Filip Grujić i Aleksa Borković za Journal o tome kako su tokom snimanja filma „Yugo ide u Ameriku” usporili vreme i zašto su kvarovi bili njegov najbolji deo

Sećam se priče koju sam davno čula, a koja mi je tada, dok mi je tata samouvereno deklamovao kao da je lično on prisustvovao dešavanju, zvučala kao jedna od onih anegdota koje se vremenom toliko puta prepričaju da više nije sasvim jasno gde prestaje činjenica, a počinje mit. Yugo je, navodno, u Americi proglašen za najgori automobil. Ne najgori automobil koji je nekome služio, ne jedan od lošijih, već zaista – najgori. Bilo mi je zanimljivo da automobil koji je u Jugoslaviji bio toliko običan, (pre)često viđen, uopšte može da dobije takav status čim je kročio nogom u okean.

Danas, kada o Yugu govorimo sa vremenske distance, ta priča nije naročito jednostavna.

U Ameriku je stigao kao najjeftiniji novi automobil na tržištu i kao prilično ambiciozan jugoslovenski pokušaj da se uđe u jednu potpuno drugačiju automobilsku kulturu. Nekoliko decenija kasnije, isti taj Yugo postao je predmet podsmeha, pa zatim i neka vrsta kulta. Čini se da mu je upravo taj neuspeh omogućio da preživi sopstveni kraj.

Ono što mi je, međutim, mnogo zanimljivije od pitanja da li je Yugo zaista bio toliko loš jeste šta se dogodi kada jedna generacija koja Jugoslaviju pamti samo posredno odluči da se u taj automobil smesti i njime pređe Ameriku. Filip Grujić i Aleksa Borković upravo su to učinili. Od Njujorka do Los Anđelesa, kroz više od dvadeset saveznih država i više od deset hiljada kilometara, vratili su Yugo na put kojim je nekada krenuo sa ciljem pokoravanja američkog tržišta.

Samo što ovog puta nije tražio nove kupce.

Umesto toga, postao je glavni junak istoimenog dokumentarnog filma Yugo ide u Ameriku, koji iz jedne naizgled jednostavne vožnje otvara mnogo komplikovaniju tezu. Svetsku premijeru imao je u martu na CPH u Kopenhagenu, a potom je stigao i do Beldocsa, gde je izabran za film otvaranja i osvojio Nagradu publike za najbolji evropski film, kao i posebno priznanje Teen programa. Putovanje se nastavilo kroz regionalne festivale, a sada je Yugo ponovo na putu – ovog puta je stigao u Sarajevo, gde se film prikazuje na 32. Sarajevo Film Festivalu, u programu van konkurencije.

Sa Filipom Grujićem i Aleksom Borkovićem razgovarali smo o tome kako je izgledalo voziti Yugo kroz Ameriku, šta su im govorili ljudi koji ga se sećaju iz nekog drugog vremena i druge zemlje, kako izgleda kada sećanje iz sopstvenog detinjstva postane filmski protagonista, ali i šta su, prelazeći više od deset hiljada kilometara, zapravo pokušavali da pronađu.

Yugo je prvobitno prešao okean sa jednim jasnim ciljem. Sa kojim ciljem ga je prešao sada?

Yugo je prvobitno prešao okean sa ciljem da ojača ekonomiju, što se na kraju nije dogodilo. Sada ga nije ni prešao sa ciljem – to je ono što je možda još zanimljivije iz perspektive dašanjeg vremena. Birokratija je toliko jaka i toliko isključujuća u svakom mogućem smislu da Yugo ne može sada da pređe okean ili, ako može, mora da se doplati još desetine hiljada evra da ostane zaglavljen na američkoj carini.

Ali, sad je prešao sa nama, odnosno sada smo mi prešli okean da bismo prevezli američkog Yuga pošto smo ga pronašli…

Hajde da te prekinem odmah tu – kako ste ga pronašli?

Znaš kako, to je bio veoma paničan i kratak istraživački proces. Preko onlajn oglasa na Fejsbuku je jedna drugarica koja živi u Njujorku uspela da nam pomogne i da nađe ga na Fejsbuk marketu. U pitanju je crni Yugo kog smo platili 3.800 dolara što mislim da je samo po sebi bilo dosta šokantno, jer najveća cena Yuga kod nas ne prelazi 1.500-2.000 evra. Tamo je to bila najniža cena – oni inače idu preko 10.000 dolara jer su retki, malo ih je ostalo u životu jer je prošlo ipak 40 godina od kada se izvoz desio i kao takav raritet su zaslužili visoku cenu.

Ali, ako su Amerikanci njega sami proglasili najgorim automobilom, zašto mislite da ima toliku vrednost tamo?

U tom nekom američkom sistemu vrednosti, redukovanom, i još kada se uzmu u obzir binarnosti između najgoreg i najboljeg, to je nekako kod njih sasvim svejedno. Bitno je da se o nečemu priča i o Yugu se danas priča baš zbog toga, jer je postao šala – a razlog su političko-socijalni trenuci jer je bio uvezen u Ameriku u trenutku kada je bilo super nešto što je iz socijalističke države izvrgnuti ruglu.

Danas je on neka vrsta relikta, neka vrsta posebnosti i mi kad smo ga tražili – okej, on je danas 3.800 dolara, zanemarimo inflaciju – ali on je 190 dolara jeftiniji nego što je bila njegova prodajna cena. On je bio najjeftiniji auto na tržištu i kao takav je proglašen za najneseksipilniji automobil, za automobil kog je sramota videti.

To je sve narativ koji je došao od komičara, od politike u tom trenutku, a kad smo ga vozili prošli smo kroz zanimljive situacije – ljudi se obraduju, sećaju ga se. To su ljudi koji su iz siromašnijih četvrti u Americi, Portorikanci, afroamerikanci, koji su odrastali u tom Yug jer je on bio auto koji su mogli da priušte.

Onda se sad zapravo vraćamo na cilj vašeg putovanja. Kada ste pripremali tu ideju, koja je prva misao bila? Zašto je baš ova priča relevantna?

Najiskrenije, mi smo priželjkivali neku avanturu. Mislim da se iz toga samo nekako širila vizija i da je Yugo bio idealan kontekst, a ideja da se proputuje Amerika – nisam siguran da je mogao da se smisli zabavniji način od vožnje Yugom. Svi slojevi u priči, sav kontekst našeg promišljanja prošlosti koju nismo proživeli nego je posmatramo kao fikciju jer neprestano slušamo o njoj, rođeni smo u drugom sistemu i drugoj državi, sve je to nadolazilo kako smo promišljali ono što nam se na kraju desilo u toj avanturi.

Ne samo to. Takođe, odrastajući devedesetih, Amerika je uticala na naše živote. Na razne načine. Uticala je i na živote naših roditelja i ta titula biti najgori koju je Yugo imao je ista titula koju su ljudi rođeni na ovim prostorima, od holivudskih filmova pa nadalje, imali. Uloga negativaca u filmovima, uloge nazadnih, uloge necivilizovanih, varvarskih. To je nekako, nažalost, i Yugo stekao kroz reputaciju tamo. Mislim da postoji jedna vrsta želje da prikažemo kako je taj sistem vrednosti isključivo plod priča, a ne stvarnosti. To je plod okretanja narativa i želeli smo da preispitamo šta to znači biti najgori, s obzirom na to da smo u takvoj atmosferi rođeni. S obzirom na to da smo u tu titulu izgnjurili rođenjem.

To je ono što prilično destabilizuje u nekim trenucima jer postaješ besan zbog toga pa onda budeš besan na ceo svet, tražiš krivca u svakome. Rađa se i agresija.

Kakav je bio vaš lični osećaj kroz celo to putovanje?

Bili smo veoma egzotični u tom malom autu u Americi koja je predimenzionirana u svakom smislu, pa tako i u smislu njihovih automobila koji se mogu videti na ulicama. Yugo je bio poseban jer je bio manji, ali je u isto vreme privlačio pažnju.

Kad se rodiš u ostacima nečega i ti živiš samo na pričama, sjajno je imati priliku da budeš narator nečega što je u sadašnjosti, a što se oslanja na prošlost, i ispričaš priču ne kao pasivni slušalac, već kao aktivan pripovedač. Mi jesmo upoznali Jugoslaviju kroz priču, ali smo je upoznali i sa filmom, kroz festivale i putovanja. Nama su ljudi koji su zbog događanja ovde izbegli u Ameriku najviše pomogli u momentima kada smo zapeli, kao i kad se Yugo kvario.

Prosto, mi Jugoslaviju poznajemo kroz sadašnjost, ne kroz nostalagiju, već kroz neku vrstu aktivnog činjenja. Sad smo u Sarajevu, bili smo u Podgorici i Puli, idemo u Skoplje. Prošli smo Hrvatsku, Sloveniju… To su prelepe stvari. To je nešto novo i nešto naše.

To je neki pojam koji smo mi, nove generacije, naknadno konstruisali.

Jeste – i jako je bilo bitno da je ovaj film bude stvarno naša vizura. Bez pokušaja da se osvrćemo na narative koji postoje već na ono što je oko nas, što mi doživljavamo i ono kako mi vidimo sve te relacije.

Taj momenat da se Yugo kvario – kako ste tu njegovu manu pretvorili u prednost vašeg filma?

Ti kvarovi su nam usporili putovanje, a kada se uspori putovanje, otvoren si za sve ono što nisi mogao da planiraš i sve što nisi očekivao, kao što su i susreti s našim ljudima tamo s kojima smo se sprijateljili, s kojima smo proveli dosta vremena upravo zbog tih kvarova koji su nas usporili. Među nama samima su se razvijali odnosi.

Ono što je dosta specifično za film jeste to da smo se Filip i ja upoznali dva dana pre samog putovanja. Mi se nismo znali pre toga. Od tog trenutka računaš: Okej, za dva meseca putujem i provešćemo dva meseca u jednom malom autu, skučenom prostoru, sa mnogo problema koji će se pojaviti. Sva ta usporavanja su stvorila poligon da mi među sobom otkrijemo ko smo, da se upoznamo i da to putovanje, pored toga što stižeš od tačke A do tačke B, bude naše zajedničko putovanje.

I ne samo to. To usporavanje nam je pružilo priliku da i mi sami usporimo. Da osetimo neko drugo vreme. U ovoj silnoj brzini i optimizaciji svega, uspeli smo da usporimo vreme i da ga vratimo na dane, na nedelje, na dan i noć. I na neke neplanirane okolnosti. Zato su kvarovi najlepša stvar koja nam se dogodila i ja sam večno zahvalan Yugu i kvarovima. Da nije bilo njih, pola iskustava koja danas su danas sastavni deo naših života – ne bi postojala.

Šta ste naučili o sebi i o svom identitetu?

Naučio sam da sam prilagodljiv, kada to trenutak zahteva, i naučio sam da ne mogu da izdržim duže od 20 dana na zašećerenoj, pohovanoj i prženoj hrani. Mislim da, na primer, paradajz kao takav nismo pojeli dva meseca, osim ako nije u nekom prerađenom obliku.

Bosanci su nas u tom smislu spasili jer smo kod njih prvi put jeli nešto kuvano. To je bio vojnički pasulj koji nas je digao iz mrtvih. Bolestan sam došao kod Bosanaca – a od njih sam se vratio jači.

Takođe, živimo brze živote. Naa tom putovanju bili smo sami sa sobom. Bili smo izolovani od spoljnog sveta, od brzine i količine informacija. Bilo je putovanje kakvo ne postoji danas u toj formi. Što se mene i mog karaktera tiče – to mi veoma prija – kad se stvari odvijaju malo sporije i postepenije.

Postoji jedna priča koja vam možda nije bila velika poveznica, ali mi se čini da njome možemo da završimo našu priču. Yugo je na jedan način pokušao da osvoji američko tržište, dok je britansko pokušao da osvoji i kroz fudbal, kao sponzor jednog kluba.

Nije jednog kluba, FK Redinga.

Tako je. Meni je veoma zanimljiva činjenica da smo u tom trenutku bili zemlja o kojoj se spolja mislilo na određeni način, a istovremeno zemlja koja je pokušavala da uđe na velika svetska tržišta. Da li mislite da ste ovim putovanjem uspeli da zaokružite tu priču? Sve priče koje su tada započete na neki način su naglo prekinute. Da li ste mu sada, toliko godina kasnije, dali kraj koji je zaslužio?

Tvoje pitanje je veoma opširno jer si u njega implementirala mnogo tema. To je kao liberalizacija tržišta koja je dovela do ovoga, neki kažu da je dovela i do pada Berlinskog zida i do ratova, do kraja istorije i tako dalje. To je ozbiljna muka za koju treba znatno više vremena. Ali, kada je u pitanju Yugo, mi jesmo imali ideju da mu damo taj drugi život danas. Naravno, i drugi mu daju drugi život – i drugi ga voze po Americi, po Evropi, i drugi snimaju filmove. To nije pitanje originalnosti ili autentičnosti. Ali odgovor leži u tome što smo želeli da sebi damo priliku da doživimo nešto što nismo imali priliku da doživimo, a da istovremeno Yugu damo ono što tada nije bilo dato – da njegovu priču zabeležimo i sačuvamo na način na koji nikada nije bila ovekovečena kamerom.

Nećemo da otkrijemo kraj filma, ali postoji nešto poetično u tome što nam se dogodilo na samom kraju. Nadam se da će gledaoci to od 3. septembra moći i da vide. Pred kraj je i možda odgovor na tvoje pitanje.

Foto: Aleksa Borković