Film koji nas uči kako da slušamo tišinu: Stefan Đorđević o „Vetre, pričaj sa mnom“

Postoje filmovi koji govore glasno, i oni koji govore tiho, šapatom koji se dugo zadržava u nama. Vetre, pričaj sa mnom, novi film Stefana Đorđevića, pripada upravo toj drugoj vrsti. Intiman, nežan i duboko ličan, ali istovremeno iznenađujuće univerzalan, film istražuje prostor između života i sećanja, između onoga što je izgubljeno i onoga što nas i dalje drži uspravnim.

Polazeći od vlastite porodične priče i snimljenih razgovora sa majkom, Đorđević gradi narativ u kojem priroda, tišina i neočekivani detalji postaju ravnopravni sagovornici. Vetar kao zvuk, metafora i trajna prisutnost vodi publiku kroz preplitanje dokumentarnog i fikcijskog. Stvarnog i rekonstruisanog, prošlog i sadašnjeg. U tom delikatnom prostoru nastaje film koji ne govori o tugovanju, već ga omogućava. Film koji ne imenuje bol, već poziva gledaoce da ga prepoznaju u sopstvenim gestovima i uspomenama.

Uz nežnu figuru psa Lije, koja postaje emocionalni kompas priče, Vetre, pričaj sa mnom pokazuje da je briga jedan od najčistijih jezika ljubavi. Dok je prisustvo najtiše, ali najupornije svedočanstvo života. Zato ne iznenađuje što je film pronašao snažan odjek kod publike i kritike. Donoseći Đorđeviću priznanja i potvrdu da intimno, kada je iskreno, uvek pronađe put do drugog.

Povodom ovog ostvarenja, razgovarali smo sa Stefanom o granicama intime, poetskom ritmu sećanja, simbolici vetra. O tome šta znači biti autor koji se usuđuje da kaže istinu.

Film je izrazito ličan, ali ne deluje zatvoren, naprotiv, veoma je komunikativan. Kada si shvatio da tvoja intimna priča ima potencijal da postane univerzalna filmska naracija?

Univerzalnost filma posebno se otvorila tek kada je publika počela da ga gleda i pronalazi sebe u situacijama moje porodice. Dok sam ga stvarao, posmatrao sam svet kroz sopstvene emocije i porodična sećanja, ulazeći u jedan vrlo intiman prostor. Tek na projekcijama, kroz reakcije ljudi, njihova lična sećanja i prepoznavanja sličnih osećaja tuge, ljubavi i prisustva, shvatio sam koliko priča o mojoj majci i našoj porodici ima širu rezonancu. U tom trenutku postalo mi je jasno da intimno može postati univerzalno, da film može govoriti svakome ko se ikada suočio sa gubitkom, tugovanjem ili sa dubokom vezom prema svojoj porodici.

Da li je postojala neka unutrašnja granica koju si sebi postavio šta sme da uđe u film, a šta je previše privatno?

Postojala je granica, ali je bila više intuitivna nego striktna. Želeo sam da film bude iskren, da deli emocije koje su univerzalno prepoznatljive, ali i da poštuje unutrašnje svetove članova moje porodice. Nisam želeo da ulazim u detalje koji bi pripadali samo našoj privatnosti i možda narušili njihov osećaj sigurnosti. S druge strane, hteo sam da film prenese suštinu odnosa, osećaj prisutnosti i nežnosti, način na koji smo zajedno tugovali i voleli. Ova granica nije bila prepreka, već vodič jer sam stalno morao da balansiram između istinitosti i poštovanja. Birajući šta je dovoljno lično da dotakne gledaoce, a da pritom ostane istinito prema nama.

Film ima poetski ritam, kao da je razgovor sa prirodom jednako važan kao i razgovor sa ljudima. Kako si gradio taj ritam?

Ritam filma je proizašao iz razgovora o vetru koji sam snimio sa mojom majkom Necom. Necina posvećenost prirodi, način na koji je slušala drveće, vetar i zvuke oko sebe, postavio je osnovu za ono što sam želeo da zabeležim. Taj ritam nije bio planiran unapred, već se spontano razvijao kroz njenu pažnju prema svetu. Svaka scena nosi njen tempo. Njeno slušanje i reagovanje na svet, i upravo ta prisutnost diktira kako film teče. 

Kasnije, u montaži, ritam je dodatno oblikovan kroz povezivanje trenutaka prošlosti i sadašnjosti. Bilo je potrebno pažljivo pronaći emotivne konekcije između vremena kada je mama bila s nama i trenutaka kada je porodica budila sećanja na nju. Upravo to preplitanje različitih slojeva vremena omogućilo je da film diše. Da se oseća neprekidna prisutnost, i da publika kroz tihe prelaze i asocijacije oseti vezu između života i sećanja, tako da je mama uvek tu sa nama.

Vetar je stalno prisutan kao simbol i kao zvuk. Da li je to bio prvi motiv od kog si gradio film, ili se pojavio tek tokom snimanja?

Vetar je bio prisutan u sećanju na majku od samog početka. U jednom od naših snimljenih razgovora ona govori o svom odnosu sa vetrom. Govorila je o njemu kao o živom biću nekome ko sluša, nosi misli i oslobađa od svega što te opterećuje. Te njene reči i gestovi postavili su emocionalnu osnovu filma. Tokom snimanja, dok smo rekreirali trenutke sa porodicom, vetar je postajao ne samo simbol majčine prisutnosti, već i glas celokupnog porodičnog iskustva. Tako je vetar, iz lične metafore, prerastao u centralni element narativa.

Kad radiš sa realnim ljudima i realnim emocijama, gde prestaje dokumentarno, a gde počinje fikcija?

Granica između dokumentarnog i fikcije za mene nije jasna linija, već nešto što se stalno prepliće. Film je inspirisan stvarnim situacijama iz našeg života, ali je postavljen u filmsku formu koja teče kroz narativni tok. U filmu su različita sećanja i trenuci objedinjeni tako da deluju kao da su se desili hronološki. Iako se sećanja nikada tako ne pojavljuju.

Zato se u ovoj priči smenjuju igrani i dokumentarni pristup. Kao i dva vremena prošlost i sadašnjost. Kako bi se stvorio utisak maminog prisustva. Nekada bismo na snimanju rekonstruisali stvarne događaje, a tokom tih rekonstrukcija život bi se ponovo desio kroz improvizacije. I ono što je u početku trebalo da bude fikcija, često bi postalo nova stvarnost pred kamerom.

Pas je važan element narativa, gotovo kao emocionalni vodič. Kako si došao do ideje da njegova povreda bude osovina filma – metafora brige, lečenja i ponovnog osluškivanja sveta?

Lija je ušla u moj život u trenutku kada sam se suočavao sa gubitkom majke i osećajem praznine. Vrlo brzo je postala deo naše porodice, i njen dolazak je doneo neku novu nežnost u dom. Briga o Liji se nastavila kao briga o mami u želji da joj pomognem i da je spasim, ali tada još uvek nisam shvatio da i ona zapravo spašava mene.Vremenom sam shvatio da se u toj brizi za Liju ogledaju emocije koje možda tada nismo umeli da izgovorimo. Ona je postala neka vrsta tihog vodiča kroz proces tugovanja, kroz njenu ranjivost videli smo svoju. I zato je njena ranjivost prirodno postala osovina filma: taj pokušaj da ponovo budemo prisutni jedni uz druge i da učimo kako se život leči, polako i strpljivo.

Film govori o tugovanju, ali ne kroz patetiku, već kroz tihe geste. Kako si uspeo da preneseš bol bez eksplicitnog prikazivanja bola?

Bol se najdublje oseća onda kada se ne prikazuje direktno, već kada ga prepoznaš u nečemu što je naizgled obično. Zato sam i u filmu pokušao da uhvatim atmosferu koja je među nama postojala nakon maminog odlaska, tu ranjivost, tu neku posebnu tišinu koja se uvukla u naš život. Nisam želeo da emociju naglašavam ili da je stavljam u prvi plan, jer to nije način na koji smo mi živeli tugu. Mnogo više me je zanimalo ono što se dešava ispod površine, u trenucima kada kamera samo posmatra, a ljudi zaborave da je tu. Tada isplivaju one sitnice koje nose najveću težinu i to su trenuci kada se spolja ne dešava ništa, a u stvari se dešava sve. Verujem da takve tihe, neprimetne stvari otvaraju prostor da publika uđe u film na svoj način. Kada ne namećeš emociju, ljudi mogu sami da je pronađu i često se tada najviše prepoznaju. Možda upravo zbog toga mnogi u našem filmu vide i deo svoje tuge.

FAF je festival koji slavi jedinstveni autorski glas. Šta za tebe znači biti deo festivala koji upravo naglašava autorstvo kao hrabrost da govoriš istinu?

Festival autorskog filma je za mene godinama mesto koje me hrani filmovima i autorima koji hrabro preispituju svet oko sebe. Odrastao sam uz filmove koji postavljaju pitanja, provociraju, otvaraju prostor za iskrenost i zato mi je posebno značajno da budem deo festivala којi upravo to neguje. Za mene je autorstvo hrabrost da se otvoriš, da podeliš svoje unutrašnje svetove i iskustva, da veruješ da će publika u toj iskrenosti prepoznati nešto svoje. FAF afirmiše upravo takav pristup, biti svoj i govoriti istinu. To za mene nije samo umetnički čin, već i čin ljudskosti.

Foto: Press