Sita sam gluposti. Niodkuda nijedno obećanje. Nikakva garancija.
Ne postoji ni jedan dokaz da je ikad u istoriji bilo bolje nego sada. A znamo da sada nije baš nešto. Razneta sam jer trubim na 1000 mesta i na 1000 načina da vrednosti društva direktno odlučuju o našem životu i smrti. Poslednja i pretposlednja kolumna, naučna konferencija, doktorat, svako gostovanje na televiziji. I uopšte nemam utisak da je to dovoljno jasno dok se ne desi eksplozija nasilja. I onda opet zaboravi. I onda novo nasilje. I tako u krug. Osećam se kao seoska luda.
Prestanite da lažete. I druge i sebe. Prestanite da širite lažne vesti i neznanje.
Ko zna (ah, niko, niko ništa ne zna. Krhko je znanje!)
Kratak test o neznanju
Šta vi recimo znate o svojoj babi? Mislim sem činjenice da je možda nosila maramu i spremala ovo ili ono jelo. I da li ste toliko bahati i bezobrazni da se babe sećate samo u kontekstu porodice. Evo pođimo odatle, koliko je puta baba abortirala. Da li je baba imala seks sa nekim van braka i ko je to bio? Kako se baba svađala? Koje je mane imala?
Čitavi životi. Čitavi životi naših bližnjih otišli su u prah i nepovrat. Ali gledajmo to sa svetlije strane. Nikad nećete imati šansu da shvatite da ste potomci odvratnih ludaka koji su bili ološi. Pomalo mi je žao što vam se serem u cveće ali i nije. Početak svakog saznanja počinje suočavanjem sa nezanjem i nemoći koju ono nosi.
Ne budite ono što jeste molim vas
Sa svih strana bombarduju nas idejama da budemo ono što jesmo. Ali to je laž. Društvo ne želi da budete oni što jeste. Želi da zauzdate svoje nasilne impulse. Tačka. I to ne kažem ja već filozofkinja Hana Arent koja se manje više ceo život bavila ljudskom prirodom i društvenim okolnostima. Pratila je najveće suđenje 20. veka – suđenje nacisti Adolfu Ajhmanu.
Postavila je tezu oko koje se lome koplja poslednjih sto godina. Tezu o banalnosti zla. Zlo, ako postoji – nije monumentalno i ogromno, nesaznatljivo. Ono je banalno i svakodnevno, sastavljeno od malih svakodnevnih akcija. Dok ovo pišem hiljade i hiljade naučnica i naučnika se širom sveta u brojnim disciplinama trude da razumeju ljudsku prirodu i koji to impulsi stoje iza najtežih zločina kojima je čovečanstvo pogođeno. Među njima sam i ja.
Nisam slučajno rekla da društvo nipošto ne želi da budete ono što jeste – jer nauka ne zatvara oči nad činjenicom da su u prirodi svakog čoveka i agresivni ubilački impulsi. Zna se da je da svaki čovek sposoban na teško spoznatljive zločine kojima se ne vidi kraj. Ali kroz istoriju očekivanja društva od pojedinca su se menjala. U antici je bilo normalno da čovek ubije roba, svoje dete ili ženu.
Ne šokirajte se tako lako, nismo mi cveće
Nepojmljivi užasi danas – nekada su bili javno odobreni. Osveta oko za oko, zub za zub. Krvna osveta je bila element regulisanja unutar društva do samo pre 100 godina. Radmila Petrović mi je pričala kako je u njenom selu kad neko nekog želi da ubije prvo uzorao sedam brazdi, a zatim ako ptica sleti na neku od prve tri – odustajao bi. To bi značilo da će doživeti da vidi osvetu u naredne tri generacije. Već za ove posle – nije im bilo bitno. Takvi su ljudi, suočimo se s tim.
Arent kaže da je društvo svojim pojavljivanjem u modernom dobu zamaglilo granicu između privatnog i političkog i do neprepoznatljivosti izmenilo njihovo značenje i važnost za pojedince. Društvo reguliše i šta radite između četiri zida. Društvo ne očekuje bilo koje delovanje – očekuje određenu vrstu ponašanja i to je osnovno obeležje društva – iskazano je kroz zakone, kroz pisana i nepisana pravila i sve u vezi sa tim.
Znam da ništa ne znam
Sve to sam naučila tek na doktorskim. Doktorske sam upisala skoro slučajno. Na samom početku radnog veka u jednoj marketing agenciji, povredila sam se na moru i nisam mogla samostalno da hodam. Nisam mogla ni da radim. U galopirajućoj depresiji i očaju tražeći potvrdu da vredim, okrenula sam se onome u šta sam oduvek bila sigurna – učenju.
I tako sam prvi semestar završila sa svim desetkama, iako sam dolazila na faks hodajući na štakama. Potrošila sam duplo više novca nego drugi jer sam se vozila taksijem. Nisam mogla da koristim javni prevoz, nisam vozila a i vožnja je nemoguća sa nogom u ogromnom gipsu, nepomičnom nogom i nisam imala prijatelje koji bi me svaki dan dovozili na fakultet.
… i sve manje znam a malo i mogu
Na prvoj godini doktorskih studija bila sam potpuno hipnotisana svim znanjima koja sam dobijala. Nije postojao predmet koji mi se ne sviđa, uključujući i tehniku naučnog rada. I ranije sam volela da učim, ali dok sam bila slabije pokretna, odlazak na faks je bio jedini lep trenutak u mom danu. Svako znanje, svaka knjiga, otvarala mi je ponore novih neznanja. Svest o neznanju je možda najveća razlika između visoko obrazovanih i onih koji to nisu – kojima je sve na svetu jasno.
Osvajanje znanja ubrzo je postao smisao koji mi je falio. U svemu ostalom osećala sam se kao višak. Sećam se da sam jednom krenula na faks, i u hodniku se ugasilo svetlo. A po prvi put nisam zamolila brata da mi pomaže da siđem tri sprata sa štakama, noseći mi torbu. Stajala sam na pola stepenica, u mraku, sa torbom oko vrata i štakama i tačno sam osećala besmisao. Nikad ranije nisam obraćala pažnju koliko traje svetlo. Kako sam samo ohola bila. Zazvonila sam na vrata komšiji i zamolila ga da mi dva tri puta upali svetlo dok ne siđem dole. Naučila sam lekciju o traženju pomoći i neoplakivanju sebe. Ali nisam tu lekciju htela da podelim.
Nauka i pseudonauka imaju puno sličnosti ali jednu razliku
Pišući jedan od naučnih radova, koji je posle objavljen u knjizi Performative Gestures Political Moves, susrela sam se sa jednom, možda i najzanimljivijom teorijom unutar jezika. Naučila sam o snazi reči. I to nije neka snaga u prenesenom smislu – govorim o snazi reči da ustanove stvarnost. U nauci to se zove performativnost.
U pseudonauci se teorija jezika najviše pojavljuje kroz astrologiju, NLP ili manifestovanje ili najnoviji TikTok trend šaputanja vodi. Neke starije kulture pa i naša paganska beleže magijske obrede dozivanja kiše, isceljenja ili bilo kojih obreda koji koriste reči za koje se veruje da mogu da izmene stvarnost. Blagoslovi, kletve – bilo šta od toga. Proučavajući funkcije jezika, vrste i značenje iskaza naučnici su tek u toku 20. veka uspeli da razgraniče šta sve jezik može. Da osim što opisuje stvarnost, može i da utiče na nju. Sa rečima se ne smemo zajebavati.
Kakva je razlika između tragedije i ljudske akcije?
Nedavno sam se vratila iz Engleske i sa neba je padalo nešto belo. Neko je povikao “pada sneg” a neko je rekao “pada grad” i skoro da su oba ova iskaza bila i tačna i logična. Ličilo je i na krupan sneg i na mini grad. Gledajući u bele tufnice po odeći, kako nisam studirala nauku o vremenu – nisam umela da razaznam. Naučnik bi sa sigurnoću, koju crpi iz autoriteta znanja koje je stekao, mogao precizno da opiše ovaj metereološki fenomen. Ali to i dalje ne znači da bi on izazvao sneg ili grad. Naučnik bi svojom izjavom opisao stvarnost, onoliko precizno koliko je on sam i koliko je nauka u mogućnosti da nam kaže šta je to što se oko nas dešava.
Postoji i druga vrsta iskaza. To je moja omiljena vrsta. Zove se performativni iskaz. Njega je prvi opisao harvardski profesor Dž. L. Ostin 1955. godine – kao iskaz koji deluje odnosno vrši radnju. Performativni iskaz nije opis niti konstatacija – kao što je to “pada sneg”. Za iskaz koji deluje ne možemo da kažemo da je tačan ili netačan – ako se sećate toga iz logike u drugom razredu srednje škole. Ok, znam da se niko ne seća.
Obećanje, dozivanje kiše i horoskop
Performativ se ne odnosi na činjenice iz stvarnosti. Meni su performativi bili posebno važni jer sam se u umetnosti bavila proučavanjem performansa i teorijama izvođenja u savremenoj umetnosti. Ali performativ je samo ovlaš vezan za izvođenje, to je čin govora koji proizvodi stvarnost. Nalik na vrača za koga se veruje da njegove reči idu u uši bogova i stvaraju svet ispočetka. Performativ je obećanje.
Kada kažem obećavam – obećala sam. Kada kažem sneg – ne dešava se ništa. Naučnici su objasnili da se ovi iskazi razlikuju jer je performativ usko povezan sa odnosima moći. Umesto da ih prosuđujemo kao tačne i netačne, mi sve ove činove posmatramo poput obećanja – kao uspešne ili neuspešne. A da li će obećanje biti ispunjeno – određuje veoma puno faktora.
…ko je gospodar vremena?
Svi smo bili mali i tate i mame su nam obećavali mnogo toga što nisu ispunili. Nisu za sve krivi. Jedno je kada tata obeća da će doneti kuče, a drugo je kad obeća da će prestati rat. U oba slučaja obećanje može da bude neuspešno, ali u slučaju rata, tata može da ispuni obećanje samo ako je predsednik države, a možda ni tad. Različiti su nivoi moći.
Učenici mogu do prekosutra da skandiraju da je škola gotova, ali proglašenje završene školske godine biće uspešno samo ako ga objavi ovlašćeno lice – ministarka obrazovanja, direktorka, zamenica direktorke i tako ti ljudi, koji imaju moć. Zato je važno kome dajemo moć. Kao što i sama reč moć kaže – ko ima moć, može više. Ova teorija nije savršena i ne može svaki iskaz biti performativ. Suprotno mnogim verovanjima još uvek ne postoji gospodar vremena. Ili bar ja ne znam za onog ko bi rekao sneg – i zavejalo bi.
U tanušnoj knjižici “How to Do Things With Words” (Kako delovati rečima), koja nije samopomoć ili knjiga magičnih reči ali tako zvuči nalazi se sva osnova tarota, horoskopa i “kako zračiš tako i privlačiš” sveta. Daću jedan zastrašujući dokaz iz svog života i vi slobodno odlučite da li ćete ikad više ići kod horoskopdžije.
Obećanje ili kako su mi reči učinile mnogo
Bila je 2004. godina i svega se sećam. Studirala sam i nije mi nešto išlo – osećala sam se kao da igram kolo. Napred jedan nazad dva. Kasnije ću saznati da poremećaj prilagođavanja udara tamo gde smo najtanji. Kad promenimo sredinu, kad se suočimo sa neuspehom, kada se ne ostvare nade i snovi postoji velika mogućnost da upadnemo u nešto što izgleda kao depresija. Bez pomoći nauke, medicine i psihoterapije mi ne možemo sami da se izvučemo i jedan loš period može da postane jedan dugi ciklus teške depresije čiji uzrok ne vidimo jer se više i ne sećamo šta se to loše desilo.
U trenutku kad sam otišla kod horoskopdžije nisam videla nikakav izlaz. Nisam videla kraj fakulteta, nisam videla da ću ikad imati vezu, brak ili decu, nisam videla nikakvu vrstu budućnosti. Znam da je bila ta godina, jer sam zapamtila jednu bizarnu činjenicu. Vozila sam časove vožnje a moj instruktor je proživljavao bolan razvod i neprekidno smo slušali samo jednu pesmu – Supermen od Željka Joksimovića i Dina Merlina.
Priča ide kao i svaka druga priča – drugarice su išle na horoskop i sve im je pogodio, što ja ne bih pokušala. Ništa me ne košta. Tačnije košta samo pedeset evra. Natalna karta i tumačenje. Javim mu moje podatke i onda se nađemo na nekom javnom mestu, u kafiću knjižari i on mi ispriča sve. Mogu da snimam ili mogu da zapisujem. Veoma je važno. On može da vidi i moje prošle živote. Sećam se mnogih reči i to ne zato što su bile posebno tačne ili važne, nego zato što sam ih zapisala i povremeno sam im se vraćala.
Obećanje ili samoispunjavajuće proročanstvo
Horoskopdžija mi je rekao da ne idem na proslavu srpske nove godine 2017. godine. Rekao je da vidi saobraćajnu nesreću u kojoj ja vozim i u kojoj ću ja preživeti.
– A neko drugi neće, pitala sam
Nije bio preterano darežljiv sa rečima. Od te 2004. godine, nesreća je bila udaljena više od 12 godina, pa ipak te reči su između ostalih kojima sam verovala ostale duboko u meni. I pored divnih predviđanja o tome kako ću sledeće godine završiti faks i kako ću upisati postdiplomske i kako ću se udati i imati dva sina, ostala je tamna senka. Postojalo je dovoljno vremena da izrodim decu i ubijem ih u saobraćajnoj nesreći 13. januara 2017. godine. Ili muža, ili nekog nepoznatog.
…zavisi kako ko gleda
Prejednostavno bi bilo da sada kažem nemojte verovati horoskopu. Radite šta hoćete, i bez obzira što ne verujem u horoskop na neki poseban način taj razgovor me je poremetio. Najviše me je poremetio jer sam u trenucima nevolje i visoke sugestivnosti dala autoritet neophodan za performativne iskaze potpuno nepoznatoj osobi koja o meni i mom životu ne zna apsolutno ništa.
Danas ja ne vozim. Danas ja ću ići na terapiju da se izborim sa podsvesnim strahom od vožnje za koji me je bilo ekstremno sramota da priznam ikome kako je nastao. Nastao je tako što me je horoskopdžija implicitno optužio da ću ubiti nekog kolima. Reči rade. Reči obavljaju svoju funkciju bez obzira da li verujete u to ili ne – potrebno je samo da se poklopi da ih kaže neko kome verujete, autoritet koji ima moć. Horoskopdžija nema moć sem one koju sam mu ja dala, i sama sebe sprečila da vozim iako sam pre više od 20 godina položila vožnju slušajući “Nisam ja supermen pa da mogu to na leđima da ponesem”.
Šta se stvarno desilo?
Tog 13. januara 2017. trebalo je da idem na žurku rumunskog DJ dua Khidja ali nisam mogla jer sam dobila teško krvarenje posle bezazlene medicinske intervencije. Ostala sam kod drugarice u strahu da se ne onesvestim od gubitka krvi i gledala sam krimi seriju The Night Of. Nedelju dana kasnije saznala sam da bolujem od raka. Moj život nije imao nikakve veze sa ni jednim predviđanjem tog horoskopa. A mesta koja mi je rečeno da izbegavam – kao što su Dominikanska republika i Engleska, bila su mesta mojih najvećih prijateljstava i ljubavi koja bih sebi uskratila da sam slušala sve što je taj čovek govorio. Srećom nisam sve. Uspeću valjda da se izborim i sa tom vožnjom.
I šta će se desiti?
Danas je teško vreme, ljudi sa puno autoriteta izađu pa kažu vrlo opasne reči. Karakterišu decu kao psihopate – nesvesni da će ih te reči psihopatama učiniti. Ljudi kažu sve je gore i gore i mi kao hipnotisani poverujemo – a nema nijednog dokaza da je danas gore nego pre. Izloženi smo lažnim vestima kojima dajemo moć nad sobom, sumornim predviđanjima koja nas parališu i zatvaraju u kuće. Nalik pesmi uz koju sam vozila časove – svaka bi reč trebalo da dobije stražu.
Napredak nauke, napredak ljudske misli, znanje i senzibilisanost ljudi sposobni su da promene svet nabolje. Ok je priznati da ne znamo danas, ali isto tako važno je istupiti i reći da verujemo da je bolje, da će biti bolje. Da ćemo mi stvoriti da bude bolje. I da ne zavisi od rasporeda zvezda na nebu u trenutku našeg rođenja, genetike, predodređenosti, već da smo u svakom i najkraćem trenutku odgovorni za najmanju reč, slovo. Obećanje je govorni čin kojim se ostvaruje efekat radnje kod slušaoca. Zato obećavam da će biti bolje. Znam to jer ima nas koji živimo i radimo za to da bude bolje.
Fotografija: Annie Spratt on Unsplash
