Long read: Kada sam shvatila da mi građanin Kane neće pomoći da postanem uspešnija

Sećate li se Mirandine opsesije britanskom sapunicom Jules and Mimi? Na sedmom re-watchu shvatila sam da je njen gotovo religijski fanatizam realna kontradikcija fiktivnom karakteru. Počnimo od toga da nije razumela lokalni kontekst klasne podele koje su implicirane u premisi serije, a da je i dalje više iznerviralo kada je Magda pokvarila TiVo nego kada joj je vibrator zamenila Bogorodicom. Tada sam počela da preispitujem svoju (neosnovanu) potrebu da konzumiram isključivo sadržaj koji mi uznemirava moždane ćelije.

Godinama unazad verovala sam u predanje da je u kulturnoj imaginaciji 21. veka Citizen Kane paradigma onoga šta ozbiljan gledalac treba da usvoji. Film koji se decenijama preporučuje kao obavezna tačka zrelosti, ulazak u svet haute c(o)ulture – svojevrsni inicijacijski ritual intelektualne publike. Ponovno gledanje Orsonovog remek-dela za mene je bio čin napumpavanja ličnog uspeha, kulturološki fitness koji će me učiniti produktivnijom, fokusiranijom. Znate ono – boljom verzijom sebe. Ali postoji trenutak kada shvatiš da te ni Rosebud, ni dubinska analiza medijskog imperijalizma, ni formalna inovativnost ne čine mirnijom ni uspešnijom nakon radnog dana od deset sati. To je momenat kada priznaš da je usvajanje teške literature simbol idealizovane discipline koju savremena žena više ne duguje nikome. Najmanje sebi.

Jedan od najintrigantnijih fenomena savremenih medijskih studija jeste rastuća privrženost obrazovanih, profesionalno ostvarenih žena upravo treš sadržaju – melodramama, rijaliti formatima, lakim sapunicama, eksploatacionim dramama i žanrovima koji su nekada označavani kao intelektualno inferiorni. Ono što se ranije tumačilo kao bekstvo od kvaliteta, danas se sve češće posmatra kao sofisticirana emocionalna strategija. Plastičnije rečeno, posmatra se kao pokušaj da se u svetu kompleksnih obaveza pronađe prostor za predah.

Da me ne shvatite pogrešno, Citizen Kane će uvek biti referentna tačka mog profesinalnog nasleđa. Deo sopstvenog ja konstruisanog u svetu koji insistira na karijernom uspehu. Zašto? Zato što me je ovaj film naučio da mislim u slojevima. Naučio me je da svaki narativ ima svoju vidljivu strukturu, ali i svoje skrivene mehanizme. Da analiza nije puka intelektualna gimnastika, već nužno otvaranje pitanja koji ugao nije uključen u kadar? Ipak, Citizen Kane me nije naučio kako da ne prevrćem očima u profesionalnom okruženju, kako da budem glasnija od onih čije se iskustvo meri godinama radnog staža, nikako uticajem. Nije me naučio ni kako da konstruišem idealan balanas između snimanja, pisanja i pravljenja ručka. Priznati ovo naglas je čin oslobođenja.

U modernom socijetetu koji od nas očekuje neprestanu stimulisanost, izbor treš sadržaja deluje kao nenametljiv protest protiv preopterećenosti. O svojevrsnom emocionalnom minimalizmu, svesnom odbijanju narativa koji zahtevaju interpretaciju, koncentraciju ili kulturnu pripremljenost, u korist onih čija je dramaturgija predvidiva, logika razbarušena, a raspon emocija jednostavan. Jer, Kim Kardashian od botoksa svakako ne može da pokaže afektivni naboj. I to je okej.

Skretanje ka treš sadržaju među visoko obrazovanim i profesionalno opterećenim ženama nije znak intelektualnog pasiviziranja, već reakcija na strukturalne promene u savremenom radu.

Živimo u epohi u kojoj su produktivnost i samodisciplina postale moralne kategorije, gotovo dužnosti poslušnog građanina kasnog kapitalizma. Svaki minut treba da bude ispunjena svrhom, svaki sadržaj opravdan, svaka aktivnost upisana u narativ ličnog napretka. U takvom sistemu, odmicanje od kvalitetnog sadržaja postaje oblik prkosa. Mikrogest koji vraća pravo na ništa posebno, ništa značajno, ništa što će se kasnije kapitalizovati kao simbol kulturne kompetencije.

Koliko god delovao trivijalno, treš nudi upravo ono što su neoliberalne kulture učinile gotovo luksuzom – neangažovanost mozga. A neangažovanost, paradoksalno, postaje alat samoodržavanja. Ove narativne forme dopuštaju ženama da se izmeste iz režima permanentne analize, iz logike pametne potrošnje, iz nevidljivog pritiska da svaki izbor bude opravdan estetskom, moralnom ili intelektualnom vrednošću. Time nastaje svojevrsni subverzivni ritual u kojem se odbijanje kompleksnosti čita kao povratak sopstvenoj emocionalnoj autonomiji.

Istovremeno, treš sadržaji nude i nešto što elitistička kultura često uskraćuje – otvorenu identifikaciju bez posledica.

Ove priče ne zahtevaju distancu, znanje, kodove ili prepoznatljive reference. Dopuštaju ženama da učestvuju u narativu bez prethodne pripreme. Da budu ironične, ponekad iskrene, ali uvek rasterećene. I dok se tradicionalno žanrovi postavljaju kao test intelektualne adekvatnosti, oni mekši sadržaji pružaju inkluzivni prostor u kojem niko ne proverava vaše simboličke kompetencije. To je prostor u kojem se kolektivna iscrpljenost priznaje kao normalna, a ne kao lični neuspeh. Ovo nije degradacija ukusa, već pragmatičan odgovor na društvo koje očekuje da budemo istovremeno briljantne, samorefleksivne, emocionalno inteligentne i neprestano dostupne. A možda je sve ovo još jednostavnije. Možda je reč o novoj vrsti ženske solidarnosti – ne deklarativnoj, ne politički programiranoj, već spontanoj i intimnoj. Solidarnosti koja počiva na prećutnom razumevanju da nijedna od nas ne može stalno biti građanin Kane. Niti treba da bude.