Zbirka Slomiti kosti otvara se gubitkom koji se samo naslućuje kroz kratke, eliptične rezove. Kako si gradila taj odnos prema neizgovorenom i tišini – da li ona dolazi kao zaštita ili kao oblik otpora?
Tišina je moja prirodna granica: arhiva svega, pa i gubitaka koji su prihvatili da zauzmu svoje mesto i ne nedostaju. Tišina postoji tek jer smo prethodno govorili – sve što je izgovoreno stvara prostor u kom neizgovoreno može biti prisutno.
Tvoji najkraći stihovi izgledaju kao da su skroz ogoljeni, ali istovremeno nose ogromnu nežnost. Kako pronalaziš balans između tako radikalne sažetosti i jezika koji je u svojoj srži potpuno ljubavan?
Verujem da je moj jezik u biti ljubavan i da odatle dolazi sve: hvala mami i tati. Čini mi se da nisam neko ko ume da pronađe tehnički balans, da se moj izraz uglavnom oslanja na osećaj i jezik, a ja sam tu da im verujem koliko i da umem da budem mračna i teška. Nežnost često i jeste posledica preciznosti.
mekost moja
žar
i svežina
Minimalizam forme kod tebe nikada nije hladan, upravo suprotno, kao da najkraći stihovi nose najvišu temperaturu. Da li je to rezultat dugog brušenja ili se te pesme pojave već u toj finalnoj (eliptičnoj) meri?
Ne brusim pesmu i ne ostavljam je za sledeću godinu. Ne postoji ništa lepše nego kad čovek ume da sačuva ljubav i pored svega što se aktivno lomi. Pesma mi uglavnom dođe naizust ili mi se pojavljuje danima u često mantričnim slikama i čeka da je čujem, tu nastupa disciplina.
Tvoje pesme deluju kao da su prošle kroz mnogo tišine pre nego što su postale ovako sažete. Kako prepoznaješ meru u kojoj pesma treba da ostane?
Vera je mera. (smeh) Tišina ume da bude razuzdana i nejasna ako se sa njom ne komunicira, a pesma ne pristaje na naglo, bar ne kod mene. Dugo slušam, tek onda postavljam pitanja. Komunikacija i smeštanje i istoj su nešto što mi daje sigurnost da razumem, odnos ili pesmu, isto je.
Tvoje pesme često ostavljaju utisak da je ispod njihove sažetosti čitav jedan emotivni sloj koji se ne objašnjava. Kako biraš koje će slike ostati vidljive, a koje će ostati skriveni deo iskustva?
U poeziji nema skrivanja, čak i ako se sakriješ, moraš svakako sam sebe da nađeš. Sve ostalo je besmisleno.
Kada danas razmišljaš o svom mestu u savremenoj poeziji, šta ti je najvažnije da zadržiš kao svoj prepoznatljiv glas?
Ako zadržim sebe, zadržaću i svoj glas, a to znači da ću biti slobodna i svoja.
sve dane sa tobom volim
i one koji ne dolaze
Šta te čuva u pisanju – da li postoji neki ritual, misao ili navika bez koje ne ulaziš u proces?
Zapravo, sve vreme pisanjem pokušavam da sačuvam sebe i to nije tako udobno jer iznova, kao i većina ljudi, biram i učim da živim u izazovima koji ekstremno okupiraju mesto u kom živimo. Svet postaje razarajuće, skoro pogubno mesto za pristojan život, ili je to samo čovek u međuvremenu zaboravio da može bolje. Uostalom, dok pišem neću zaboraviti šta ćemo sve uspeti da preživimo, ili nećemo.
Kako doživljavaš čitaoce koji ti se vraćaju iz zbirke u zbirku, iz pesme u pesmu? Da li ti njihova čitanja otvaraju nova tumačenja sopstvenih pesama?
Oni su moji saučesnici, njihova percepcija testira pesmu i njenu autonomiju: ako preživi sa njima, bićemo hrabriji zajedno, uglavnom kod kuće (čitaj: Kvaka22).
Poslednja pesma deluje kao da nagoveštava slobodu. Kako ti vidiš taj završni ton i mesto koje zauzima u celini zbirke?
Slomiti kosti sam napisala u periodu kada sam bila mnogo mlađa, a to u mom slučaju pored ostalog znači naivna. Pesma obećava iskorak koji za početak znači da će me tadašnja ja naučiti da moram prvo sebe da volim.
ti si mi jedna od lepše izmišljenih sloboda
Foto: Marina Vasilevska; Instagram: @valentina_bakti, @sumatra_izdavastvo
