Journal #trendspotting: Sve što smo mislili da znamo o visokoj modi pokazaće se kao pogrešno

Decenijama je haute couture bila lozinka za retkost – uzvišene odaje elitnih ateljea, tišina salona dostupnih samo na poziv, ideja da neumerena lepota prenošene veštine postoji isključivo iza tih plišanih zavesa. Ako je visoka moda ikada bila samo pitanje basnoslovnih toaleta i hijerarhije prvih redova, ova sezona je jedno učinila sasvim jasnim: te pretpostavke ne samo da deluju prevaziđeno, već su se rasparale po šavovima pred našim očima. Sada couture dođe kao vazdušni prostor u kome se tradicija sudara sa gorućim pitanjima o relevantnosti, identitetu i ulozi zanata u hiperpovezanom svetu.

Na udarnom početku Nedelje visoke mode u Parizu, odeća nije dominirala pistom – ona se raspravljala sa posmatračima, kako onima povlašćenim u sali tako i nama koji smo je bez daha analizirali sa live streama.

Pitala je čemu couture danas služi i može li njegovo grandiozno nasleđe da preživi sadašnjost. Piste su postale pozornice za nešto nestabilnije od lepote: sumnju, želju, sećanje i reinvenciju. Ono što povezuje ovu sezonu nije silueta niti paleta boja, već zajednička zebnja. Ove kolekcije se ne pretvaraju da je svet stabilan. Ne oblače se za balove koji više ne postoje. Umesto toga, kruže oko pitanja: može li couture da poštuje ruku krojačkog majstora, a da se udvara algoritmu?

Ako ništa drugo, razotkrila se sve veća nelagoda couturea prema sopstvenoj mitologiji.

Staro obećanje – da retkost implicira relevantnost – više ne važi. A tu su i (ne) opravdana odsustva: modne kuće koje su izabrale da preskoče prikazivanje ovaj put poput Maison Margiela, Balenciaga, Jean Paul Gaultier, Givenchy i Iris van Herpen. U coutureu je odsustvo nekada značilo nevažnost. Danas znači rekalibraciju. Nakon što je Dior odlučio da preskoči julski couture termin, iščekivanje se povećalo pred prvo zvanično couture predstavljanje Jonathana Andersona, dugo očekivani debi u ovom najzahtevnijem domenu. To je vrlo zastrašujući posao, rekao je Anderson urednicima na ranoj jutarnjoj prezentaciji kolekcije. Istina, već neko vreme on sam deluje prilično traumatizovano (ko može da zaboravi sumornu puš-pauzu pored Sene).

Očekivano, ponudio je reference na raskošnu arhivu svojih prethodnika ali ne kao paradu nezaboravnih motiva, već kao parabolu.

Revija je započela video prologom sa keramičarkom Magdalene Odundo, koja je govorila o svom radu i centralnoj ulozi tela u njemu. Ta umetnička forma odražena je u seriji zadivljujućih skulpturalnih haljina koje su otvorile reviju, obavijene oko tela, a zatim groteskno uvećane na rubovima. Cveće nije bilo dekoracija; bilo je emocionalna arheologija (iako vizuelno konfuzna u širokom kadru). Glina, vez i motivi latica nagoveštavali su budućnost izgrađenu od fragmenata prošlosti. Potpuni raskid sa estetskom ideologijom donedavne mušterije najpaprenijeg Diorovog segmenta je sve samo ne slučajan, ali da li će ovo nositi iko ko to nije dobio besplatno i ko nije Greta Lee?

Za većinu dizajnera, preuzimanje kormila jednog haute couture ateljea liči na ono kada dete uđe u prodavnicu slatkiša.

Ali kada je Matthieu Blazy prvi put posetio Chanelovo središte zanatstva Le19M, izašao je preplavljen utiscima. Za svoju prvu haute couture kolekciju za ovu francusku luksuznu kuću, oslonio se na maksimu da je elegancija u odricanju. Blazy je sebi postavio izazov: da prenese identitet brenda bez oslanjanja na njegove uobičajene simbole. Zapravo, njegov prvi izgled – verzija klasičnog Chanel kostima od nude šifona – delovao je gotovo kao duh originala. Želeo sam da vidim da li, kada uklonite uobičajene Chanel potpise – tvid, dugmad sa draguljima – i dalje možete da dođete do suštine, rekao je.

Otkako je prošlog aprila zvanično stupio na dužnost umetničkog direktora modnih aktivnosti, Blazy svoj rad predstavlja kao razgovor sa osnivačicom kuće, Gabrielle Coco Chanel.

Podsetio je da, kada je Chanel pre nešto više od jednog veka otvorila svoj couture atelje, nije postojala ready-to-wear linija, pa je oblačila žene ne samo za posebne prilike. Nije bila opterećena očekivanjima couturea – da uvek mora da stvara bogato izvezene, vizuelno upečatljive komade. Njen couture bio je osmišljen da podrži žene u svakodnevnom životu, i to mi je bilo zanimljivo: da istražim možemo li da napravimo nešto jednostavno poput crne suknje ili pantalona, rekao je. Zatražio je od svog tima da ne gledaju odeću, već da dizajn polazeći od slika ptica. Tri meseca su istraživali tehnike, rekao je, uporedivši to sa pripremom sastojaka za recept.

Ako smo nekada verovali da je visoka moda nema lepota, možda je sada pravi trenutak da počnemo da je posmatramo kao jezik: eksperimentalan, ponekad protivrečan, ali uvek razotkrivajući.

Couture može biti filozofija nastanka, a ne samo njegovo savršensto finalno obličje. Može biti politički, ličan i poetski. Najradikalnija istina izložena u Parizu jeste da visoka moda više ne pokušava da bude večna. Ona pokušava da bude prisutna. Nekada je couture definisao ukus, danas odražava rascep između dve dimenzije našeg življenja, analogne i artificijelne. Koketira sa kolapsom. Insistira na lepoti ne kao rešenju, već kao pitanju. U Schiaparelli slučaju, otkrovenje nije došlo kroz uzdržanost, već kroz smelost. Gotovo nepostojeći čipkasti komplet Teyane Taylor, krunisan bisernom tijarom, prizvao je nasleđe kuće zasnovano na šoku i poeziji – pretvarajući providnu tkaninu i skulpturalnu formu u politički gest jednako koliko i u stilski iskaz. Couture je, u tom smislu, kod Daniela Roseberryja manje vezan za skrivanje tela, a više za razotkrivanje namere.

I tek tako stara definicija – da je haute couture najviši oblik mode – iznenada deluje nedovoljno.

Ona više nije iznad situacije. Ona je dublja, čudnija, nestabilnija. Sve što smo mislili da znamo o njenoj svrsi, njenoj publici, njenom autoritetu zaista brzo će se pokazati kao pogrešno. Ne zato što je couture zakazao, već zato što je konačno prestao da se pretvara da je bezvremen.

Sad je uzavrela konverzacija. I kao svaki uzbudljiv razgovor, zna da skrene sa teme.

Foto: Launchmetrics/Spotlight