Booker Prize izbliza: Chris Power, član ovogodišnjeg žirija prestižne nagrade, govori za Journal o njenoj vrednosti i moći
Sa jednim od najuticajnijih kritičara današnjice sreli smo se u clubu The Writers Block gde je bio gost na književnom razgovoru u organizaciji Stranger Collective koji vodi Clare Howdle, britanska književnica i urednica. Chris Power autor je romana A Lonely Man (2021) koji je u Washington Postu i New Statesmanu proglašen knjigom godine i zbirke kratkih priča Mother (2018). U Guardianu je pisao kolumnu o kratkoj priči, a njegove kritike savremenih izdanja izlaze, pored Guardiana i Timesa, u The Wall Street Journalu, Financial Timesu, New York Timesu, New Statesmanu, te u London Review of Books.
+++ Kako je došlo do toga da budeš pozvan u Booker Prize žiri? Da li si odmah pristao?
Sve je počelo od poruke koju sam dobio od Gabby Wood, direktorke Booker Prizes. Mislim, očekivao sam da bih jednog dana mogao da budem pozvan, ali nisam očekivao da će to biti baš ove godine. Prošlog avgusta, Gabby mi je poslala poruku i pitala da li bih žirirao Booker Prize 2025. godine.
Pitao sam je: Ko je još u žiriju? Ona je rekla: Niko još. Zamolio sam je da me pita ponovo kada bude imala još par imena. Znam da to zvuči kao da imam mnogo književnih neprijatelja i da ne bih mogao da podnesem da budem u žiriju s nekima od njih, ali nije tako. Želeo sam da znam kakav bi bio sastav žirija, jer znam da ima dobrih i loših godina i da se neki žiriji dobro slažu, a neki baš i ne.
Kada se ponovo javila, obavestila me je da će predsedavajući Booker Prize biti Roddy Doyle, zbog čega bih već odmah rekao da. Roddy je veoma duhovit, pronicljiv, napisao je autobiografiju Roya Keanea koju obožavam. Sa takvom osobom na čelu, pomislio sam da će žiri biti dobro vođena grupa. A zatim je saopšteno da će Sarah Jessica Parker biti u žiriju. To je zvučalo poprilično zabavno.
Ubrzo zatim, pridružila se Ayọ̀bámi Adébáyọ̀, kao i Kylie Reid, koja je napisala Such a Fun Age, ogroman bestseller, i koju sam poznavao odranije. Upoznao sam je na večeri u Bloomsburyju. Nismo uopšte pričali o njenoj novoj knjizi, već samo o horor filmovima, i to čitav sat. Tako da sam bio veoma uzbuđen što će i ona biti deo žirija. Mislim da sam tokom septembra potvrdio da ću biti u Booker Prize žiriju.
+++ Od trenutka kada si prihvatio, šta se dalje dogodilo? Da li je iskustvo bilo onakvo kako si zamišljao?
Dobiješ kutiju knjiga, možda 25 ili 30, i nastavljaju da dolaze svakog meseca. Prvu sam čitao na plaži u Devonu na dočeku Nove godine. Tada sam počeo. Ukupno smo imali 153 knjige. Varira iz godine u godinu, ali uvek je negde oko tog broja. Potrebno je da pročitaš 30 knjiga tokom januara, a zatim na kraju meseca žiri ima sastanak na kome ih sve diskutujemo. Trideset knjiga mesečno. U suštini, govorimo o jednoj knjizi dnevno. Jedna od knjiga koje su ušle u uži izbor Booker Prize ove godine imala je skoro 700 strana.
Pisao sam puno beleški, a mnogo sam čitao i na iPadu. Dobijate ih u PDF-u i u fizičkim kopijama, ali i u A4 formatima, zato što mnoge knjige još nisu objavljene (Booker godina traje od oktobra ’24. do kraja septembra ’25). Impuls je da čim završiš jednu knjigu odmah pređeš na sledeću, jer ne želiš da gubiš vreme. Ali što duže to radiš, to sećanje brže bledi. Na početku zamišljaš da ćeš biti Atikus Finč među književnim nagradama. A onda shvatiš da se govori o trideset knjiga o kojima se raspravlja za tri sata. O nekima se priča duže, o nekima kraće, neke se dosta debatuju, neke se jednostavno odbace. Da bismo pomogli sebi, koristili smo sistem semafora.
+++ Kako je funkcionisao taj sistem semafora?
Dva dana pre sastanka dobijemo tabelu sa spiskom knjiga tog meseca. Onda ih označimo zelenom, žutom ili crvenom bojom. Zelena znači da roman vredi da pređe u sledeću fazu, ne nužno za uži izbor Booker Prize, ali ostaje u konkurenciji. Dvadeset četiri sata kasnije stigne objedinjena tabela, i onda sedimo pred ekranom kao deca za Božić, gledajući šta su ostali članovi i članice žirija označili… Radovali smo se ili šokirali.
To je bilo stvarno korisno, jer smo onda znali koje knjige možda neće biti diskutovane, ili će se o njima razgovarati veoma kratko. Ako je knjiga do koje mi je zaista stalo bila mlako primljena od strane drugih, posvetio bih vreme da pripremim argumentaciju za nju. Teralo nas je da više radimo na tome da formulišemo, preciznije definišemo, da objasnimo i sebi i drugima zašto nam se nešto dopalo ili nam se nije dopalo. Sastanci su bili dragoceni, jer ponekad tek kada čujemo nekoga drugog kako govori o knjizi, nešto nam se razjasni, pozitivno ili negativno.
+++ Da li je bilo trenutaka kada je neko uspeo da promeni mišljenje ostalih u žiriju?
Da, definitivno. U nekim slučajevima je to uspelo, u drugima nije. Ali mislim da je to zaista naglasilo vrednost razgovora o našim odgovorima na određeno delo – emotivnim, intelektualnim ili estetskim. Kao i kod svakog umetničkog dela, iskustvo je bogatije kada se diskutuje i preispituje. Inače, utisci jednostavno izblede. Dijalog učvršćuje mišljenje, a kao književni kritičar i recenzent, imam puno iskustva u razmišljanju o knjigama i artikulisanju svojih stavova, i mislim da sam upravo taj pristup, izgrađen tokom karijere, preneo i na rad u žiriju.
+++ Da li je ovogodišnja Nobelova nagrada uticala na diskusije Booker Prize žirija?
Verujem da je David Szalay mislio da hoće. Kada je čuo da je László Krasznahorkai dobio Nobela, rekao je: Eto, to je to, sva mađarska književna sreća za ovu godinu je potrošena. A povodom ovogodišnje Nobelove nagrade, imam i anegdotu. Jedan od pisaca koji je bio u opticaju za Nobela bio je Mircea Cărtărescu, rumunski pisac, izvanredan autor. Upravo sam napisao tekst o jednoj njegovoj knjizi, kada sam pročitao priču u Washington Postu gde su intervjuisali tipa koji je nekada postavljao kvote za William Hill ili Ladbrokes. U svakom slučaju, taj Australijanac se zove Magnus Puke, Thomas Pynchon bi ubio za to ime. Eto, samo sam hteo da pomenem Magnusa Pukea.
+++ Pomenuo si Cărtărescua, mi delimo izdavača u Srbiji – Kontrast. Jesi li imao priliku da čitaš još neke autore iz našeg regiona? Ko se po tvom mišljenju posebno istakao?
Nisam čitao onoliko koliko bi trebalo, ali da, čitao sam romane Ismaila Kadarea. General mrtve vojske je ostavio najveći utisak na mene. Volim Andrićevu Na Drini ćupriju. Kratke priče Miljenka Jergovića i pratim rad Aleksandra Hemona. Najvažniji za mene lično je Danilo Kiš. Njegov rad mi mnogo znači. A imam ih još na listi želja, posebno Dašu Drndić, čiji mi je rad mnogo ljudi preporučilo. Samo mi treba malo više vremena!
+++ U članku za Guardian si divno opisao knjige iz užeg izbora. Koji su lični utisci o knjigama iz šireg izbora, ili o onim kojima je malo falilo da uđu u širi izbor, a nisu?
Što se tiče knjiga koje su ušle u širi izbor i u uži izbor, na sastanak sam došao sa svojom listom od 13 knjiga za širi izbor. Završio sam s 12 od tih 13 na listi, tako da ne mogu da se žalim. Verovatno bih imao sreće i za širi izbor od 16 knjiga.
+++ Ti si pisac i aktivan kritičar na književnoj sceni, šta se dešava kada u žiriranju naiđeš na knjigu nekoga koga znaš?
Kod nekih knjiga možda desi se da poznajemo autora ili imamo neku poveznicu. Na primer, poznavao sam Bena (Markovitsa), pa sam se izuzeo iz rasprave, kao i ostale sudije u slučajevima kada postoji konflikt interesa. U tim situacijama ili ne učestvujem u diskusiji, ili se povučem i pustim druge da diskutuju i možda me kasnije zamole da dodam nešto. Kada sam čitao Benovu knjigu, nisam je ranije video i apsolutno mi se dopala. Bio sam veoma nervozan pre sastanka, nadajući se da se i ostalima dopala, i jeste.
+++ Da li ste kao žiri svesni Booker Prize uticaja?
Srećom, tokom procesa o tome ne razmišljamo. Fokusirani smo samo na kvalitet knjiga. Ali kada se osvrnemo, vidimo koliku razliku nagrada pravi. I Booker Prize, ali i druge, posebno Nobelova nagrada, imaju ogroman komercijalni uticaj, i vrednost i moć koju donose izdavačkoj industriji ne bi trebalo potceniti.
+++ Koji bi savet dao sledećem Booker Prize žiriju? Šta ovaj kompleksan posao čini vrednim truda?
Savet je jednostavan – čitajte knjige, ne gubite nadu i izdržite tokom mračnih perioda kada se čini kao da je svaka dobra rečenica već napisana i da nema više nijedne nove na svetu. Zaista se jave takvi momenti. Onda se naiđe na nešto briljantno, kao što je Flashlight bio za mene nakon dugog sušnog perioda, i odjednom se potpuno uroni u književnost, tri sata prođu a da ne primetim. Izgubiti se u knjizi. Ti trenuci čine ceo proces vrednim.
Hvala puno Chris, bilo je zadivljujuće saznati iz prve ruke kako izgleda Booker Prize!
Foto: Booker Prize Official, Instagram (@thebookerprizes), privatna arhiva ljubaznošću Chrisa Powera
