivo i omijeno. Mama sam, mama sam celih 26 godina, priznaćete dug je to staž… U isto vreme sam i ćerka, sestra, kuma, drugarica, poslovna saradnica… Pitam se dok pripremam ova tri jednostavna sastojka, ko sam u stvari ja?
Ko sam sebi?
Mutim jaja, sipam u dubok tiganj veliku količinu ulja, koje grejem na jakoj „vatri“. Hleb koji sam kupila je već isečen, blagosloven bio 21. vek. Umačem parče po parče i pažljivo spuštam u vrelo ulje. Zvuk pucketanja ulja ne čujem, u ušima mi odzvanja Feelin Good. I iskreno dok se žuta smesa hvata na obode hleba, tako se i osećam. Aspirator iznad ringle ima zvuk rakete koja se lansira ka mesecu. Kapiram da noviji modeli imaju neki sajlenser, ali ovaj moj je takav kakav je. Radi, zašto menjati?
Uostalom protiv mirisa prženica niko nije dobio rat.
Slažem sa osmehom parče po parče na ubruse, kako bi ulje otputovalo sa ovog delikatesa… Stavljam briket na kadionicu i ubacujem dva komadića tamjana. Miris tamjana miluje nerve, podseća na mir, tradiciju, ljubav. Sve ono šta je počelo da nam manjka kao ljudima. Ne obraćam se ni Beogradu, Srbiji, moje misli pričaju sa celom planetom.
Da, ne valjamo, omanuli smo i to mnogo… Ne znam da li je nekada bilo bolje, a ne znam ni da li je drugde bolje. Jer, eto nekada nisam živela, a tamo negde se nisam ni rodila ni odrastala, a ni živela pun potencijal ovog mog jedinog života.
Ja sam se u Beogradu rodila i odrasla, sazrela, a verujem da ću u njemu i umreti. Takvom, lepom, grubom, oštećenom, trusnom i zauvek mom!
Moguće je da je svuda bolje, jer tako kažu zar ne? Moguće je da smo najgora zemlja u Evropi, a moguće je da smo u zabludi, jer nikada, baš nikada nismo živeli drugde, nego posećivali. Biti gost u nečijoj kući ne znači isto što i živeti u njoj. Setite se kako su naše mame, kada nam dođu drugarice na prespavanjac bile ljubazne? Tada smo mogle i napolitanke pre večere i da ostavimo veš pored korpe i da gledamo tv posle 21h. A, onda naša drugarica oduševljena priča mami kako je kod one druge sve bolje, opuštenije i drugačije. Kako je njena mama baš cool, nasmejana i ne ljuti se kada se prospe par mrvica pored stola. Ili kada nam dolaze gosti iz unutrašnjosti koji su se nekim dobrom ili nevoljom zatekli u Beogradu.
Jadni ljudi moraju negde da prespavaju, tek tako eto ih kod nas, jer moj tata ne bi dozvolio hotel! Mama odnekud vadi sitne kolače, na stolu se stvara petnaest različitih jela, zamislite od likera preko vina do najbolje barik rakije se pojavljuje u ponudi ovog pop up mini bara.
Nakon toga se dugo sedi i raspreda o nekim davnim prošlim „boljim vremenima“.
I tako odjednom ti gosti žele da veruju da je u našoj kući uvek tako. Imaju dokaze da u toj divnoj, kulturnoj gradskoj kući žive sloga, mir, demokratija i porodične vrednosti. Potom kada se vrate u svoj šor, tužno gledaju u pocepan stolnjak sa izanđalim escajgom dva jednostavna jaja sa malo ajvara sa strane, svađu oko promenjenog kanala na tv/u ili odlaska u uvek prebukirano kupatilo. Pa, čak i kriška hleba nije ravno isečena, a toalet papir je grublji!
Niko ni jedne sekunde ne želi da poveruje, da je gostovanje kratkotrajni igrokaz, bilo da ste prespavali kod rođaka ili posetili neki grad na par dana.
Mi uporno cancel-ujemo sve naše uporno pokušavajući da dodirnemo taj komadić „tuđeg“ neba? Ono šta niste pojeli nemate pravo ni da komentarišete? Ili je u doba cancel kulture svima i sve dozvoljeno?
Dozvoljeno je da otkucamo odvratan komentar jer je neko ponoviću „neutralan kao pavlaka“, da nekome uništimo psihičko zdravlje, jer reels koji je snimio/la sadrži par sisa i neku antimatematičku propagandu ili zato što previše prikazuje decu? Sve se to dešava na mreži koju niti morate gledati, niti vas je neko pitao za mišljenje, ponajmanje ste obavezni da bilo šta kažete!
Da, NIKO VAS NIJE PITAO! Jasno je da je ta neka devojka sve to isto uradila na nekom španskom profilu, lakovali bi ste sadržaj ili prosto nastavili dalje. Međutim VI birate da MRZITE?
Bravo! Od mene jedno veliko bravo, za mržnju, za podsmeh i za podstrek drugih kako se to radi.
Pitate se „kako se šta radi?“ Pa to, kako se izlizuju nokti na tastaturi, kako bi nekoga ponizili, podsmevali mu se i poslali ga kod terapeuta. Taj trud da nekoga čiji ste sadržaj vredno propratili, pa premotali više puta, izvređate salvama ružnih reči, pa sve to prenesete na X, pa nastavite da se bavite time, govori o vama. Ne o ženi koja je napravila taj ni malo sporan reels. Odgledala sam ga, znam o čemu pričam. I zašto sam se osvrnula na ovaj meni potpuno nebitan događaj? Kako bih vam objasnila (ne meni nego baš vama) da vam sa takvim stavom, ne bi bilo dobro ni u Parizu ni u Njujorku, jer gde god da odete nosite sebe sa sobom!
Ono šta imate u sebi, bila to ljubav ili mržnja, lenjost ili vrednoća, inteligencija ili jasna glupost, ide sa vama na bilo koju lokaciju na planeti. A, ono šta prikazujete pred publikom, to je neodrživ sistem, kao i večera za iznenadne goste ili prespavanjac kod drugarice!
I da, za prženice su potrebna samo tri sastojka, a posle njih taj neprijatan miris ostaje… pa poprilično dugo. Ali za mržnju je potreban samo jedan, a to je glupost i ne ispari kada otvorimo prozor… Ponekad (uvek) je mnogo bolje da u kuhinji napravite nešto za svoju dušu makar i komšije plakale od zaprške, nego da provodite vreme dinstajući ljude sakriveni iza ekrana mobilnog telefona, pod izgovorom da je „neko morao da kaže“ sa sve začinom koji se na mreži X zove „ćao svima“.
Mislim da je doba te jeftine cancel kulture jednostavno nestalo, baš kao i miris mog jutrašnjeg prženja.
A, sada „ćao svima“, moram da pripremam večeru za prijatelje…
Baš one koji će doneti osmehe i vino, one koji će jedno veče poverovati da je kod mene najlepše!
P.S prestanite da pržite ljude i počnite da pečete kolače…
