Godina je 1988.
Prisustvo američkog Voguea na kioscima moglo se predvideti po glossy krupnom planu: besprekoran ten, jagodice na koje možete da se posečete, pogled koji prolazi kroz vas. A onda je u znamenitu zgradu Conde Nasta ušetala Anna Wintour, i nakon njene prve, novembarske naslovne, više ništa u medijima i modi neće biti isto. Pred objektivom Petera Lindbergha našla se Michaela Bercu, sa brižijivo razbarušenom kosom i prijemčivim osmehom kao da upravo prilazi da ti ispriča sočan trač.
Nije samo (za to vreme i taj naslov) neobičan kadar uzdrmao magazinsku industriju, već i ono što je izraelska manekenka tu nosila. Stilistkinja Carlyne Cerf de Dudzeele obukla ju je u jaknu Christian Lacroix toliko elaborativno ukrašenu da je mogla biti zamenjena za Fabergé jaje – sa sve cenom od 10.000 dolara – i izbledele Guess farmerke. Sve zajedno je bila takva nagla promena u odnosu na sve što je ovom broju prethodilo da su redakciju pozvali iz štamparije sa pitanjem: je li posredi nekakva greška?
Ali nije. Wintourova je to uradila sasvim namerno.
Mnogo kasnije, tokom priprema za septembarski broj 2012. kojim se obeležavalo 120 godina postojanja Voguea (i na čijoj naslovnoj se nalazila Lady Gaga u kreaciji Marca Jacobsa kao rimejk one prve ikada), prisetiće se kako je to izgledalo. Jakna je zapravo bila deo kompleta, ali joj suknja nije pristajala; bila je na odmoru u rodnom Izraelu i malo se ugojila. Ne da je to išta smetalo. Naprotiv, samo je dodatno potvrdilo ideju da se ohola grandioznost visoke mode razigrano baci pravo u svakodnevni život – i vidi šta će se dogoditi. Niko od nas nije očekivao da ćemo tu fotografiju staviti na naslovnu stranu, a najmanje štampari magazina. Ne mogu da ih krivim. Bila je to potpuna suprotnost studioznim, elegantnim portretima tipičnim za Vogue u to vreme, sa tonom šminke i raskošnim nakitom. Ova naslovnica je kršila sva pravila. Michaela nije gledala u vas, a što je još gore – oči su joj bile gotovo zatvorene. Kosa joj je lepršala preko lica. Sve je izgledalo lako, opušteno, kao trenutak uhvaćen na ulici – što i jeste bio, i što je zapravo bila cela poenta. Posle, na način na koji to ume da se dogodi, ljudi su tome pridavali razna značenja: da je reč o mešanju visoke i ulične mode, da je Michaela trudna, da je to religijska izjava. Ništa od toga nije bilo tačno. Ja sam samo pogledala tu fotografiju i osetila vetar promene. A od naslovne fotografije ne možete tražiti ništa više od toga.
Iako Anna kaže da to nije bio motiv, nemoguće je posmatrati ovu naslovnu ikako drugačije nego kao seme jedne dijametralno drugačije estetske ideologije.
One koja je tu i tada posejana na plodno modno tlo ekstravagancije osamdesetih, ere poznate kao dekada pohlepe. I premda će čelična dama publishinga u više navrata tokom narednih decenija isticati kako se gnušala grungea – teško je oteti se utisku da njega ne bi ni bilo da se tog dana ono njeno čuveno AWOK (Anna Wintour OK) nije našlo na printu tog famoznog covera. Bio je to vrlo javni raskid sa hermetički zatvorenim, fantazmagoričnim svetom salonske mode, i njen nenadani odlazak u prostor gde luksuz može da okrzne rame uz rame sa običnim. Bila je to estetika high-low pre nego što je high-low postao marketinški kliše, modna filozofija pre nego što je brza moda naučila da preko noći imitira piste.
Gledano unazad, bio je to i proračunat rizik koji se isplatio poput couture džekpota.
Ta jedna fotografija postavila je ton Annine ere: pravila su tek sugestije, glamur može biti demokratičan, a ponekad je najsubverzivnija stvar koju možete učiniti – upariti basnoslovnu jaknu sa farmerkama koje gotovo svi poseduju. I tako je, pre nego što je postala čuvar sa gvozdenom pesnicom najsvetijih tradicija Voguea, Anna Wintour započela svoju vladavinu tako što je – jednu od njih prekršila.
Godina je 2025.
Naslovna Voguea sa izbledelim farmerkama uz dizajnerski komad i dalje izaziva polemiku. Ali ovoga puta iz malkice drugačijih razloga. Na toj, najnovijoj, naslovnoj je Emma Stone, sa svojom sveže izraslom kratkom kosom (obrijala je glavu zarad uloge u filmu Bugonia Yorgosa Latimosa), u geometrijski kompleksnoj Louis Vuitton jakni gotovo komično izraženih ramena i džinsu toliko neuglednom da mu je teško utvrditi provinijenciju. Ovo nije prva Vogue naslovna za Stoneovu – ali možda jeste na prvi pogled najmanje upečatljiva. Tim pre je od strane vascelog Interneta proglašena za WTF momenat ne samo zbog magnitude uticaja septembarskog izdanja kao takvog, već i što je verovatno jedno od poslednjih koje Anna potpisuje u svojstvu (globalno izumiruće) funkcije editor-in-chief.
Septembarski broj Vogue je tokom njenog mandata doživljavan poput tavanice Sikstinske kapele industrije – svetinja, orkestrirana do poslednjeg pramena, stvorena da se nedeljama promatra na stolu za kafu. Jedna jedina slika mogla je definisati karijeru manekenke ili učvrstiti uspon dizajnera. Znali smo da ne treba da očekujemo labudovu pesmu ali, posle trideset sedam godina na čelu jednog od najimpresivnijih portfolija od kada je Gutenberga, zašto se odjavljuje – metaforički – u soft fokusu?
Da li je ovo sentimentalno septembarsko izdanje osuđeno je da se pamti podjednako po onome što nije reklo koliko i po onome što jeste?
Na drugu pogled, naslovnica je samo obmanjujuće tiha. Prvo, nije slučajno sparivanje glumice i fotografa. Hawkesworth, poznat po seriji fotografija Preston is my Paris gde banalnost svakodnevnog dobija drugačiji tretman i patinu, unosi gotovo dokumentarističku skromnost u modnu fotografiju; Coddington se vraća onome u čemu je najbolja – da iz tkanine i kose izvlači narativ. Nema eksplozivnih haute fantazija, nema šokantnih promena imidža, skoro da nema ni glamura… Samo Stone, mlečne puti i zasmejana, izazivajući vas da se nagnete i obratite pažnju. I upravo je to poenta. Jer danas je većina naslovnih manje umetnički artefakt, a više promotivna ikonica – dizajnirana da preživi kioske, Twitter feed, Instagram Story i TikTok repost, sve u istoj nedelji. Ova nije.
Cinici bi rekli da je naslovna strana od glossy papira i masne boje degradirana do tačke da se udavila u vrtlogu digitalnog marketinga, a niko nije uskočio da je spase.
Ali to je samo jedna verzija istine. Promena kojoj svedočimo čak i letimičnim pogledom na svakojaka fashion glasila odavde do Tokija je i estetska i strateška. Slike su svuda svetlije, tekst je krupniji, kompozicije čistije – ne zato što su umetnički direktori toliko zavoleli minimalizam od kad smo svi bombardovani porukama sa mreža, već baš zato što sve što je suviše suptilno umire na ekranu telefona. Urednici, čak i oni daleko manje iskusni od Anne, znaju da slika koja ima potencijal za slomiti internet možda neće biti ona koja predvodi štampano izdanje – možda će to biti kadar zakopan na trećem slajdu Instagram karusela.
I dok naslovna najprodavanijeg Voguea u godini i dalje ima težinu – protokol njenog reveala je preokrenut poslednjih godina: pravo otkrivanje ne dešava se pod fluorescentnim svetlima prodavnice sa časopisima, već u isečenom, kompresovanom JPEG-u na ekranu telefona u 7:04 ujutru po njujorškom vremenu, strateški tempiranom za bogove algoritma. Na neki način, naslovnica je time oslobođena sopstvenog teškog postamenta, i prilagođena ekonomiji pažnje u kojoj je faktor neočekivanog jedina konvertibilna valuta.
Prirodno za Wintourovu, koja je svoju zaostavštinu gradila ne jureći hajp, već ga kontrolišući.
Teško je ne pročitati sve ovo kao njen oproštajni manifest: posle decenija u kojima je industriju savijala po svojoj volji – razbijajući staru kastu modela, uzdižući slavne ličnosti u modna božanstva, pretvarajući Met Gala u Super Bowl stila – podseća nas da je krajnja moć magazina za koji je postala sinonim oduvek bila u tome da postavi ton, čak i kad drugi ne znaju kako bi ga pratili. Zato, naslovnica s Emmom je tačka na kraju rečenice a ne, kako bi se to kratkovido moglo gledati, znak pitanja. To je gest vrhunske samouverenosti: bez trikova, bez heštegova, bez očajničke potrebe da postane viralno.
Samo žena, pogled, raspoloženje.
Ako je 1988. Anna Wintour otvorila prozor vetru promene u Vogue, 2025. ga zatvara sa prefinjenom teatralnošću osobe koja zna da je soba sada potpuno drugačija – i da će, čim izađe, svi promeniti raspored nameštaja. Digitalna era je od naslovnice napravila živo biće koje menja oblik iz dana u dan, ali Wintourova nam je na odlasku poručila da i dalje postoji snaga u tišini, u slici koja ne viče nego šapuće, sigurnoj da ćete joj se vratiti. U vremenu kada modni svet pulsira kao beskonačni TikTok feed, njena poslednja poruka deluje gotovo subverzivno: pravi luksuz je imati luksuz da ne juriš pažnju.
A to, u eri algoritma, možda jeste najprovokativnija stvar koju Vogue još uvek može da uradi.
Foto: Profimedia / Instagram (@90s_models_ / art8amby)
