U svom novom romanu Igračka-plačka, Hana Piščević gradi nežnu, ali preciznu anatomiju prijateljstva. Onog koje traje, ćuti, menja se, ponekad nestaje. Kroz likove Savine i Luče, autorka istražuje koliko je teško razdvojiti sećanje od istine, detinjstvo od odraslosti, ljubav od granica. Razgovarale smo o tome kako nastaju priče koje bole, ali i leče.
Kada si krenula da razmišljaš o tim temama – granice prijateljstva, kontradikcije detinjstva, relativnost sećanja, da li je to bila lična sfera, književni podsticaj, neka konkretna priča, iskustvo?
Najčešće polazim od nečeg ličnog, nekog iskustva, dileme, sećanja, ali vrlo brzo se to odvoji od mene. Likovi počnu da me iznenadjuju, da rade stvari koje ja ne bih radila, da me nerviraju, oduševljavaju. Tada znam da je priča postala svoja.
Kako si pristupila likovima Savine i Luče, da li su delimično inspirisane stvarnim ljudima ili su skroz izmisljene?
Savina i Luča u celini, potpuno su izmišljene ali u delovima, i jedna i druga postoje. Mnogi ljudi koje volim ili koje sam nekada volela, inspirisali su me da napišem glavne junakinje.
U tvom novom romanu se pojavljuje trenutak ponovnog kontakta posle dužeg vremena, pismo koje Lu(ča) šalje Savini. Zašto si se odlučila za taj narativni element pismo, sećanja – da pokrene naraciju?
Zato što me privlači ideja da u dijalogu mora da postoji i pauza – prostor u kojem nešto sazri pre nego što bude izgovoreno. Za razliku od mejla ili poruke, pismu je potrebno vreme da stigne, a za to vreme mnogo toga može da se promeni. Niko ne može da ti upadne u reč, niti da ti istog časa odgovori. To mi se verovatno dopada zato što sam ja neko ko ne ume da ćuti i ko često upada u reč. Još jedna stvar je ta da pismo podrazumeva neki rad. Moraš da odvojiš vreme da ga napišeš, da izađeš iz kuće i pošalješ ga. To znači da ti je stvarno stalo da to nešto kažeš. Pokušala sam da se kroz priču o Savini i Lu, pozabavim tim pitanjem šta to zapravo želimo da kažemo dok govorimo nešto drugo. Posebno danas, u vreme brzih razgovora i još bržih prepiski.
Kako vidiš odnos između sećanja i objektivnosti? Kada se sećamo prijatelja, koliko su sećanja tačna, a koliko ih oblikujemo samim odnosom, emocijama?
Opsednuta sam sećanjima i time kako često idealizujemo, mistifikujemo ili naprotiv, demonizujemo prošlost. Dve osobe mogu sasvim drugačije da pamte istu scenu a samim tim i jedan čitav odnos i to je ono što volim da istražujem. Potraga za istinom koja je ustvari, naravno, fatamorgana.
Kada pišeš o sazrevanju kroz prizmu prijateljstva, koliko su ti važni momenat introspekcije, i koliko spoljni svet (okruženje) utiče na to sazrevanje?
Ranije sam pridavala preveliki značaj drugim ljudima u smislu da sam verovala da ću brže, više, jače da sazrim ako umesto jedne najbolje prijateljice imam više njih koje su mi podjednako važne, ako se zaljubim, ako dobijem bebu… Zbog toga sam se valjda i toliko začudila kada nisam postala velika odrasla osoba onog trenutka kad sam postala mama. Makar ne u celosti i ne odjednom. To sam i dalje ja i to je zapravo baš lepo. Ali s druge strane, verujem da nas svaki odnos oblikuje, nešto nam donosi, nešto nam odnosi. Iz tog razloga mi je vrlo važno ko čini moj krug ljudi, s kim provodim vreme i u čijem prisustvu rastem.
Da li si u svom stvaralaštvu, naročito u ovoj knjizi, koristila elemente koje si ranije upotrebljavala (pisanje kolumni, crtež, iskustvo sa filmom) da oblikuješ stil, strukturu, možda unutrašnje vizuelne sekvence?
Moje kuvanje bi najbolje opisalo svaki moj radni proces, o čemu god da se radi. Satima tražim dobar recept a onda kad ga konačno nadjem, na pola počnem da improvizujem jer neke sastojke nemam, druge sastojke ne volim ili ne znam gde da ih kupim a treće bih da dodam iako ne idu po receptu. Na kraju to ispadne nešto potpuno drugačije od onog što sam planirala, ali to su obično najbolja jela, i najbolje priče. Makar se nadam da je tako.
Kako si se osećala u prelaznom periodu između mladosti i zrelosti, da li je teško preći iz autobiografskih elemenata u fikciju ili kombinovati ih?
Mislim da je taj prelaz izmedju mladosti i zrelosti dosta opskuran. Nekad je tu, nekad nije. Kao ono u Hari Poteru kad se zaledju da prodju kroz zid koji bi trebalo da postane prolaz za Hogwarts ali ponekad, samo ostane zid. Tako se verujem mnogi od nas, osećaju i kao velike odrasle osobe i kao mala prestrašena deca. Isto važi i za mešanje ličnog iskustva i fikcije.
Da li je tvoj cilj taj da će čitalac iznova razmisliti o svojim prijateljstvima nakon čitanja tvoje knjige?
Pa to bi možda bila pretenciozna želja ali volela bih da nas podseti da imamo razumevanja za druge ali i za sebe, da nismo svi rasli i širili se u istom prostoru i da nas mnogo različitih stvari oblikuje u ono što smo danas. Mislim da je to ponekad lako zaboraviti. Ali takodje i to da neki odnosi imaju svoj kraj, koliko god ljubavi u njima još uvek bilo.
Foto: Vedrana Vukojević
