Tamara Todorović o filmu ,,Niko ništa nije rekao” za Journal: ,,Mislim da u svakoj junakinji prepoznajem deo sebe”

U moru Holivudskih ostvarenja koja izlaze u beskrajnom broju svake godine, najveće osveženje je videti domaće filmove koji pronalaze svoje mesto na najvećim svetskim festivalima. Ove godine je među njima i kratkometražni film Niko ništa nije rekao, prikazan na 79. Kanskom filmskom festivalu pre samo nekoliko dana. Rediteljka Tamara Todorović predstavlja surovu priču o ženama, šta im nije dozvoljeno i kako se to ispoljava u naizgled jednostavnim trenucima. Ovom prilikom je za Journal razgovarala o tome zašto je ovaj film inspirisao da nastavi sa radom u filmskoj industriji, kao i šta ovakvo priznanje može da znači za sve domaće autore u Srbiji.

J _ 01 Čestitam na selekciji za 79. Kanski filmski festival! U jednom intervjuu si rekla da je priča nastala iz ličnog preispitivanja o tome šta je ženama u određenim životnim ulogama dozvoljeno, a šta ne. Da li je postojao određeni trenutak gde si zaista bila uverena u to da je ovo ideja koja mora da se realizuje?

Hvala! Ideja za film Niko ništa nije rekao je nastala iz moje potrebe da preispitam sopstveni odnos prema režiji i radu na filmu uopšte. Želela sam da proverim da li je moguće samo uživati u procesu rada na filmu bez velikog stresa i tenzije, tako da je za mene lično bilo jako važno da napravim ovaj film.

Tema jeste nešto što me se tiče iako nije direktno moje lično iskustvo. Ovo je film u kome sam kroz jednu situaciju koja je mogla da se desi bilo kome i bilo gde želela da preispitam kakav efekat pritisci društva imaju na žene, koja su to očekivanja od majki, a koja od ćerki i kakve su posledice toga.

Mislim da u svakoj svojoj junakinji prepoznajem deo sebe. Mogu da zamislim da bih se, u nekim drugačijim okolnostima, ponašala isto kao bilo koja od njih, iako su međusobno veoma različite. Junakinje svih mojih ranijih filmova se suočavaju sa različitim problemima specifičnim za žensko iskustvo u različitim periodima života, pa tako i u ovom.

J _ 02 Koje su to emocije koje žene najviše potiskuju i koje si želela da istakneš u Niko ništa nije rekao?

Konkretno u ovom filmu sam želela da istražim šta je to što se ne izgovara i do kakvih posledica to neizgovoreno može da dovede. Ja sam, kao i većina žena, tokom odrastanja učena da postoje emocije koje nisu poželjne. Ljutnja, bes, agresija su uvek bili rezervisani za dečake, dok su devojčice učene da te emocije potiskuju i ublažavaju. Često se ženski bes ne doživljava kao nešto legitimno, već se odmah traži neko objašnjenje — hormoni, preosetljivost, psihičko stanje, društveni status.

Zbog toga me zanimalo šta se dešava kada žene više ne mogu ili ne žele da kriju te emocije. Kako izgleda trenutak kada ono što je dugo potiskivano konačno ispliva na površinu. U Niko ništa nije rekao sam zato želela da spojim dve generacije žena u jednom vrlo intenzivnom razgovoru za stolom, gde svaka od njih, na svoj način, pokušava da kontroliše ili sakrije te takozvane loše emocije.

J _ 03 Poslednji domaći kratkometražni film koji se takmičio za Zlatnu palmu u Kanu se prikazao 1987. godine. Šta ovakvo priznanje znači za tebe, ali i za sadašnje studente na FDU-u?

Nakon snimanja ovog filma poželela sam da napišem novi, i to je za mene zapravo bio prvi veliki uspeh. Dokazala sam sebi da rad na jednom filmu može da inspiriše dalje stvaranje, a ne samo da iscrpi čoveka.

Ovakvo priznanje je, iskreno, potvrda o kakvoj sam samo sanjala iako sam svesna da su priznanja na festivalima pitanje trenutka i da više govore o delu, a ne o autoru. Učestvovati na tako velikom festivalu i još u takmičarskom programu jeste nešto o čemu maštaju gotovo svi evropski autori, iako često deluje potpuno nedostižno. Nadam da će sada Kan studentima i svim mladim autorima delovati malo bliže i da će ovogodišnji uspesi filmova iz Srbije podstaći promene i ostvariti prilike za sve autore, jer bismo onda sigurno češće slavili.

J _ 04 Da li postoje određeni filmovi, knjige ili druga dela koja su ti bila tačka inspiracije tokom pravljenja Niko ništa nije rekao?

Kada sam pisala scenario inspiraciju sam pronašla u Karverovim kratkim pričama, pre svega zbog njihove jednostavnosti, ali i tema kojima se bavi. Kasnije, kada sam sa autorskim timom počela da razvijam vizuelni identitet filma, među referencama su se izdvojili skandinavski filmovi Let the Right One In Tomasa Alfredsona i Armand Halfdana Ullmanna Tøndela. Zanimljivo mi je da su svi članovi ekipe, već pri čitanju scenarija, videli film na isti način što je u velikoj meri olakšalo i pripremu i sam rad. Sve je išlo prilično prirodno i mislim da se ta usklađenost i oseća u samom filmu.

Foto: Mladen Teofilović / Instagram: @tamaratodorovic_