To je možda i igra na temu princeze na zrnu graška, ali neka ljudi tumače kako im je zgodno. Nekoga to može da asocira na nešto potpuno drugo, što meni uopšte nije palo na pamet. Često mi se dešava da mi neko ponudi tumačenje koje je mnogo genijalnije od onoga što sam ja zamislila na početku.
Konkretno za ovu zbirku razmišljala sam i o tome da volim da predmetima dajem neku drugu dimenziju i da ih stavljam u odnose. Pre nego što sam počela da kucam zbirku, morala sam da uspostavim odnos sa laptopom. Nisam mogla samo da sednem i krenem da prekucavam, već sam od toga morala da napravim čitav ritual, jer inače uopšte ne koristim ni laptop ni kompjuter, a za ovo je bilo potrebno da satima sedim. Morala sam da od njega napravim nekog prijatelja, da bih uopšte mogla da se upustim u proces.
Uglavnom se jako vezujem za stvari – za hemijske, na primer, moram jednom hemijskom da pišem dok ne završim do kraja. Imam te neke svoje OCD-eve koji verovatno nisu zdravi, ali mi jesu pomagalo u radu. Držim se toga dokle god mi pomaže u kreativnosti.
Koliko se pisanje poezije razlikovalo od pisanja muzičkih tekstova, da li si imala osećaj veće slobode ili veće odgovornosti?
U suštini, to je potpuno drugačije. Kada sam počela da se bavim muzikom, bukvalno sam uzimala svoju poeziju i uglavljivala je u matricu. Rezultat je bio da su neke pesme na samom početku bile prilično eksperimentalne, što je pokazivalo da nisam ovladala muzičkim veštinama, jer sam bila snažno oslonjena na reč i poeziju. Puštala sam da reči vode glavnu ulogu, što je za rep odlično, ali ne može bez određene veštine.
U godinama koje su usledile učila sam mnogo kroz iskustvo i shvatila da to zapravo nije isto kao što sam mislila. Reči diktiraju melodiju, ritam i tempo, i to jeste dobro, ali kada je reč o poeziji, kroz rad sa svojom urednicom Nevenom Milojević naučila sam mnogo o pisanju poezije što ranije nisam znala, jer se nisam bavila poezijom na taj način. To nije knjiški pristup, ali ima svoje zakonitosti.
Tako sam, recimo, shvatila da imam manir da jedan stih dodatno obrazlažem, što je u poeziji višak i oduzima mu na efektnosti. U muzici, međutim, to može da pojača utisak, jer ponavljanje može da učini efekat snažnijim. Zato je proces drugačiji, ali mi je izuzetno drago i osećam se privilegovano što sam mogla da prođem kroz njega. Rukopis koji sam predala nije isti onaj koji smo dobili posle nekoliko meseci češljanja, izbacivanja, dodavanja i korigovanja.
Taj proces mi je bio pravo uživanje, jer sam učila i razvijala se. Ranije se nikada nisam vraćala pesmama da radim na njima – ono što napišem, tako ostaje. Mislila sam da je to neka dobra ideja, ali zapravo nije. Za muziku to može da funkcioniše, ali za poeziju ne. Nekada se desi da pesmu ispljunem, a nekada i da je upropastim.
Zato je proces potpuno drugačiji, ali meni prijaju i jedan i drugi pristup. Nekako sam celovita kada imam oba.
Koliko je ova knjiga nastajala iz potrebe za tišinom, a koliko iz želje da se nešto jasno izgovori?
Sve pesme u ovoj zbirci su neka vrsta moje introspekcije. Tim temama se nisam na taj način bavila u muzici. Ovo jeste potreba za tišinom i priznajem da sam se ovde, dozirano, ogolila u odnosu na alter ego koji postoji na sceni. Ovo je više Ivana. Posle 26 godina osećala sam da sam spremna da ljudima dam ovakve pesme.
Pesme su nastajale tokom vremena. Sela sam, izvadila sve svoje arhive i išla pesmu po pesmu. Videla sam da tu ima dosta dobrog, ali i dosta lošeg. U tom smislu, ovo jeste presek mog rada kroz godine. Bilo mi je važno da uvrstim i neke pesme koje sam napisala početkom dvehiljaditih, više iz sentimentalnih razloga nego zato što ih danas smatram nekim remek-delima. Jednostavno sam želela da dam svoj pečat u smislu: i ovo sam ja.
Zato jeste prisutna potreba za tišinom. Zbirka je u neku ruku tiha, ali to ne znači da je slaba – naprotiv, mislim da sam jača zato što sam sa ljudima podelila emocije koje ranije nisam. Verujem da moja publika reaguje na emociju i da je upravo u tom deljenju njihovih i mojih emocija snaga.
Da li si tokom rada na knjizi otkrila nešto novo o sebi, što ranije nisi osvestila kroz muziku?
U suštini, otkrila sam koliko ne znam i koliko još treba da učim, i to me veoma raduje. Shvatila sam i da mi je potrebno da pišem još više – pisanje mi je zaista potrebno.
Tokom godina to sam i radila, ali kako sam se aktivno bavila muzikom, pisanje je nekako bilo stavljeno sa strane. Muzika podrazumeva mnogo stvari koje nisu vezane za samo pisanje i oduzimala mi je dosta vremena. Sada sam uspela da to nekako izbalansiram i da intenzivnije pisanje uvedem u svoju dnevnu rutinu.
Ako bi ova knjiga bila prostor, soba, ulica ili zgrada, kako bi je opisala?
Na primer, ovo najviše liči na ulicu Dimitrija Tucovića, pa kada se iz nje skrene levo ili desno u neku paralelnu ulicu u kojoj ima mnogo zgrada, ali i dosta kuća. To bi bila neka jednosmerna ulica sa novim zgradama i ponekom starom kućom pored.
Postoji li reč ili motiv kojem se u knjizi stalno vraćaš, a da ga ranije nisi bila svesna?
Postoji jedan motiv kog sam svesna ali nisam otkrila ništa čega ranije nisam bila svesna. Nakon višestrukog iščitavanja, primetila nešto što je za mene bilo veoma važno, a što ranije nikada nisam radila. Shvatila sam da imam potrebu da jedan te isti stih ponavljam i provlačim kroz tekstove.
Taj stih je: Nema kutka za mene da se smirim. Nastao je pre nekih desetak godina i postao mi je neka vrsta utehe kada ga izgovorim. Taj stih sam, svesno, provukla više puta kroz celu zbirku.
Posle Šta žulja zgrade?, da li ti je pisanje ostalo kao prostor u koji ćeš se vraćati i van muzike?
Definitivno mislim da sam se sada dosta navukla na ceo taj trip. Istina je da me jako loži kada na kraju postoji gotov proizvod. Kao u muzici – pesma, album, spot, koncert. Volim da pišem, nekada mi je teško, nekada nije, ali volim krajnji cilj i to da na kraju postoji konkretan produkt.
Cela motivacija bila mi je da na kraju imam zbirku pesama i to mi je veoma značajno. Mislim da je sledeći korak nešto slično na tu temu, jer mi je ceo taj proces na kraju vrlo zadovoljavajući.
Prostije rečeno, da imam nešto čime ću da se pravim važna – šala, ali i nije šala.
Foto: Nenad Srdanović
