Pitanje gde je naš dom posebno dobija na težini kada iza sebe imamo više gradova, zemalja i života koje smo usput ostavili. Tatjana Božić se u novom dokumentarnom filmu Tragovi pripadanja upravo time bavi, ali iz izrazito ličnog ugla. Nakon godina provedenih u Amsterdamu, rediteljka se vraća sopstvenoj priči, pokušavajući da razume zbog čega joj osećaj bliskosti sa mestom koje nazivamo svojim i dalje izmiče. Ideja za film proistekla je i iz odnosa sa sinom, koji je odrastao u Holandiji i prema njenim korenima ima drugačiji odnos od onog koji je sama izgradila. Ono što je u početku izgledalo kao priča o integraciji u novu sredinu, tokom snimanja se pretvara u mnogo širi razgovor o porodici, odrastanju, odlascima i svemu onome što nosimo sa sobom, čak i kada mislimo da smo nešto zauvek ostavili iza.
Film Tragovi pripadanja sada se našao i pred publikom Sarajevo Film Festivala, gde smo sa Tatjanom Božić razgovarali o ostvarenju koje je nastalo iz lične potrebe za sagledavanjem sopstvenog iskustvenog procesa.
Postoje različite definicije doma. Kako biste, nakon ovog filma, izrazili Vašu?
Dom. To je teško pitanje. Mislim da nikada nisam imala dom koji je jedno mesto. Odrasla sam u Odžaku, kod bake i dede, a onda sam se preselila u Karlovac kod roditelja, gde je sve bilo drugačije. Sa 15 godina preselila sam se u Moskvu. Moskva mi je postala dom, ali je istovremeno i Karlovac i dalje bio dom.
Ceo život živim tako da mi je dom na najmanje dva mesta. A ta mesta su se u međuvremenu menjala i razvijala, pa imam osećaj kao da sam svaki put živela neki novi život. U Rusiji, odnosno tada u Sovjetskom Savezu, kao da sam živela u nekoliko različitih zemalja. Prvo sam išla u sovjetsku školu, a onda su došle promene i raspala se država. Kod nas je u međuvremenu počeo rat i potpuno se promenilo iskustvo života. Kao da sam tokom odrastanja živela nekoliko različitih života.
Onda vaša definicija doma možda nije fizička.
Nije fizička. Više imam osećaj da dom čine ljudi, odnosno da je to neki osećaj. Recimo, imam prijatelja iz Rige. Upoznali smo se devedesetih i od tada smo veoma bliski. Viđamo se svakih nekoliko godina, ali on je za mene dom, iako nikada nismo živeli u istom gradu.
Kako je bilo režirati film o sopstvenoj priči, o sebi? Pogotovo što je reč o dokumentarnom filmu, u kojem nema mnogo prostora za fikciju.
Dokumentarni film bi možda trebalo da bude neka ultimativna istina, ali ja nisam baš za to. Mislim da film traži dramaturgiju, a ne nužno istinu. Naravno, sve što pokazujemo prolazi kroz naš doživljaj stvarnosti, a on je za svakoga drugačiji. Zato mi je bilo lepo da napravim film o sebi. Šta god da kažem, u redu je, jer nikoga nisam povredila. Nisam nikoga lagala, navodila da mi veruje, da se sprijatelji sa mnom ili da mi kaže nešto što možda nije želeo da kaže.
Slično mi je bilo i sa prethodnim filmom o mojim bivšim ljubavima. Bilo mi je lakše jer nisam imala onaj osećaj nelagode koji sam ponekad imala dok sam snimala druge ljude, kada bi oni mislili da sam im najbolja prijateljica. A ja njima nisam bila najbolja prijateljica. Tu je uvek postojala neka vrsta nelagode, koje sada nema.
Osoba koju snimam u filmu sam uvek ja, a ne neko drugi. U ta dva filma o sebi zapravo se smejem sebi. Istovremeno, stvorila sam neki karakter, neku ličnost koja nisam sasvim ja, ali sam je ipak ja kreirala i ona ima svoje zakonitosti. Na primer, ona vežba gimnastiku u dve različite čarape. To možda nije nešto što bi samo po sebi bilo za film, ali upravo zato i jeste. Ta istina je uvek malo modifikovana zbog dramaturgije, jer je život mnogo banalniji, sporiji i dosadniji od filma.
Postoji i ta doza humora koja je karakteristična za naš region. Koliko je važan humor u situacijama koje same po sebi nisu humoristične? Jedna urednica mi je često govorila: „ne smeš sebe da shvataš ozbiljno“. Od tada me ta misao prati. Da li biste rekli da je to i Vaša teza koju zastupate u radu?
Mislim da ljudi lakše podnesu neku patetiku ili nešto tužno kada je ispričano kroz humor. Moja priča možda nije toliko posebna za druge ljude, ali za mene je bila teška torba koju sam nosila sa sobom, puna bola. Obeležila mi je život, ali s druge strane, zašto bi ljudi želeli da gledaju kako previrem po sopstvenom bolu i težini svog života? Kroz humor i smejanje samoj sebi sve to postaje podnošljivije. Ne treba sebe da doživljavamo previše ozbiljno.
Mislim da je to u autobiografskom filmu, ali i u knjigama, veoma važna stvar – biti sposoban da podneseš kopanje po sebi, na terapijama ili sam sa sobom. Pre svog filma sam gledala dosta autobiografskih dokumentaraca i shvatila sam da mi je grozno gledati kako ljudi sebe preozbiljno shvataju, kako su opsednuti svojim bolom koji ne postaje univerzalan ako ga ne mogu preneti na simpatičan način. Ne kažem da se će se svima svideti moji filmovi, već da je to za mene ključ.
Da bude razumljiv i da svi možemo da se poistovetimo.
Upravo tako.
Šta su za Vas zapravo tragovi pripadanja?
Snimala sam i doživela svašta što nije ušlo u film. Na primer, srela sam mnogo ljudi iz bivše Jugoslavije koji su mi govorili da ne razumeju zašto ja svoju situaciju doživljavam tako, zašto imam osećaj da ne pripadam u Holandiji. Govorili su mi: Zašto plačeš? Pa ti živiš tamo, kupila si kuću, šta još želiš? Oni to nisu imali.
Onda sam shvatila da se oni zaista osećaju kao da pripadaju negde. To znači da je u pitanju nešto dublje. Pripadanje je i odluka. Umesto da svom sinu prenesem svoj osećaj da ne znam gde pripadam, želim da mu prenesem osećaj da ima kuću, ne samo u Hrvatskoj, već i u Holandiji. To je bogatstvo, jer su me sve te zemlje na neki način obogatile. U suštini, to je suma sumarum svakog filma: ja sam ja. Ja sam ona koja jesam, to je moja sudbina i to je u redu. Treba da prestanem toliko da se preispitujem oko svega.
Pomenuli ste sina. U trenutku kada postajete majka, kako počinjete da gledate na pripadanje i kako ga njemu objašnjavate?
Kad je bio mali, iz nekog razloga mi je bilo važno da govori hrvatski. Kad bi nešto rekao na holandskom, bilo šta, ja bih mu rekla: Joj, ja te ne razumem. Na taj način je morao da se trudi i zbog toga danas sjajno govori hrvatski, na šta sam ponosna. Zapravo, želela sam da imamo zajednički jezik u kojem se ja osećam potpuno prirodno i komotno. Kako sam mu to objasnila? On voli svoju porodicu, voli i svoju holandsku porodicu, ali voli i da dolazi ovde. Vremenom se to nekako samo razvilo i postalo mu jasno da su mu važna oba sveta.
Potreba ljudi da imaju osećaj pripadnosti je tema sama po sebi. Zašto mislite da nam je važno da znamo da pripadamo negde i zašto postajemo nesigurni kad nam to izmakne kontroli?
Već dugo se bavim terapijom i porodičnim konstelacijama, a najviše radim sa devojkama i ženama koje imaju poremećaje u ishrani. Kada razmišljamo o potrebi za pripadanjem, često se vraćamo na ono najosnovnije. Nekada je bilo važno da budemo deo pećine, odnosno grupe, jer smo tako dobijali hranu, a kada bi se pojavila opasnost, nismo morali da se borimo sami. I danas je slično, samo što se naša pećina razvila u globalni sistem. Potreba da pripadamo toliko je prirodna da prirodnija gotovo ne može biti. Upravo zato se ta tema probudila u meni.
Moj sin je tada još bio relativno mali, a ja sam se preselila u kvart na kraju grada koji se smatrao problematičnim. Ti ljudi nisu bili loši, samo smo dolazili iz različitih miljea. Odjednom sam postala samohrana majka koja nije dobijala pomoć i koja nikome nije bila teret, ali sam, zbog toga što sam strankinja u tom kvartu i samohrana majka, postala veoma osetljiva na pitanje pripadanja.
Uz to sam veoma osetljiva na istočnu Evropu i na način na koji Zapad gleda na nas. To me boli jer volim istočnu Evropu. Vremenom sam postala svesna mnogih interesa i odnosa koji postoje u tom individualističkom društvu. Recimo, ako bih bila na dejtu sa nekim i susret ne bi prošao onako kako je on očekivao, umeo bi da mi pošalje poruku i traži da platim piće.
Ako nije pošlo po njegovom, neka vrsta transakcije mora da postoji.
Tako je. Sve vreme postoji neka transakcija. Oni čak ponekad kažu: Zašto bih se družio s nekim? Imam dovoljno prijatelja, nemam dovoljno vremena ni za prijatelje iz detinjstva. Šta će mi novi prijatelji? S druge strane, ja to nikad ne bih rekla.
Mi smo malo drugačiji, možda topliji.
Iako smo zatvoreniji. Čak i prijatelj koji je tu sa mnom kaže: Na početku, kad se upoznajemo, svi su malo arogantni, zagledaju te. Ali, posle pola sata, kad smo popili rakijicu, odmah se postavlja pitanje: Je l ti treba bubreg možda? Evo ti bubreg. Ja to volim.
Da li je ovaj film bio neka vrsta isceljenja? Da li ste pronašli odgovor za kojim ste tragali?
Možda ne onako kako sam to zamislila kad sam razmišljala o filmu, ali jedan od odgovora koji sam dobila od filma jeste činjenica da je sve na kraju naša odluka. Neka misli ko šta hoće, ja tamo živim i ja tamo pripadam. Isto se odnosi i na porodicu. Treba zauzeti i prihvatiti svoje mesto, ne sedeti i plakati jer je to mesto drugačije od onog koje si zamišljao.
To mi je rekao i rođak koji je katolički sveštenik, ali ta scena nije ušla u film. Ja njemu kažem: Ali, ja sam crna ovca u porodici. Drugačija sam, nisam se udala, imam vanbračno dete. On kaže: Crna ovca? Bog voli crne ovce. Kad bismo svi bili bele ovce, kakav bi to život bio. Onda sam rekla: Pa da, ja sam svoja crna ovca. To je proces u kom vremenom sve dođe na svoje mesto. Takav je život.
I za nas gledaoce je film bio neka vrsta isceljenja. Verujem da umetnost, između ostalog, i postoji zbog toga – postoje ljudi koji su nešto proživeli, a onda nam kroz svoj rad dali deo tog iskustva. Na nama je da u tome pronađemo nešto svoje, nešto što nam može pomoći da bolje razumemo sebe. Za kraj, šta sledeće pripremate?
Imam neke ideje, ali moram da kažem da mi je trenutna industrija dokumentarnog filma takva da mi se jednostavno više ne da. Nije ona loša, ali razvijati jedan film šest ili sedam godina… To je zapravo hobi. Kao hobi ću sama praviti filmove. Imam sjajne ljude oko sebe koji će mi pomoći, imam kameru i sve što mi je potrebno. Ali možda ne mora svaki film da bude tolika borba. U ovom trenutku više se posvećujem terapiji i to mi ispunjava srce. Osećam da na taj način mnogo brže dobijem nešto zauzvrat.
Da, transakciju o kojoj smo govorile.
Baš tako. Nema ništa lepše od toga da ono što radim dotakne srca drugih ljudi. To može biti film, ali isto tako može biti i seansa ili sesija.
Foto: HBO Max
