Kolumna by Jasmina: CENA

Anika je pala sa konja. Da, dok sam ja na putu, ne mogu da joj pomognem ni da joj oči u oči objasnim da je to toliko normalno? Ako se popneš postoje velike šanse i da padneš rekoh joj, takođe sam joj rekla da ne sme da počne da se plaši, da se zbog ljubavi prevazilaze svi strahovi. Bolela su je rebra i plakala je. Srećom, to dete je nešto povuklo na mene, plakala je što nije mogla da jaše sa ostalima nego je morala da ode kući. Dobro je pomislih, borac je. Sokolila sam je još malo, jer ipak nisam bila pored nje da je zagrlim i kažem joj da će pasti još bar desetinu puta, da je jahanje kao život, uzbudljivo, ali traži veštinu…

Veštinu upoznavanja, prepoznavanja, koncentracije i da, malo one blesave hrabrosti. Ne, previše kao padobranstvo, već onako taman na ivici između slobode i ludila! Ipak prećutala sam mnogo toga iz griže savesti! Ah, ta jebena griža savesti. Dok ja uživam u Meritu, sa poslovnim partnerima i prijateljima, dete mi kvasi ekran suzama… Moj posao je u ovom periodu zahtevan, nemam radno vreme, nemam adresu, a ponekad potpuno izgubim i fizičku snagu. Ne spavam, jedem malo, pijem mnogo. Volim svoj posao, ali jednostavno više volim Netflix i toplo ćebe, jutarnju kafu i tišinu Košutnjaka pred prvi sneg…

Volim i duge šetnje sa psom, čitanje Kapora po pedeseti put i Ninu Simone koja se vrti na vinilu dok ne moram da ustanem i okrenem na stranu B. Retko kada se zapitam zašto, jer negde i znam.

Znam da ne umem da ne radim, a da trim staza koja se beli od snega, neće platiti račune. Takođe znam da prividni komfor kasnije skupo košta, tu lekciju sam naučila na teži način. Previše vremena, najčešće uzrokuje i previše apatije koja nadođe kao bura, kada je najmanje očekujete. Samim tim što sedite u udobnoj fotelji čekajući da vam se riba zakači za udicu koju moguće niste ni zabacili, govori da ste jako loš ribar.

A, kao takav ne umete da osetite buru, a ona je opasna. Ah, kako taj vetar ume da pokarambasi sve šta niste ni zamislili! Đorđu sam maznula jednu cigaretu, onu pravu analognu, sišla sam ispred hotela i duboko udahnula dim. Budva je svetlela kao Pariz onomad, Božićna muzika je umirivala iz zvučnika negde gde ni ptice ne mogu da sviju gnezdo.

A, ja? Pa, ja sam kasnila na večeru sa partnerima, ja sam gutala knedle i bila sam lepa.

Tako mi je rekao vozač iz hotela. Znala sam da ne laže. Ja sam uvek lepa kada sam tužna. Oči mi poprime boju lešnika, trepavice mi zgledaju tamnije, a lice mi postane ženstvenije. Jer žene su lepe kada su mekane, ili posle vođenja ljubavi ili usled neke patnje… Istina i u to sam se uverila. Dakle bila sam lepa, a i kasnila sam. U Zaytoun sam ušla posle svih, a moje mesto je bilo pored prelepe starije žene. Pinot Grigio i neka sjajna klopa su me na momenat isključile, šareni enterijer i dobra muzika su me dodatno pomakli sa mesta mame. Anika mi je u međuvremenu javila da je dobro, a ja sam nastavila da se pravim da sam okej. Ne znam da li postoji minimum okeja, ali ja sam svakako bila na donjoj granici. Onoj, da kada je pređem prelazi u introspekciju, koju sam odlučila da neću raditi?

Međutim, tri čaše vina kasnije…

Kao što rekoh Đorđe puši analogne cigarete pa smo izašli na terasu. Ja da ćutim, on da puši. I zapitala sam se, sve ono šta pre nisam. Ne znam da li zbog konja sa kog je moja ćerka pala ili zbog konja koje sam pustila da mene jašu… Zašto nas zovu slabijim polom, kada su sve patnje, boli i odluke na nama, jakim ženama, zašto nas žele, a svoje živote i vreme ostavljaju rezervisane za one slabe, neodlučne i poludepresivne.

Da li je uopšte pametno što vaspitavam ćerku da se popne bezbroj puta na mesto sa kog se skotrljala? Da li su moji saveti koji su mene doveli na pijadestal moćne zaista rezurtirali da se podrazumeva i srećne? Jer, ako se sećate nekog bolešljivog deteta iz porodice, svi su mu posvećivali pažnju. Nas koji smo krv sa kolena brisali rukavom majice, tapšali su po ramenu i za sekund zaboravili da nas BOLI!

Nismo se previjali, cvileli i plakali, ne mi smo bili oni hrabri.

Tačnije ONE HRABRE. I odjednom, u ratu koji se zove život, ispada da su one slabe, zbunjene i potuljene zvanične pobednice. Da sve krv, suze i znoj pripadaju umišljenim ratnicama, koje na kraju same (jer tako mogu) dobijaju sitne otpatke ovih životno nezainteresovanih grejačica bračnih postelja. Da, baš onih postelja koje smo mi hrabro napustile, skupo plaćajući slobodu i pravdu! Bože koliko sam bila glupa pomislih. Đorđe kaže da sam to izgovorila naglas. Nema veze evo i na sav glas BILA SAM GLUPA. A, trebalo je samo da se pravim kako ne znam da zamenim sijalicu. I sve, baš sve bi bilo drugačije! Vratila sam se za sto odlučna, da kolko sutra spasim bar moju ćerku… Da probam da je naučim, da ne bude baš toliko svoja, ali kako kad je moja!? Moja krv, meso i kost, teško će ta mala žmuriti i praviti se glupa… Ni u poslu, životu, ljubavi.

Ma ne, nema šanse da joj izgovorim onu jezivu rečenicu koje sam se plašila kao đavola Bitno je da se tebi kući vrati.

Isuse koliko je u toj rečenici sramote, za sve. Da imam vremena da dovoljno razložim  ovaj literarni soliter govana koji smo sve čule bar pedeset puta, mislim da bi se svi mi ugušili u smradu. Još jedan sivi pinot kasnije, ćaskala sam sa ženom pored mene, zaboravljajući na spiralu misli koja me je obuzela samo par minuta pre… Kemalova Napiši jednu ljubavnu je išla u pozadini… Ovo je bila naša pesma izgovorila je kiselog izraza…

Znala sam odmah celu priču, Zašto ste se rastali? upitah nenametljivo. Prosto, da sam htela da glumim klovna sa dva fakulteta, pa zaposlila bih se u Mc Donaldsu, znate tamo svaki dan gledate onog Ronalda? Klimnula sam glavom i nastavila da pijem vino. Iskreno nikada mi se nije dopadala ta napadna kombinacija žute i crvene, na onom iskeženom licu, tačno je vređanje inteligencije. I tek tako, shvatila sam, biti glup je zaista stvar izbora… A, cena toga, kao i za sve u restoranu, biće vam priložena na kraju večere…

Vaša,

J.

Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.

Foto: Journal