Pre celih 6 godina je izašao Netflix dokumentarac o Epstajn skandalu! I toliko vremena kasnije zamislite postade globalna tema? Ne znam sa čega se trenutno (sve) skreće pažnja? Kome je danas bitno sve šta već znamo, ako ni jedan od navedenih moćnika nije priveden pravdi. Epstin je pokopan odavno, uz sve spekulacije o njegovoj smrti. Čak se i ta smrt stavlja pod upitnik, tačnije možda i nije pokojni! Maksvelova je jedina pošteno zaradila prugasto ili narandžasto odelo, zar ne? A šta ćemo sa svim imenima iz tih fajlova, a svima su nam dobro poznata? Ništa kao i obično. Emotivno unakažene tada devojčice, sada već zrele žene levitiraju u vakumu medija i svojih privatnih života. Njihove rane su ponovo posoljene beskrupuloznim novinarskim baljezganjima, bez ideje da taj Vudi ili Klinton i još hiljade bitnika i dalje uživaju privilegovan život. Bez posledica, emocija ili zakonskih restrikcija. Ti predatori bez kazne, a sa zločinom i dalje stoje na vrhu ledenog brega. O svemu imamo mišljenje — o globalnim aferama, o tuđim grehovima, o sistemima koji ne rade…
Dok se bavimo tuđim patologijama, prestali smo da se bavimo sopstvenim emocijama.
Lakše nam je da analiziramo tuđe bolesti nego da priznamo sopstvenu emotivnu zapuštenost. Lakše je gledati spolja nego zaviriti unutra. Ne živimo u vremenu bez emocija. Živimo u vremenu u kome emocije više ništa ne obavezuju. U 21. veku osećanja su doživela tihu, ali potpunu devalvaciju. Nisu nestala, nisu potisnuta, nisu zabranjena. Naprotiv — u stalnom su opticaju. Ali su izgubila vrednost. Izgovaraju se lako, troše brzo i retko imaju pokriće u ponašanju.
Sviđaš mi se.
Nedostaješ mi.
Volim te.
Rečenice koje danas ne znače ni početak, ni nastavak, ni kraj. Samo trenutno stanje svesti. Emocionalni impuls, ne odluku. Ljudi danas uglavnom ne lažu. Oni zaista nešto osećaju. Ali osećaju bez namere. Govore istinu u trenutku, a žive kao da istina nema trajanje. Kao da je dozvoljeno dotaći nečiji unutrašnji svet i otići bez ikakvih posledica. Emocija je postala jeftina reakcija, a ne obaveza. Komentar, a ne i jasan izbor.
Sećam se jednog mikromomenta. Mog. Ličnog. Poruka u 01:47.
Samo da znaš da mislim na tebe.
I da znala sam da misli na mene, znala sam i gde je i sa kim je… Znala sam sve. Da ga grebu njene grube pete, da ne podnosi kako ona diše, da će verovatno u jednom momentu preći na kauč u dnevnoj sobi, kada ga bude žuljala istina. Popiće čašu vode, prošetaće do prozora koji gleda na unutrašnje dvorište zgrade, pogledaće ka nebu na kome nema ni jedne zvezde. Nekoliko puta će uzeti telefon i otkucati poruku, pa je obrisati. Onda će napisati tu jednu, samo da olakša sebi. Dokazaće da nije kukavica kakvom se oseća, već će stisnuti taj jedan send!
Nije me ta poruka iznenadila. Noć je odavno postala najbezbedniji prostor za muške emocije.
To je doba kada se oseća bez plana i govori bez posledica. Kada se šalju rečenice koje ne moraju da prežive jutro. Nije to hrabrost — to je vremenski precizno izabrana iskrenost. Dovoljno kasna da ne obavezuje, dovoljno nežna da ostavi trag. Čitam poruku i već znam kako će se završiti. Zapravo, znam da se neće završiti nikako. Ujutru će sve biti normalno. Previše normalno. Bez nastavka, bez osvrta, bez potrebe da se ta misao pretoči u nešto stvarno. Kao da noć nije imala značenje. Kao da ja nisam imala ulogu, osim da budem tiha publika nečijeg unutrašnjeg monologa. Odavno sam naučila da noćne poruke nisu znak bliskosti, već oblik emocionalnog minimuma. Dovoljno da se neko olakša, premalo da se bilo šta izgradi. Emocija puštena da traje tačno koliko i mrak. Ne boli ta poruka. Boli ono što izostane posle nje. Tišina dana koji dolazi. Rutina jutra koje se ponaša kao da se ništa nije dogodilo. Boli saznanje da je nekome bilo lakše da mi piše u 01:47 nego da me pogleda u oči u 14:47.
I eto je, devalvacija emocija.
Tehnologija je taj proces samo ubrzala. Aplikacije su uvele tržišnu vrednost intime. Ljudi se više ne biraju — oni se pregledaju. Ako ne ide, swipe. Ako zaboli, nisam spreman. Ako zahteva razgovor, jasnoću ili vreme — ghost.
U moru izbora, prestali smo da biramo. Počeli smo da odlažemo. A odlaganje je najkulturniji oblik odbijanja. Čekamo da budemo hrabriji, odlučniji ili slobodni? Kao da je sloboda nešto što nam već kao bićima ne pripada. Zarobili smo se u palanački narativ očuvanja odnosa bez emocija, ali sa odgovornošću? Prema kome? Ako nismo odgovorni prema sebi i svojim osećanjima, kako smo odgovorni prema onom ili onoj preko puta nas??? Terapijski rečnik, zamišljen da nas osvesti, postao je sjajan paravan za distancu. Radim na sebi, čuvam granice, emocionalno nisam tu. Sve su to izlizane i patetične rečenice — koje su postale izgovor da se ne preuzme odgovornost za sopstveni uticaj na druge.
Pobogu, emocionalna zrelost ne znači ne vezivati se! Kada jednom dodirneš nečiju emociju, više nemaš pravo da se praviš da se ništa nije desilo. Jednostavno je, dogodilo se!
U muško-ženskim odnosima ova devalvacija ima i svoju vremensku dimenziju.
Ne zato što jedni osećaju više, a drugi manje, već zato što osećaju u različitim fazama. Mi, žene često ulazimo emotivno ranije. Brže prepoznajemo pravac odnosa, postavljamo više pitanja. Kada shvatimo da nema uzvratnog kretanja, ne pravimo dramu, jednostavno se povlačimo. I kada odemo, to nije impuls. To je već završen proces! Muškarci, s druge strane, često osećaju kasnije. Kada lakoća nestane. Kada tišina postane glasnija od slobode. Oni shvate da su nešto imali — tek kad toga više nema.
I tada se srećemo u pogrešno vreme. Ja stabilna bez njega. On tek svestan mog odsustva.
U tom raskoraku, emocije ponovo gube vrednost jer nisu stigle u pravo vreme. Najtiša, ali i najopasnija posledica ove devalvacije je konfuzija. Ljudi više ne znaju šta je normalno očekivati. Da li je doslednost previše? Da li je jasnoća pritisak? Da li mir znači da nešto nije u redu? U svetu u kome su emocije jeftine, stabilnost izgleda sumnjivo. A dubina, zastrašujuće. Sve je lakše kada je površno, fizički konzumirano, ali bez mnogo emocija? Neki stan na dan, bez mnogo razgovora, čist životinjski seks. Bez poljupca na rastanku, bez čujemo se kasnije, piši da si bezbedno stigla kući. Nema, nedostajaćeš mi ili jedva čekam da te vidim opet. Tužno zar ne? Na šta smo sveli emocije? Na plitke poruke iz DM-a, lajkove i površne komplimente nečijeg izgleda. Uostalom, pitajte tog nekog preko puta vas već danas, koju je poslednju knjigu pročitao? Verujte mi neprijatno ćete se iznenaditi. Skrol je postao mejnstrim, čitanje knjiga raritetna umetnost. Kako je krenulo, oni koji čitaju će postati umetnici!
Ipak, ne devalviraju sve valute.
Još uvek postoje ljudi koji ne govore često, ali kada govore — stoje iza toga. Koji ne šalju poruke u gluvo doba noći, već dolaze po danu. Koji znaju da osećanje bez akcije nije iskrenost, već komfor. Možda 21. vek nije uništio emocije. Možda nas je samo naterao da ponovo naučimo razliku između osećanja i odgovornosti. Možda i dalje postoje ti poslednji mohikanci koji vas pozovu u pozorište da pogledate novu Kičićevu predstavu, koja je zaista sjajna! Oda radosti, ah kakva predstava… Možda postojim i ja koja ne odgovaram na poruke u 1:47, već ih samo obrišem da ostanu tamo gde pripadaju. U ništavilu bezvrednosti kao i onaj koji ju je poslao.
Jer za istinu kao i za emociju je potrebna hrabrost.
Ne ona nadljudska, kao da spašavate bebu iz stana koji gori, već ona obična ljudska koja pravi razliku između muškarca i pičke. Praštajte, ovo nije psovka, već karakterna osobina! I kada prođe noć, ujutru dok perete zube ispred ogledala, kako ste? Da li se sećate onog žuljanja posle ponoći ili sa osmehom jedete vaš avokado tost blaženi u zaboravu? Da li se nasmejete kada čujete vašu pesmu ili ste i nju obrisali sa plej liste, da vas ne podseća. Nažalost, ne postoji brisanje sećanja. Zauvek ćete se sećati kako ste plesali i smejali se uz tu pesmu. Kada neko poruči hladnu lozovaču nešto će vas zaboleti u pleksusu… Da, podsetiće vas koliko niste bili hrabri! Kako god, ne igrajte se ličnim osećajima, oni su bumerang vaših odluka!
