Roman Vremensko sklonište, Georgia Gospodinova u toku ove godine dobio je prestižnu Bukerovu nagradu za delo. Kako to obično biva, kada neko književno delo dobije posebne nagrade, usledi i posebna potražnja za njima. Izuzetak neće biti ni ovo delo. Izdavačka kuća Geopoetika najavila prevod sa bugarskog na naš jezik koji će uskoro biti pušten u prodaju. Nedugo po dobijanju nagrade, ali i pre nje, književni kritičari i novinari širom sveta imali su samo reči hvale. Kako za samu radnju romana, tako i za književni stil. „Vanvremenski roman“ – rekao je književni kritičar u The Guardian-u, da bi se u The New Yorker-u oglasili rečima „Satirična, duhovita i gorka, ali istovremeno mudra i nežna“. No, šta je suština ovog dela? Da li su preterano dobre kritike i Bukerova nagrada dovoljan razlog da uzmete knjigu u ruke?
– Suština –
Započećemo ovaj pasus na isti način kao što smo završili prethodni, pitanjem. Pitanje je: Šta je suština dela? Odgovor bi verovatno od svakoga iziskivao nešto drugačije, po nama je suština ono što najviše pogađa. Sada dolazimo do naše suštine, roman Vremensko sklonište zaista ne bi trebalo da vas ostavi ravnodušne. I ne, ovo nije zbog lepih reči kritike. Naime, radnja romana vezuje se za jednu veliku društvenu boljku – prošlost, sadašnjost i budućnost.
Radnja romana odvija se u Klinici za prošlost koja je prvenstveno namenjena obolelima od Alchajmerove bolesti. Klinika ima više spratova, a svaki od njih predstavlja jedno od mnogo životnih razdoblja. Sličnost u motivima spratova može se uporediti sa romanom Čiča Gorio i idejom koju je Honoré de Balzac preneo, počinjemo od dna da bismo došli do vrha. Međutim, u ovom našem slučaju spratovi ne predstavljaju stalež nego vremenske odrednice.
Međutim, u Klinici za prošlost utočište počinju da pronalaze i „zravi“ ljudi koji ne vide smisao u sadašnjosti, a budućnost je za njih zastrašujuća. Nije li to upravo opis života svakoga od nas? Ukoliko bi se sagledala suština, morali bismo da priznamo da je smisao u sadašnjem vremenu veoma teško pronaći, te da nam ona konstantno izmiče. A budućnost? Ona se predstavlja kao naš najveći neprijatelj i u meri u kojoj joj to dozvolimo, što je svakako individualno, sprečava nas da živimo u „momentu“.
Ukoliko nas pitate, ovogodišnja Bukerova nagrada za književnost otišla je u ruke Georgia Gospodinova samo iz razloga što je sa ovim delom, veoma verovatno, mogao da se poistoveti svaki član žirija, književni kritičar i čovek.
– Motiv vremena –
Motiv vremena u savremenoj umetnosti je nešto poput soli koju stavljate na veliku ranu. Konzumiranje dakle dodatno otežava bol. No, da li je i lekovito? Da li išta može da nas izleči od vremena koje teče, kojeg ne znamo koliko još imamo, koje nam nije dovoljno, ili bismo pak ponekad želeli da stane. U kom to vremenu je „vreme“ bilo potpuno prihvaćeno, sa svim svojim manama i vrlinama? Da li se čovek ikada pomiri sa njim? Sve su ovo pitanja na koja možete pronaći odgovore u Vremenskom skloništu. Iz svega ovoga, izvlačimo zaključak da je Georgi Gospodinov, između ostalog, želeo da fiktivno ponudi „sklonište“ od vremena svima onima koji ne uspevaju da se pomire sa njim.
Možda je najpametnije, prihvatiti ono što nam pisac nudi i skloniti se bar na neko vreme od realnog vremena uz pomoć romana u kom je ono glavni motiv.
O piscu:
Georgi Gospodinov je bugarski pesnik, prozaista i dramski pisac. Njegovo debitantsko prozno delo Prirodni roman objavljeno je na više od dvadeset jezika, a s drugim romanom, Fizika tuge, osvojio je više književnih nagrada. Za Vremensko sklonište dobio je 2021. književnu nagradu Premio Strega, a nakon užeg izbora za Međunarodnog Bookera istu je osvojio ove godine. U književnim krugovima, najčešće ga porede sa Orvelom što se posebno vidi u njegovom poslednjem delu. U ranijim intervjuima, na pitanja o sličnosti romana Vremensko sklonište sa Orvelovom 1984, Gospodinov je govorio da, današnji nacionalistički pokreti pokušavaju da zamijene istorijsko pamćenje ljudi lažnom prošlošću.
Foto: Instagram
