Revija Marca Jacobsa za Perry Ellis pripada modnim legendama koje je teško objasniti.
Nakon što je 1988. angažovan kao kreativni direktor sportskog brenda, Jacobs je nekoliko sezona učtivo negovao laku američku eleganciju, pre nego što je odao počast grunge sceni Sijetla legendarnom kolekcijom, prikazanom 3. novembra 1992. Flanelske košulje iz second-hand radnji od dva dolara prevedene su u svilene modele sa kariranim printom, termo-majice sa dugim rukavima su osmišljene iznova u kašmiru, a cvetna bapska haljina Kurta Cobaina pretvorena je u lepršavi šifon, nošen uz razvezane martinke ili Converse od dušes satena. U bekstejdžu je Sonic Youth snimao spot za Sugar Kane, u kojem je glumila veoma mlada Chloë Sevigny.
Bio je to presudan trenutak: od Christy Turlington koja je otvorila reviju uz L7 pesmu Pretend We’re Dead, do Kristen McMenamy i Kate Moss koje su je zatvorile u uparenim kapama i slojevima pastelnih pletiva i kariranih komada.
Tako danas izgledaju lepe devojke, rekao je Jacobs za New York Times u februaru 1993. Izgledaju pomalo nezainteresovano za modu. Modna kritičarka tog dnevnog lista Bernadine Morris, pišući u The New York Timesu, opisala kao meša sve… Tipična kombinacija izgleda kao da je sastavljena zatvorenih očiju u vrlo mračnoj sobi. Women’s Wear Daily proglasio je Jacobsa gurujem grungea, ali rukovodioci u Perry Ellisu nisu baš shvatili finese golih stomaka i košulja nehajno vezanih oko struka. Ubrzo nakon što je u januaru 1993. dobio nagradu CFDA za dizajnera godine, Jacobs je otpušten iz Perry Ellisa, a proizvodnja kolekcije je obustavljena.
Međutim, revolucija nije mogla da bude zaustavljena. Bio je to rani primer uzimanja mode direktno sa ulice – koji će uskoro slediti svi.
Novinari su preplavili Seattle kako bi istražili grunge i njegove neobično duge rukave. Megan Jasper iz Sub Popa je čuveno navukla New York Times da objavi grunge sleng – leksikon koji je izmislila na licu mesta. Mnogi uopšte nisu bili oduševljeni grungeom.
Suzy Menkes, modna urednica International Herald Tribunea, pokrenula je anti-grunge kampanju tokom Nedelje mode u Milanu u martu 1993, deleći bedževe sa natpisom Grunge is Ghastly kolegama urednicima. Grunge je anatema za modu, grmela je Cathy Horyn, i za jednu veliku modnu kuću sa Sedme avenije da ponudi takvu poruku po toj ceni je smešno. (Horyn je nedavno povukla svoje mišljenje, priznajući da je bilo kratkovido.)
Kao gest poštovanja, Jacobs je poslao uzorke Cobainu i Courtney Love.
Znaš li šta smo uradili s tim? – rekla je Love 2010, zgrožena sećanjem. Spalili smo ih. Nismo voleli takve stvari.
Tokom narednih decenija njegova radikalna grunge ideja postala je simbol kolekcije ispred svog vremena, sirovog, revolucionarnog odgovora na prelomni period u pop kulturi. Dvadeset pet godina kasnije, Jacobs i njegov tim su pažljivo ponovo izradili 26 izgleda sa te ozloglašene revije. Vratili su se u fabrike koje su proizvele originalne printove i pretraživali eBay u potrazi za sada već vintage komadima.
Marc je imao pomalo ludu ideju da ponovo izda svoju omiljenu kolekciju. Ne da bi se hvalio, već zato što je želeo da ponovo prodrma stvari. Modni sistem nije funkcionisao. Osećao se zarobljenim njegovom dvogodišnjom strukturom revija. Jacobs je pomislio da je možda vreme da ponovo pokuša nešto drugačije.
Razmišljao sam o ovome gledajući kako se slično dešava sa famoznom prvom i poslednjom kolekcijom Daria Vitalea za Versace.
Od svih evropskih modnih kuća, Versace je imao prilično burnih dvanaest meseci. Najpre, još u martu 2025, Donatella Versace se oprostila od pozicije kreativne direktorke posle 27 godina na čelu kuće. Brzo ju je zamenio Dario, bivši direktor dizajna u Miu Miu. Vitale je svoju prvu kolekciju predstavio u septembru 2025. uz odlične kritike. No, potom su se pojavile glasine da Prada Group razmatra preuzimanje Versacea. Dogovor je zaključen početkom decembra. Samo dva dana kasnije, Vitale je razrešen dužnosti posle svega osam meseci, da bi se početkom februara saznalo kako će na to mesto doći Pieter Mulier nakon dugog i uspešnog mandata u kući Alaia.
Međutim, tek kad se ova epopeja završila, konačno smo mogli da sagledamo Dariov oštri zaokret ka drugačijoj estetici od one na koju smo sa Versaceom navikli.
I ne samo to. U katarzičnom činu poetske pravde, ta kolekcija je počela da živi svoj najbolji život. U editorijalima prolećnih izdanja modnih biblija, na poznatim ličnostima kao što su Alexandar Skarsgard i Alex Consani – a uprkos cenama višestruko višim od uobičajene ponude brenda, preti da bude i sold out. Naročito Pivot tašna, Vitaleov iskreni pokušaj da Versace konačno ima i svoju it-bag. Kao varijacija na bucket formu, Pivot koristi metalne detalje, ali je ostala suptilna i svestrana. Ima i dizajn ručke koji omogućava onome ko je nosi da joj menja svrhu i oblik. Već je viđena na Oliviji Dean, Amandi Seyfried i Audrey Luni.
Međutim, ono čime Versace zvanično zatvara kratko poglavlje Vitaleove ere, je veličanstvena kampanja kolekcije.
Za ovu priliku, kuća je angažovala ne jednog, ne dva, već tri velika kreativca: Stevena Meisela, Franka Lebona i Taniu Franco Klein. Tri različite vizije koje se spajaju da bi probudile osećaj i stav, navodi se u saopštenju kuće. Dijalog koji priziva osnovnu suštinu Versacea: suočavajući glamur Stevena Meisela, sirovu intimnost Franka Lebona i filmsku snagu Tanie Franco Klein.
Od troje kreativaca, Meisel je, naravno, Versace ikona.
Američki fotograf je tokom poslednje tri decenije odsanjao objektivom brojne kampanje, uključujući Amber Vallettu i Georginu Grenville kao Stepford supruge sa ogromnim plavim natapiranim frizurama iz 2000., kao i Madonnino kultno snimanje u proleće 1995. Lebon je multidisciplinarni umetnik poznat po svojim edgy muzičkim spotovima i modnim kampanjama, dok je Klein fotografkinja sa sedištem u Mexico Cityju čiji zatamnjeni glamur briše granicu između stvarnosti i performansa.
Kampanju zaokružuje eklektična postava. U njoj se pojavljuju umetnik Drake Carr, model Selena Forrest i koreografkinja i plesačica Lexee Smith. Meiselov rad stoji rame uz rame sa radovima Lebona i Klein, koje kuća opisuje kao spajanje gromada, etabliranog i podzemnog, a nagomilani, telo na telo glamur podseća na njegovu sopstvenu mitsku prošlost sa Versaceom. To je kampanja koja istovremeno deluje retrospektivno i nedovršeno, kao luksuzna kuća koja isprobava tri ličnosti odjednom.
Iskreno, kakvo god da je vaše mišljenje o debitantskoj kolekciji Dario Vitalea, zar malo buke nije baš ono što moda treba da izazove?
Žudimo za novinom, hrabrim kontrastima i trenucima koji nas nateraju da zastanemo i kažemo: Vau. Vitale je isporučio sve to – sudare boja, smеlе krojeve, neočekivane detalje – stvarajući osećaj teatra i emocije kakav malo koja revija uspe da postigne. Postoji nesporna lepota u tome da svedočimo dizajneru koji bez izvinjenja prihvata sopstvenu viziju.
Na kraju, Vitaleov Versace će se možda pamtiti ne po onome što je postao, već po onome što je mogao da bude. Kratki, stilizovani erotomanski intermezzo u koji ćemo za dvadeset godina gledati sa divljenjem, baš kao i Jacobsov buržoaski grunge.
Foto: Launchmetrics/Spotlight, Instagram (@versace)
