Filip Grujić: O životu pisca, Sarajevu, romanu „I onda opet, iz početka“ i Yugo (filmskim) avanturama

Filip Grujić je jedan od najpopularnijih pisaca danas – u Srbiji, ali i šire. Sa samo 30 godina, Filip iza sebe ima tri napisana romana, iskustvo voditelja na Radio Beogradu 2, kolumniste, te dramaturga i asistenta na Katedri za dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Njegova drama Ne pre 4.30 niti posle 5.00 nagrađena je Sterijinom nagradom, dok je roman Podstanar iz 2020. godine bio u užem izboru za NIN-ovu nagradu i nominovan za Evropsku nagradu za književnost. Pre ovog, napisao je roman Bludni dani kuratog Džonija – roman po kom se igra i predstava u Novosadskom pozorištu.

Ipak, predmet našeg razgovora je njegov najpopularniji – i najskoriji roman – I onda opet, iz početka.

Roman, koji se u izdavaštvu BOOKA-e pojavio 2023. godine, je opisan kao prvi pravi milenijalski roman u srpskoj književnosti, roman koji na duhovit i realističan način opisuje sve kroz šta prolazimo na pragu tridesetih – spremni ili (uglavnom) ne. Da je roman priznat i van granica Srbije dokazuje i činjenica da je ove godine uvršten u drugo izdanje CineLink Books programa Sarajevo Film Festivala. Ovaj program predstavlja izbor izvanrednih književnih naslova iz regiona, pažljivo odabranih zbog njihovog visokog potencijala za filmsku i TV adaptaciju, a među sedam autora našao se i Filip Grujić. Sreli smo se u Sarajevu i popričali o značaju ove selekcije, ali i o samom romanu. Razgovarali smo i o njegovom prethodnom iskustvu rada na filmu – dokumentarnom road trip filmu Yugo Goes to America, koji željno čekamo da pogledamo.

J_01. CineLink Books je program poseban iz mnogo razloga. Kakva je tvoja reakcija bila na vest da je knjiga I onda opet, iz početka selektovana za konkuretski, vrlo odabrani izbor?

• Svaka prilika da se knjiga predstavi zvanično, u okviru programa, a ne u sitnim kafanskim satima (iako je takav način često ljudskiji, ali i zamorniji), predstavlja uspeh. To znači da nikog ne vučeš za rukav da čuje o čemu se radi u tvom romanu. Život pisca u Srbiji je umnogome drugačiji u odnosu na život pisca na zapadnom tržištu, pogotovo jer smo mi navikli na kulturu prodavanja samog sebe jer najčešće nemamo agenta da nas reprezentuje. Deluje mi da će se i to neminovno promeniti, ali za sad je takva situacija, a to znači da se stalno krećeš između sramote stalnog nuđenja sebe i liberalno-kapitalističkog samoprekora što ne radiš dovoljno na sebi. Zbog toga je za mene bila sjajna vest kad sam saznao da sam izabran da budem deo programa CineLink Books gde će producenti i reditelji doći u salu sa ciljem da nađu knjigu za ekranizaciju – pa ako to bude moja, super. Ako ne – nikom ništa.

J_02. Šta znaš o ovom procesu? Budući da već imaš iskustva u pravljenju filma (čekamo da pogledamo Yugo Goes to America)?

• Iskustvo pravljenja filma Yugo Goes to America verovatno nikad neće moći da se ponovi. Ipak, ono što me jeste naučilo, osim strpljenju i svakodnevnom radu u montaži sa divnom montažerkom Kristinom Todorović i ko-rediteljem Aleksom Borkovićem, a to je koliko je važno naučiti kako pitch-ovati svoj film ili knjigu na raznoraznim festivalima. Mi smo svi nekako operisani od toga, osim producenata, a ovom prilikom pozdravljam našu producentkinju Čarnu Vučinić bez kojeg odlasci na bilo kakve festivale ne bi bili mogući. Ali, stalnim prezentovanjem svog rada vremenom dođeš i do toga o čemu je zapravo tvoj rad. Naravno da bih najviše voleo da samo pišem i da mogu da kažem baš me briga za finansije, za vidljivost, za festivale – ali to nije slučaj i zato mi je iskustvo pravljenja filma umnogome pomoglo u shvatanju promocije knjige u filmskom svetu.

J_03. Kad smo već kod tog filma – kad možemo da ga očekujemo?

• Nadamo se, uskoro. Zavisi od festivala sada, pa kad budem imao više informacija – imaćete i vi.

J_04. CineLink Books je vizija knjige kao filma ili serije. Da li si ti tu viziju imao kada si pisao knjigu?

• Činjenica je da sam završio dramaturgiju na FDU i da sam tu trenutno kao asistent na katedri i da ta činjenica utiče na način na koji percipiram i pisanje. Iako nisam razmišljao o filmu pišući knjigu, film ili predstava jesu uvek nesvesno tu, u glavi, kao podsetnik da se priča najbolje prati ako se stvori dramska scena kroz koju se ta priča prati. Čim postoji dramska scena, ona je automatski lakša za ekranizaciju, osim ukoliko nije u pitanju drugačije nestandardno poimanje dramskog, ali to je već druga priča. Tako da, roman I onda opet, iz početka ima neku melanholično-humorističnu crtu u sebi prepunu filmskih slika – a sad kako to potencijalni reditelj vidi, to je već na njoj ili njemu.

J_05. Kako film ili seriju zamišljaš sada, kada je knjiga u selekciji?

• Zamišljam je kao istovremeno nežno i surovo putovanje, prepuno komičnih i melanholičnih scena, putovanje u neku novu etapu života, putovanje koje ne donosi katarzu kroz promenu, već kroz repeticiju, ali uvek sasvim malo, a opet suštinski, drugačiju. Katarza kroz prihvatanje nasuprot stalnom menjanju.

J_06. Da se ti pitaš, šta bi izabrao – film ili seriju?

• Mislim da u oba slučaja ne bi bilo previše komplikovano, ali knjiga jeste podeljena na četiri dela: rastanci, smrt, rođendan i putovanje. Ako bi se, bez previše intervencija, pratila struktura romana – mogla bi da bude mini-serija od četiri epizode, iako sam i dalje više zaljubljen u filmove.

J_07. Autoironija, humor, ranjivost… Ove i još mnoge emocije su u tvojoj knjizi. Koje glumce možeš da zamisliš u glavnim ulogama?

• Uh, to je uvek teško pitanje, na koje je vrlo nezahvalno odgovoriti. Do sada sam sarađivao sa zaista sjajnim glumcima i glumicama regiona, poslednje sa sjajnim ansamblom ZKM-a na predstavi Jezik kopačke, zatim u beogradskim i novosadskim pozorištima. Među njima ima glumaca i glumica koji bi bez problema mogli da budu deo ekranizacije.

J_08. Šta misliš da filmsko ili tv platno može da donese, a što knjiga ne može? Ili obrnuto?

• Čim se nešto adaptira u drugi medij, to automatski postaje novo delo, koje priča svojim novim jezikom i traži svoju istinu, svoju poetiku. Tako da, ukoliko bi došlo do ekranizacije, to više nije moja knjiga – to je delo scenarista i reditelja i autorskog tima koji tu priču donose na platno. Film priča u tišinama, odnosno u zamišljanju tišine i šta se u njoj krije. Knjiga priča priču isto tako u onome što se ne vidi – u slikama koje reči stvaraju, odnosno u zamišljanju slika. Prednost svakog od tih medija nije u onome šta nudi, već u onome šta moraš da zamišljaš.

J_09. Koja ti je omiljena uspomena sa Sarajevo Film Festivala? I kakav je osećaj biti njegov zvanični deo?

• Postoje festivali koji protutnje oko grada, mimo grada. Nasuprot njima, Sarajevo srasta uz svoj festival i postaje jedno, žive zajedno tih nekoliko dana. A što se osećaja tiče – nadam se da će sledeće godine biti prilike i da se vidi film Yugo Goes to America u programu.

Foto: Marija Piroshki / Instagram (@filip_____grujic)